Diego i ja smo već dosta dugo mirni i bez ikakvih problema. Iako bi rekla da je sve prošlo nekako imam osjećaj da prava oluja tek dolazi.

Čim se na poslu pojavio David znala sam da nešto ne štima. Cijeli dan imam taj osjećaj kao da će se desiti nešto loše i nažalost bila sam u pravu. Čim sam ugledala Davida zaledila sam se, znala sam da ne sluti na ništa dobro.

"Gospođice gospodin je naredio da pođete samnom." Čuj gospodin je naredio.

"Zašto?" Upitam uplašeno, samo da je Diego dobro.

"Samo mi je naređeno da vas hitno odvedem kući." Samo duboku izdahnem.

"Idi." Trkne me Toni.

"Možeš sam?" Upitam skeptično.

"Mogu, odi vidjeti šta se dešava." Koliko volim ovog dečka, uvijek je tu kad treba.

"Hvala ti." Kažem i krenem s Davidom koji me prati u stopu.

...

David me dopratio do Diegovog stana i ostao ispred stana dok ja i dalje nisam znala šta se događa. Diega nisam mogla dobiti na mobitel, a David nije ništa govorio i ne zna o čemu se radi, barem je tako meni rekao. Nije mi preostajalo ništa drugo nego da sjedim i čekam. Poludjet ću jer nemam pojma šta se dešava. Ne znam ni jel dobro. Pa ti Tea budi s mafijašem. Ubija me ova neizvjesno i šta ne znam šta se dešava.

Upalila sam tv i počela gledati neku seriju iako uopće nisam imala fokus na njoj nego sam cijelo vrijeme mislila na Diega. Samo da je dobro.

Nakon par minuta se čula tup i čaša pored mene se rasplamsala na komadiće.

"Gospođice jeste dobro?" Ulazi užurbano David koji ima već pripremljeni pištolj dok ja ne mogu da progovorim. Tek sad mi dođe do glave da je netko faking pucao. Jebeno ne mogu da dišem.

Nakon par minuta netko počne da nas rešeta mecima. Srećom na Davidu jer me brzo povikao i zaklonio dok ja doslovno nisam mogla da dišem. Hvala Bogu na njemu jer su meni noge otkazale od šoka. Mislim da me on nije maknuo da ja sama ne bi mogla.

"Ne miči se." Kaže mi na šta ja samo klimnem.  Kao da se i mogu pomaknuti. Cijelo život mi je preletio pred očima. Imam osjećaj kao da sam u nekom filmu, a ne da neko stvarno puca na nas.

"Trebam pojačanje." Cimne me Davidov glas i skužim da ima nešto slično kao slušalicu.

"Samo se nemoj micati, bit će sve u redu." Kaže mi i ja klimnem glavom jer sa nijema da išta progovorim.

Nakon par minuta je sve prestalo ali ja sam se i dalje tresla od straha. Mislim da se nisam usudila ni disati. Odjednom u stan upadaju neki nabildani frajeri koji izgledaju poput Davida. Svi neki opaki i istetovirani. Jebote mislim da sam mrtva.

"Ne brini se ovo su naši." Kaže mi a ja odahnem sa olakšanjem.

"Idemo." Povede me za ruku dok me više on pokreće nego li ja hodam. Nakon par minuta bivam ugurana u auto s objezbjeđenjem. Mislim da se nikad u životu nisam ovoliko bojala za svoj život.

...

"Netko je pucao na Teu." Ulazim bijesan kod Stefana.

"Molim? Kad? Jel ona dobro?" Odmah ustaje.

"Je, ali tko god to napravio neće biti dobro kad ga se ja dohvatim." Jebeno sam ljut.

"Misliš li da to ima veze s tvojom mamom?" Upita me skeptično.

"Ne znam, ali za njezino dobro bolje joj je da nema veze s ovime."

"Imaš li nekoga drugog na umu tko bi to mogao biti?"

"Imam ali ne želim sada o tome. Ako sam u pravu ta osoba se završiti hrana kao ribama." A prije toga ću ga mučiti jako dugo jer je udario tamo gdje nitko ne smije.

"Gdje je Tea sada?" Upita me jer vidi da neće ništa više reći na koga sumnjam, želim prvo biti siguran da je ta osoba u pitanju.

"Rekao sam Davidu da je odveze u moju kuću. Tamo je najsigurnija." Za sad.

"Dobro, idi kod nje. A ja ću vidjet šta se događa."

"Ne, ja ću ovo riješiti." Ovo je moj problem.

"Diego?!!! Potreban si Tei." Pogledam ga zbunjeno.

"Ovo nije njezin svijet, sigurno se na smrt prepala. Pucali su na nju. Prema tome ti ideš kod nje, a ja idem provjeriti šta se događa. Jasno?" Kaže mi i tek sad shvatim da je u pravu. Tea nije iz našeg svijeta. Za nas je ovo sve normalno ali za nju nije. Moram provjeriti kako je ona.

