"Pa šta kažeš da se bacimo na posao?" Upita Diego kad se sjedne pored mene na balkonu.

"Na kakav posao?" Pogledam ga zbunjeno.

"Pa na drugo dijete." Kaže kao da je to nešto sasvim normalno.

"Mora da se šališ." Ne mogu vjerovati na šta on misli.

"Moram priznati da mi se Marko baš sviđa. Dao mi je genijalnu ideju." Kaže sa osmijehom od uha do uha.

"Pa kad ti se toliko sviđa onda si ga posvoji pa nek ti on rađa djecu." Podrugnem se.

"Ha ha ha nisi nimalo smiješna." Sav sarkastičan kaže.

"Mogu nešto da te pitam?" Upitam ga skeptično.

"Naravno." Uozbilji se pošto shvati da se radi o nečemu ozbiljnome.

"Misliš li da napad na Miloša ima veze s tobom?" Ne mogu da prestanem misliti o tome od kad me je onaj inspektor to pitao.

"Kako misliš?" Zbuni se.

"I ti i ja znamo čime se baviš zar ne?" Pogledam ga značajno, a on se odmah namršti.

"Zato jer ti je to neki glupi inspektor koji pritom mene mrzi ubacio u uho ti odmah povjeruješ u to?" Naljuti se.

"Samo sam pitala." Nije da je nemoguće.

"Čisto sumnjam da bi se itko usudio to napraviti jer znaju posljedice."

"A kakve su to posljedice?" Upitam sa zanimanjem.

"Tko god takne moju porodicu zna posljedice." Kaže nekako hladno.

"Prepostavit ću da te se boje."

"Drugačije u našem svijetu ne može da funkcionira. Ti ne moraš nikad da me se plašiš." Prepostavljam da je to ona druga strana mafije. Ona strana koju ja nikad neću vidjeti kod Diege.

"Pa kad već otvoreno razgovaramo želim i ja da pričam s tobom o nečemu otkako je Miloš upucan ali nikako da nađem pravo vrijeme za to." Kaže oprezno.

"O čemu?" Pogledam ga zbunjeno.

"Zar ne misliš da bi tvoji roditelji trebali znati da je Miloš upucan?" Čim njih spomene odmah se namrštim.

"Ne, ne mislim." Kažem odlučno.

"Tea kakvi god da jesu oni su roditelji. Zaslužuju da znaju." Ne mogu da se ne podsmjehnem na ovo.

"Da li bi ti obavijestio svoje roditelje da tvoja sestra završi u bolnici?" Znam ja da on za svoje ne želi ni čuti.

"Naravno da ne bi." Odmah odgovori kao iz topa.

"Onda o čemu da pričamo?" Upitam očigledno.

"To su potpuno dvije različite situacije." Objasni.

"A znaš kakva je naša situacija?" Upitam ga iako jako dobro znam da ne znam.

"Ne znam ali želim da znam. Ispričaj mi, želim sve da znam."

"Miloš i ja nemamo roditelje. Za nas su oni već odavno prekriženi. Iskreno ni ne znam gdje su, ni šta rade, a još manje me i zanima. Nemoj slučajno da ih tražiš, a još manje da ih dovedeš jer ti to nikad neću oprostiti." Zaprijetim mu i vidim da je shvatio da sam ozbiljna.

"Šta se dogodilo? Jesu li te jako povrijedili?" Upita sa zanimanjem

"Ništa konkretno se nije desilo. Ostavili su Miloša i mene kad su nam najviše trebali. Bili smo im smetanja jer se nisu mogli provoditi. Bili smo im obaveza. Jednostavno smo se samo ujutro probudili i dočekalo nas je pismo da oni više ne mogu i da su otišli. Bili smo prepušteni sami sebi. Miloš je tek bio napunio osamnaest godina i preuzeo je brigu o meni." Bilo je teško ali usprkos svemu smo uspjeli. Ne znam šta bi bez Miloša.

"Kakvi su to roditelji?" Upita zgroženo.

"Oni su za nas mrtvi od onog trenutka kad su nas napustili. Kad sam primila prvi put Lukasa u ruke cijeli svijet oko mene je stao. Jednostavno sve ostalo je postalo nebitno. Ja to nikad njemu ne bi mogla učiniti šta su oni nama." Lukas je cijeli moj svijet. Nikad ga ne bi mogla napustiti.

"Tea ti nisi takva, ti si odlična majka našem sinu. Nemoj nikad sebe da usporediš sa svojom majkom ili ocem jer ti nisi kao oni. Ti nikad ne bi mogla da takvo nešto uradiš ono šta su oni uradili tebi i Milošu. Kraj priče. Ne želim da više čujem da uspoređuješ sebe sa tim ljudima. Nadam se da sam bio dovoljno jasan." Kaže mi oštro i pogleda me ozbiljno. Koliko je on divan. Ovo mi je tako trebalo.

