Jutro je bas bilo kišovito. Noć smo proveli hladno, odvojeni jedno od drugog. Kao da smo naslućivali da će jutro biti hladno. Kao i obično, ranije sam se probudila. Bilo je mračno. I bila sam tužna. Moje srce je kucalo, a kao da je stajalo. Gledala sam jedva otvorenim očima u pravcu prozora. Kapi su samo padale. I padale. I padale... Uh kako me nervira ta kiša. Sva sreća bila je subota. Kad se setim one svadje on juče. Uuh. Osećam kako me boli glava. A oči su mi same pale na njegovo lice. Navikle su se... A ja sam se oduprela. Ustala sam sa kreveta u spavaćici, trudeći se da ga ne probudim. Otišla sam do kuhinje, ali nisam kuvala kafu. Samo sam buljila u vazu. Cveće je uvelo odavno. A ja sam i dalje buljila. A onda mi je za oko pala jedna mala mrlja. Bila je mrko crvena. Zaprepastila sam se na trenutak. Da li je to krv? Jeste. Krv! Da li je povredjen? Da li je bolestan? Sigurno krije neku strašnu tajnu. Sigurno. Moram znati sta je u pitanju. Odlučila sam da ga pitam. Nisam htela da okolišam. Čim ustane moraće da mi odgovori. Da li je moguće da me je lagao svih ovih meseci? Ne, to ne može biti istina. Ne može... Po telu sam osećala jezu a u glavi neko lupanje. Kao da mi neko lupa bubnjevima u njoj. Sedela sam tako očajna u polutami jesenjeg jutra. Sedela i čekala da on ustane. Mora mi sve priznati. Htela sam da zovem mamu, ali nisam smela. Ne znam zašto. Zakočila sam se. Jedino me njegov odgovor može otkočiti sada.