...

Cimne me otvaranje vrata jer sam cijelim putem lutala. Mislim da ni sama nisam svjesna koliko je malo falilo da budem mrtva. Mislim da mi još ništa nije došlo do glave.

"Stigli smo." Kaže mi jedan od objezbjeđenja pošto još nisam izašla. Izađem oprezna i ugledam neku ogromnu kuću. Čuj kuću ovo je vila i objezbjeđenje na sve strane.

"Gdje smo to?" Upita zbunjeno kad stanem ispred njega.

"Ovo je kuća od gospodina ovdje je naređeno da vas dovedemo. Za sve ostalo ćete morati njega da pitate." Kaže mi jedan od tipova iz objezbjedenja. Samo klimnem glavom i uputim se prema kući. Naravno da sve pršti od bogatstva. Koliko je Diego ustvari bogat? Tea ti isto pitaš gluposti pa mafijaš je. Nisam ni znala da ima kuću, a kao u vezi smo.

"Dobar dan gospođice." Cimne se i ugledam neku stariji ženu oko četrdesetak godina.

"Isuse Bože." Primim se za srce jer sam se uplašila. Nisam ju očekivala.

"Ispričavam se." Nasmiješi mi se.

"Ja sam Marina." Pruži mi ruku koja skeptično prihvatim.

"Tea."

"Znam." Pogledam ju ispitivački i zbunjeno.

"Tko si ti?"

"Ja će brinem o kući gospodina. Želite li nešto posebno da vam spremim?"

"Ne, hvala." Kiselo se nasmiješim.

"Ako trebate nešto tu sam." Kaže i ode dok se ja bacim u istraživanje ove kuće koja je ogromna. Ma kakva kuća to je vila.

...

Kuća je ogromna. Ima sve živo šta treba i ne treba. Ima jebenu teretanu u kući kao i otvoreni i zatvoreni bazen ima čak i džakuzi pa tko to još sve ima u kući? Nitko osim Diege.

"A tu si." Diego mi prilazi i ljubi me u čelo, a zatim snažno grli. Mislim da se tako uvjerava da sam dobro.

"Jesi dobro? Da te vidim." Odmiče se od mene i pregleda da mi nije ništa

"Dobro sam." Uvjeravam ga.

"Umro sam sto puta." Kažem i ponovno me povuče u svoj zagrljaj. Ovdje se osjećam zaštićeno i sigurno samo je pitanja koliko dugo.

"Prepala sam se. " Kaže mi odjednom.

"Dobro je, prošlo je. Sad sam ja tu, ništa ti se neće desiti." Uvjeravam sebe i nju.

"Do kad ćemo ovako?" Upita me ozbiljno.

"Kako?" Zbunjen sam.

"Tako da strahujem za život. Da se pitam jesi li živ? Jebote!!! Pucali su na mene. Imala sam osjećaj kao da sam u nekom filmu!! Još sva drhtim." Govori sva nervozna dok ju primam za ruke koje drhte.

"Te..." Pokušam joj nešto reću ali me odmah presječe.

"Moram biti sama."  Samo klimnem glavom jer ju razumijem.

Ovo nije njezin svijet već moj. Ona nije odabrala ovaj svijet već ja. Ne vidim uopće kako ćemo dalje da funkcioniramo nakon ovoga. Možda je bolje za nju da presječem. Previše mi znači da bi dozvolio da joj se nešto dogodi. Ne bi mogao sebi to oprostiti.

Izađem iz sobe, a zatim iz ove kuće. Treba mi zraka. Ja jednostavno ne mogu ovako, a ni ne želim. Između nas će uvijek biti mafija koja će nas proganjati na svakom koraku. Ja ne želim da se pitam hoće li doći kući ili neće? Mafija će uvijek biti između nas. Mafija će mu uvijek biti važnija nego ja. Jebote brat bi me objesio da zna da sam s njim u vezi. Ne znam uopće šta da mislim više o tome. Volim ga, a znam da i on voli mene. Samo nisam sigurna da ću moći izdržati ako se ponovi ono od danas ili bilo šta slično tome. Ne želim da se bojim za svoj život, ne želim da živim u stalnom strahu. Želim uživati u životu, a ne slalno osvrćem u strahu oko sebe jel me netko prati u stopu. Ne želim da strepim svaki dan hoće li ga netko upucati ili će mu se nešto desiti? Svaki dan strepim o tome i samo čekam dan kada će se takvo nešto i desiti. Ne znam koliko ću još moći to da trpim iako ga volim i ne mogu bez njega nisam sigurna da ću moći ovako još dugo izdržati.

...

"Jesi bolje?" Upita me kad uđem natrag u kuću i sjednem pored njega. Ni sama ne znam koliko sam šetala razmišljala šta i kako dalje. Nisam ništa odlučila šta i kako dalje.

"Preživjet ću." Promrmljam.