"Hvala ti, trebalo mi je ovo." Kažem mu iskreno.

"Jesu li vas ikad pokušali kontaktirati svih ovih godina?" Upitam ono šta me najviše zanima. Odmah se sjetim kako su Karlu i Luku napustili roditelji pa su ih se nakon dosta godina sjetili.

"Ne znam." Slegnem remenima.

"Ne znaš ali?" Upitno je pogledam. Ima tu još nešto, siguran sam. Znam ja nju jako dobro

"Ne mogu da kažem sa sigurnošću ali mislim da su pokušali da dođe do mene. Sigurna sam da su došli do Miloša i da ih je on nekako spriječio da dođu do mene." Vjerujem da Miloš nije dozvolio da dođu do nje.

"Štitio te je." Zaključim.

"Zar to nije posao starijeg brata?" Upita me i sigurno tu misli na moju sestru za koju sam uvijek tu i koju ću uvijek da štitim. Zato postoji stariji brat.

"Naravno." Odgovorim bez razmišljanja.

"Kad smo već kod roditelja šta je s tvojim?" Upita me odjednom i odmah se namrštim. Ne volim nimalo da pričam o njima.

"Kod mene je priča malo kompliciranija."

"Imam vremena." Pogleda me značajno i znam da se ovog puta neću izvući. Odlučim da joj kažem istinu, nemam šta skrivati od nje.

"Pa sve je bilo dobro dok se moji nisu rastali. Mi smo ostali sa majkom, a otac je otišao. Mama je počela da dovodi svakakve frajere kući. Malo je reći da nam se kuća pretvorila u bordel. Otišao sam kod oca u nadi da nas on uzme kod sebe ali on je već našao neku duplo mlađu od sebe. Nije ga bilo briga za nas. Vratio sam se kući da uzmem Lanu i odvedem nas šta dalje od toga mjesta. U početku je bilo teško, onda sam upoznao Stefana i sve je krenulo na bolje." Pa ovome se definitivno nisam nadala. Kakvi su to roditelji? To objašnjava puno toga. Za početak zašto nikad nije imao ozbiljnu vezu.

"Očito imamo jednu zajedničku stvar zajedno. Ne volimo nimalo svoje roditelje." Našalim se.

"Želim pružiti Lukasu sve ono šta nama naši roditelji nisu pružili. Želim da budemo prava porodica koju mi nismo nikad imali. Zato smo dobili priliku da stvorimo svoju porodicu i pružimo njoj ono šta je nama falilo, ono što mi nismo imali." Ne mogu se ne složiti s njime kad je u pravu.

"Želim i ja." Želim da pružim Lukasu sve ono šta ja nisam imala.

"Neću morati da te ponovno pitam?" Upita me dok se zagleda u mene.

"Šta?" Upitam zbunjeno.

"Da budeš moja do kraja života." Kaže i ostavi me u šoku. Do kraja života definitivno zvuči fantastično. Sad ili nikad. Samo mu se približim uhvatim za obraze i poljubim. Mislim da sam i sebe, a i njega šokirala ovim potezom. Diego je u početku bio skroz ukočen. Sigurna sam da ovako nešto nije očekivao. Osjetim kako konačno počne da mi uzvraća poljubac pun požude i želje. Samo me uhvati za bokove i približi još više sebi te produbio taj poljubac.

"Shvatit ću ovo kao da." Kaže mi kad se odmaknemo dok oboje još teško dišemo.

"Shvati kako god želiš." Kažem mu sa osmijehom.

"Nadam se da shvaćaš da je ovo zauvijek do kraja života. Na ništa manje ne pristajem. Želim Lukasu pružiti sve ono šta mi nismo imali. Da budemo prava sretna porodica kakvu zaslužujemo." Kaže mi da ne bude zabune.

"Nemoj više nikada da ideš." Prošapćem tiho i čvrsto ga zagrlim da uvjerim sebe da ne sanjam.

"Neću, sad sam tu." Uvjerava i mene i sebe dok me poljubi u sljepoočnicu i čvrsto zagrli uvjeravajući da je ovdje i da nigdje ne ide.

"Znaš li koliko sam ovo dugo čekao?" Upita me odjednom.

"Koliko?" Dignem pogled te omotam ruke oko njegov vrata dok ga pogledam sa zanimanjem.

"Godinama, od trenutka kada sam otišao." Prizna mi.

"Nikad nismo baš pričali o tome." Rekao mi je šta se dogodilo ali sam sigurna da to nije ni približno kroz šta je sve prošao.

"Sada samo želim da se ne probudim iz ovog sna." Kaže kad me opet zagrli. Promjeni temu, šta znači da očito ne želi da priča o tome.

"Znaš li koliko te želim?" Odjednom upita dok ima svoju glavu u mom vratu.

"Koliko?" Upitam sa zanimanjem.

