"Od kud tebe?" Upitam Karlu kad ju ugledam. Ona nema baš nema običaj dolaziti pogotovo zbog njezine trudnoće, ova beba ju baš muči.

"Diego je došao, a ja sam ljuta na njega. Tako da bolje da sam ovdje nego da izazovem ranije porod. Kako si ti?" Upita me dok se smješta na trosjed.

"Dobro, znaš standardno." Slegnem ramenima.

"A ti i Diego." Samo glasno izdahnem s mukom.

"Ništa, svađamo se. On tvrdi jedno, ja drugo i tako u krug."

"Zna li Lukas?" Oprezno upita.

"Nisam mu još ništa rekla, a i kako da mu kažem. Odjednom tata više nije mrtav već živ. Ne znam kako ni da djetetu od skoro tri godine to objasnim."

"Tea znaš da te podržavam."

"Znaš da te podržavala ali?" Pogledam ju zbunjeno.

"Diego zaslužuje šansu."

"Zar nisi ti ljuta na njega?" Podsjetim ju.

"Jesam, ali gledam ga i žao mi ga je. Dolazi svaki dan Stefanu da mu priča o tebi i Lukasu. Gleda stalno vaše slike. Ni on sam ne zna šta više da napravi da bi vam se približio." Oke, ovo definitivno nisam očekivala.

"Znam kroz šta si prošla ali vjerujem da je i on pakao prošao. Na kraju krajeve ti nisi imala roditelje. Zar zaista želiš da Lukas odraste bez jednog roditelja ako već ima mogućnost da može?"

"Ne želim ali tu je mafija. Gledam na svaki korak jel me netko prati i užasno se bojim. Ne toliko za sebe koliko za Lukasa." Bojim se da će se nešto njemu dogoditi a to ne bi preživjela.

"Prošla sam kroz sve to uz Stefana. A znaš kako smo opstali? Povjerenje i ljubav. Bez toga ne možete funkcionirati. Uostalom imate Lukasa on će vas vezati do kraja života. A Diego sigurno neće odustati od vas." Kaže mi ono šta ja već znam.

"Moram razmisliti dobro, jer ako ga pustim u naš život puno riskiram."

"Razmisli i nemoj učiniti grešku. Na kraju krajeve Diego je imao sličnu situaciju kao ti?"

"Kako misliš?" Upitam zbunjeno.

"On je odgojio svoju sestru, kao što je tebe brat."

"Nisam znala." Nikad mi to nije rekao. Doduše nikad ni nismo pričali o našim porodicama.

"Meni je Stefan rekao ali ne voli pričati o tome. Uostalom znaš kakva je veza između njih dvojica, ne možeš ništa izvući iz njih." Prevrne očima i tu je u pravu. Karla mi je dala dobro da razmislim. Možda da ipak dozvolim da Diego upozna Lukasa? Na kraju krajeva on je Lukasov otac. S druge strane tu je strah. Nisam ni sama pametna šta da napravim. Ako ga pustim u naš život puno riskiram. Nisam sigurna koliko se isplati riskirati sve to.

...

Cijelu noć nisam oka sklopila jer sam razmišljala o Diegu kao i na poslu..Isplati li se uopće riskirati? Moj najveći strah je da će se nešto dogoditi Lukasu. Ili da će Diego opet otići i nestati. Samo ovaj put neće ostaviti mene već i Lukasa. To mi je najveći strah. Samo ne znam kako ću onda Lukasu objasniti zašto je otišao.

"Šta tebe muči?" Upita me Toni kad sjedne pored mene.

"Diego." Izdahnem glasno.

"Da čujem?"

"Ne znam mogu li mu vjerovati. Šta ako opet nestane? Neće samo mene ostaviti već i Lukasa. Samo ne znam kako bi mu onda objasnila gdje je Diego. " Kažem ono što mi je na duši.

"Da Diego planira otići misliš li da bi se toliko trudio?"

"Ne znam. S druge strane bojim se da se nešto ne dogodi Lukasu. Ja to ne bi mogla podnijeti."

"Ovo sve što govoriš meni moraš reći Diegu."