"Razmišljao sam puno i u pravu si." Pogledam ga zbunjeno. Na šta misli?

"Ti ne zaslužuješ ovo, a ja ne zaslužujem tebe." Kaže odjednom dok ja imam upitnik iznad glave.

"Kako misliš?" Upitam zbunjeno.

"Mislim da je najbolje da prekinemo." Kaže ono čega sam i bila svjesna, samo je bilo pitanje vremena kad će se to desiti. Desilo se prije nego li sam očekivala. Iako sam bila svjesna da će nakon onoga danas tako nešto i da se desi.

"I sama si rekla da ne želiš ovako, ali ovo je moj život. Ja dolazim u paketu s mafijom. Znala si to od početka." Kaže mi ono čega sam i sama bila svjesna.

"Izgleda da smo ipak trebali ostati na avanturi, puno je jednostavnije." Promrmljam za sebe iako je i on čuo.

"Slažem se." Duboko udahnem i izdahnem.

"Volim te." Bubnem.

"Volim i ja tebe." Iznenadi me odgovorom. Iako sam osjećala to, nismo to baš i govorili na glas. Više smo to dokazivali djelima nego riječima.

"Zašto onda nekako ne pokušamo nekako?" Upitam skeptično.

"Nakon svega ovog dana ti želiš ostati i dalje samnom?" Šokiran je.

"Da." Odgovorim jednostavno. Jednom se živi, pa neka traje koliko traje.

"Mislio sam da ćeš poslati tri metra ispod zemlje i ti mene ostaviti." Kaže mi iskreno.

"Ne mogu bez tebe." Priznam mu.

"Vidi Tea, ja moram riješiti ovo. Neko me pokušava ubiti i pokušava to napraviti i mojim najmilijima. A ja to ne praštam." Kaže mi nekako mračno da se ni ne usudim pitati bilo šta u vezi toga.

"Čekat ću te." Kažem spremno.

"Ne znam hoću li se uopće vratiti." Kaže i znam šta taj pogled znači.

"Nemoj to govoriti. Vratit ćeš se." Kažem sigurno.

"Tea mislim da je najbolje da prekinemo za sad." E sad sam ljuta. Ja pokušam na sve načine da ostanemo zajedno, a on bi da prekine. E pa ne ide to tako, neće moći. On odlučuje kad smo zajedno, on odlučuje kad prekidamo. Valjda se i ja ovdje nešto pitam, neće samo on odlučivati.

"Znači kad se pojavi problem ti bježiš." Kažem kad se ustanem.

"Ne želim da ti se nešto dogodi. Ti si mi najbitnija osoba na ovom svijetu i molim te da mi ne otežava." Govori dok me prima za obraze i prislanja nam čelo. Vidim da je i njemu ovo teško koliko o meni. Oboje plačemo.

"Prije nego li odem želim provesti još par dana s tobom. Želiš li to?"

"Žalim, ja ću te čekati da se vratiš."

"Tea..."

"Zar ne možeš nekako drukčije to riješiti?" Upitam s nadom.

"Mafijaši se jedni drugima osvećuju preko njihovih bližnjih jer do nas ne mogu doći. Isto kao šta nisu mogli doći do Stefana pa su oteli su Karlu. Tako je danas bila i ova situacija s tobom jer ne mogu doći do mene. Ja ne želim da se nešto tebi desi." Objasni mi.

"Obećaj da ćeš se vratiti i da će sve biti kao prije."

"Tea.." Pokuša se pobuniti ali odmah ga prekinem.

"Obećaj ili odlazim odmah." Zaprijetim mu čak i da budem uvjerljivija dignem prst.

"Obećajem, vratit ću se i onda me se nećeš moći riješiti. Zadovoljna?" Upita me kad mi se približi još više.

"Veoma." Nasmiješim se lažno.

"A sad želim da uživam u tebi par dana. Da sam stalno u tebi i da mi budeš motivacija da što prije sve sredim i ponovno se nađem u tebi." Tipičan Diego, samo na to misli. Da Tea, ti se baš žališ.

"Kad ćeš više naučiti ljepše iskazivati ljubav, a da nema povezanosti sa seksom?" Upitam ga ozbiljno na šta se on nasmije.

"Takav sam, a ti me upravo takvog voliš." Uzvrati mi i slegne ramenima. U pravu je. Mislim da bi ga objesila da mi stalno govori volim te i slično. Ja znam da on mene voli kao i ja njega i to nam je čisto dovoljno. Mi više volimo da to dokazujemo djelima, a ne riječima. Dok sam ja razmišljala šta i kako dalje, on je zapečatio moja usta strastvenim poljupcem i učinio da na trenutak zaboravim sve šta se desilo i sve ono što nam tek slijedi.

Evo i mene konačno 😁
Evo bacam vam bombu i dajem vam malo duži nastavak.
Jeste očekivali ovo?
Šta očekujete dalje?
Uživajte u čitanju
Cathy 💞