"Jako puno." Digne pogled i pogleda me.

"Šta onda čekaš? Pokaži mi." Kažem i on se samo nasmiješi.

"Vrlo rado." Odmah me povuče i strastveno sa puko želje poljubi dok stavi ruke na moj obraz

Produbljuje poljubac dok njegove ruke šaraju svuda po mom tijelu. Odjednon zastaje na mojoj stražnjici te me primi i podigne sebi u naručje. Omotam ruke oko njegovog vrata dok nas on pokreće.

Ubrzo se nađemo u sobi te me Diego spusti na krevet dok on ostaje stajati. Na brzinu skine majicu i hlače i ostane samo u boksericama. Jel potrebno uopće komentirati njegov izgled koji nema ni jednu manu? Kako možete tako prokleto dobro izgledati? Kao da je neki model.

Popne se iznad mene dok ruke drži pored moje glave. Samo ga povučem prema sebi i zapečatim usta dok njegove ruku putuju svuda po mom tijelu.

Zavuče svoje ruke ispod moje majice i jednim potezom mi otkopča grudnjak. Skida moju majicu koju baca negdje u stranu i nastavlja da me ljubi dok se rješava mog grudnjaka.

Spušta poljupce niz moj vrat dok mi otkopčava hlače. Spušta hlače i počne me dražiti preko glačica.

Posveti se prvo jednom dojci ljubeći ju jako sporo i vlažno. I to me tako izluđuje. Ma dolje ne da sam vlažna nego sam mokra. Grizne mi bradavicu kad ubaci svoja dva prst u mene.

"Ahh." Izvijem glavu unazad dok on krene sve brže da nabija prste u mene.

"Die-go." Jedva nekako promucam.

"Strpi se još malo." Kaže mi dok izvlači prste iz mene i povlači moje gačice prema dolje. Spusti svoje bokserice i odmah uđe u mene do kraja.

"Ahh." Zastenjem od užitka.

Prvo počne polako da se kreće. Naravno da to ne potraje dugo jer krene sve brže i jače dok moje stenjanje i uzdasi ispune sobe.

Kreće se sve jače i imam osjećaj kao da će me razvaliti. Primim se za njegova ramena dok glavu izvijem unazad. On počne da gricka moj vrat dok se nabija u mene.

"Di-ego?" Jedva nekako izustim između mog stenjanja.

"Još samo malo zajedno ćemo." Kaže mi dok nastavlja ulaziti u mene kao neki divljak. Bit će super ako ću sutra moći normalno sjediti.

"Sad, oslobodi se." Šapne mi na uho da mi se cijelo tijelo naježi od njegov glasa.

Oslobodim se i osjetim kako me Diego puni svojom spermom. Izvuče se iz mene i baci pored mene sad zadihan. Imam osjećaj kao da sam maraton pretrčala.

"Ovo mi je definitivno falilo." Progovori kad nam se disanje vratilo u normalu.

"Seks?" Pogleda ga upitno.

"S tobom je uvijek bio najbolji seks. Svakako si me držila u celibatu."

"Nije da nisi zaslužio." Istaknem, on je glumio da je mrtav.

"Dobro kriv sam. Zato te sad ne puštam." Kaže kad me poljubi u čelo. Ne mogu reći da mi ovo nije falilo kad je. Koliko sam ovo samo čekala. Sanjala sam ovo svaki dan od kad je otišao. Konačno je ovo postala stvarnost. Naša stvarnost.

"Nije seks" Odjednom progovori.

"Šta?" Pogledam ga upitno.

"Pitala si za seks. Falilo mi je sve s tobom, a ne samo seks." Objasni mi i budem sretna nakon njegovih riječi. Drago mi je da nije samo u pitaju seks.

"I ti si mene falio." Priznam.

"Pa nije baš da si to pokazivala." Podrugne se.

"Nisi zaslužio da ti pokažem." Uzvratim mu istom mjerom.

"Dođi." Približi me više sebi te me primi za obraze i nježno poljubi.

"Noći su hladnija, ne želim da se prehladiš." Kaže mi kad nas pokrije plahtom pošto su noći hladna, a mi smo svakako goli. Mene ovo jako raznježi. On je tako divan i nježan. Približi me još više sebe i zagrli. Konačno osjetim mir i sigurnost. To je ono šta mi je trebalo.

Evo mene konačno. Znam, znam nema dugo nastavka.
Jednostavno ne želim pisati na silu i kad nemam inspiracije da eto izbacim nastavak.
Nadam se da ste mi svi dobro i da se čuvate.
Nadam se da ćemo se polako vratiti starom tempu objavljivanjem.
I konačno zajedno 😍😍
Jeste očekivali nešto ovakvo? Pišite kako vam se sviđa
Šta očekujte dalje?
Hvala vam na 50 K 😍🥰
Uživajte u čitanju.
Cathy 💞