Treći dan mrklog mraka. Treći dan ta-me. I treći dan smrti bez njega. Probudila sam se bleda, prehladjena, jer kao da hladan vazduh uspeo da dopre do mojih nozdrva. Uzela sam maramice iz fioke. Nikad se bednije nisam osećala. Sva gorim i šmrkćem. A ima nešto još gore. Njegov stari lik mi nedostaje. Kako to sebi da objasnim? Kako? A on sada tamo čami do kraja svog života. Eh... Sudbina nije bila baš lepa prema meni. A on... On me je najviše razočarao. I ubio je sebe. Presudio nama i našoj ljubavi. Nije mi se ustajalo iz kreveta. I konstantno sam proveravara telefon. U nadi da ću čuti njegov glas. Uh mrzim ga! I volim ga! I onda se opet setim onih scena kada sam zatekla policiju. I krv i njega u krvavoj odeći. Mark, fališ mi. Čuješ? Volim te! Volim te Mark! Ah, ne čuje, daleko je... A ja nemam nikog više. Nazvala sam Emili, dok je Sunce bilo već padalo na nebu. Mesec je čekao njegov red. Padalo je veče.
- Emili...
- Saro, da li si dobro?
- Ah, kako to možeš pitati. Znaš da nisam. Njega su zatvorili a ja...
- I bolje je. Vidiš šta je bio u stanju da uradi. On je psihopata Saro! On...
Prekinula sam i ugasila telefon.
Sva sreća, vrata su zaključana. Neće mi niko smetati.