"Vidi, znam da te je strah. Brat i ja smo odrasli bez oca kao što znaš i ništa nam nije falilo. Majka nam je sve omogućila ali falila nam je očeva figura. Imali smo mi ujaka i sve to stoji. Ali jednostavno oni nisu mogli zamjeniti očevu figuru. Lukasu nitko ne može zanijeti oca. Niti tvoj brat, Stefana, Luka, Marko, ni ja. Niti će ikada moći, otac je samo jedan kao što je majka. Mi ćemo uvijek biti tu ali Diego je Lukasov otac i njega treba."

"Hoćeš moći ti danas otići po Lukasa? Ja sam odvela auto kod mehaničara." Promijenim temu jer mi je dosta ovoga ali znam da je u pravu.

"Naravno. Hoćeš da i tebe odbacim?"

"Ne, prošetati ću se. Moram razmisliti dobro o svemu."

...

Znam da su i Karla i Toni u pravu. Lukas je moj centar i bez njega nema smisla za život ali koliko god se ja trudila nikad neće moći njemu zamjeniti očinsku figuru. Koliko god pokušavam da Lukasu budem i otac i majka to je jednostavno nemoguće. Lukas treba i očevu figuru a ne samo mene. Nemam pojma šta da radim.

"O kazno božja." Promrmljam kad ugledam Diega ispred svoje zgrade.

"Čuo sam te."

"A da? Baš mi je žao." Dodam podrugljivo sa lažnim smiješkom.

"Znam da nije."

"Kako si samo to zaključio?" Upitam kao šokirano.

"Moramo razgovorati."

"Jao nikad kraj tim tvojim razgovorima." Podrugnem se

"Pa kad si balava." Uzvrati mi.

"Mama ti je balava." On će meni da sam ja balava.

"Idemo gore ili ćemo tu razgovarati?" Upita me ozbiljno.

"Idemo gore." Ne želim da susjedi slušaju naše svađe.

"Gdje je Lukas?" Upita me dok ulazimo u stan.

"U vrtiću."

"Aha, do kad bude u njemu?" Upita dok gleda slike Lukasa koje su na zidu.

"Kako kad."

"Kako to da si ga upisala u vrtić?" Upita sa zanimanjem.

"Da se druži malo s drugom djecom a ne samo s Elenom. Uostalom ja radim. "

"Zanimljivo. A selidba?" Govori dok proučava stan. Šta je njemu sad odjednom?

"Šta s njom?" Zbunjena sam.

"Koliko znam tvoj prošli stan je bio dovoljan velik za tebe i Lukasa."

"Pa?" Ne vidim poantu.

"Zašto si se preselila? Da bi mogla započeti novi život s novim muškarcem?" Ma nije ovo rekao.

"Ti si najmanje prozvana osoba da meni šta govoriš. Koliko si ih ti imao?! Koliko si ih jebao na dan dok sam ja ležala u bolnici i pitala se hoće li moje dijete preživjeti?!!" Odmah me razljuti. Ovo me sve podsjeća na naš početaka, kad smo se stalno svađali.

"Jebao sam ih mnogo." Kaže i probode mi srce. Ništa drugo ni nisam mogla očekivala od njega. Primi me za nadlakticu i približi još bliže sebi da osjetim njegov dah.

"Birao sam sve koji su ličile na tebe. Bez riječi da mogu tebe zamišljati dok ih jebem." Govori tiho ali promuklo dok smo svega par milimetra udaljeni.

"Zašto si došao?" Odlučim pomijeniti temu šta on naravno primjeti i nasmiješi se.

"Želim biti dio vašeg života. Nemoj slučajno da si spomenula sud i ostale jer znaš dobro da mi puca kurac za njih."

"Dobro." Složim se jer na kraju krajeva je on Lukasov otac. Bila sam malo sebična prema njemu ali nije da nije zaslužio. Povrijedio me je i to jako.

"Znam da sam te povrijedio ali Lu... čekaj rekla si dobro?" Odjedno zastane.

"Da." Odmah mu počnem pipati lice i čelo.

"Šta radiš?" Upitam zbunjeno.

"Gledam da nemaš temperaturu."

"Možeš da viđaš Lukasa, oprosti šta sam bila sebična." On brzo dođe do mene podignem me i počne me vrtiti.

"Hvala ti." Kaže kad me spusti i snažno zagrli.

"Kako to da si promijenila mišljenje?" Upitam ju nakon nekog vremena. Do jučer nije htjela ni čuti o tome.

"Shvatila sam da ja nikad Lukasu neću moći zamijeniti oca. Koliko god se trudila ne mogu mu biti i majka i otac. Niti mu bilo tko drugi može zamjeniti oca. Lukasu treba očinska figura. Uostalom ja nisam imala roditelje tako da znam kako je to odrastite bez njih." Ovo nisam znao. Ja sam ih imao ali rađe bi da ih nisam ni imao.

"Šta se dogodilo?" Nikad nismo pričali o svojim porodicama. Znam samo da ima brata kao što ona zna da ja imam sestru.

"Ne želim o tome." Kaže hladno o namršti se. Oke ovdje nešto definitivno smrdi, a ja ću saznati šta. Imam nekako dojam da su je povrijedili.

"Šta su ti napravili?" Upitam ju kad joj se približim i stavim ruke na obraze tako da me gleda u oči.

"Ništa." Skrene pogled. Znam da me laže.

"Tea znam te tako da znam kad lažeš." Napomenem joj.

"Ne lažem." Malo sutra ne laže.

"Usta tvoja lažu, ali zato oči ne lažu." Samo se namršti na ovo.

"Razgovarat ću s Lukasom i onda ćemo vidjeti šta i kako dalje." Promjeni temu ali neka joj bude. Ne mora mi ona reći, imam ja drugih metoda da saznam.

"Mijenjaš temu ali dobro. Ne moraš mi reći, saznat ću sam."  Kažem sigurno.

"Sretno ti bilo." Šta joj to znači?

"Šta bi ti to trebalo značiti?" Upitam zbunjeno a ona mi se približi.

"Da nećeš nikad saznati." Kaže sigurno.

"Jesi sigurna?"

"Jesam." Kaže sigurno, moram saznati o čemu se radi. Ako su je povrijedili, ja ću povrijediti njih. Nitko ne smije nju povrijediti.

"Ako je to sve zamolila bih te da odeš jer imam neke obaveze." Kažem nakon par trenutaka tišine, postalo je malo neugodno. Uostalom što sam više s njime to više želim skočiti na njega, a to mi se nikako ne smije događati.

"Kakve?" Upita sa zanimanjem.

"Ne tiče te se." Odbrusim mu. Šta ga briga.

"Itekako me se tiče. Ako si zaboravila ti si majka mog dijeteta." Napomene mi.

"Za koje nisi znao do jučer."

"To ne mijenja stvari."

"Tu istu majku si ostavio samu s tim djetetom u trbuhu." Isteknem.

"Hoćemo se uvijek vraćati na početak?" Upita me s mukom.

"Dokle god si zadaješ pravo da se miješaš u moj životi da." Vidim po njemu da mi hoće izgovoriti puno toga ali se suzdržava.

"Idem ali vidjeti ćemo se još." Kaže te ode i ja konačno prodišem.

....

"Lukas dođi moramo pričati." On odmah dotrči do mene i sjedne na krevet.

"Nisam ja klil." Odmah kaže šta me nasmije.

"Za šta nisi kriv?"

"Vukas nije ništa naplalio." Ovo me samo nasmiješi.

"Sjećam se kad sam ti pričala o tvom tati?"

"Da je otišao na nebo kako bi me čuvao?" Upita me.

"Mhm." Bože kako ovo dijetetu objasniti.

"Vidiš tvoj tata ipak nije na nebu."

"Ali kako nije?" Jao Lukasa jel moraš biti toliko znatiželjan.

"Pa vidiš tvoj tata je bio bolestan i da bi ozdravio morao biti daleko od nas."

"Jel još buban?"

"Nije, želiš li ga upoznati?"

"Hoćemo moći iglati nogomet?"

"Naravno."

"Onda želim."

"Odi se ti igrati dok nam napravim nešto za jest." On se odmah ode igrati dok ja odem do kuhinje. Jao Diego šta sve moram raditi zbog tebe. Nadam se da si toga svjestan i da nećeš ponovno otići kao i nešto uprskati.

Nadam se da ste mi svi dobro.
Oprostite na maloj neaktivnosti. Nastavak ne trebao izaći za vikend ali kako sam bila kod sestre i šogora jednostavno nisam stigla da ga uredim 💞
Evo konačno ste i ovo dočekali 😅
Šta očekujete dalje?
Uživajte u nastavku
Cathy 💕