Par dana, dok je on bio u pritvoru, oporavila sam se. Postala hladna. I odlučila da ga posetim, i da vidim šta se zapravo krilo u njegovoj maloj glavici. U kojoj se nije nalazilo baš ništa. Pozdravila sam se sa Emili i sela u porše. Prvo sam se odvezla do stana i spremila ga. Sklonila sam sve što me podseća na tog monstruma. Krvave stolnjake bacila u mašinu, očistila tepih koliko toliko da me ne podeća na to što sam bila zatekla. Prošlo je jedan sat popodne a ja sam tih par sati provela u čišćenju mesta zločina. A onda, oko pola dva, uputila se hladne glave i srca u policijsku stanicu. Baš tamo gde drže kanibala skrivenog u mom Marku. Koga sam ja volela... Gutala sam knedle dok sam vozila. A onda sam napokon i ušla. Odmah po ulasku, uputila sam se kod onog sa crnim očima. I on me je zatim odveo do ćelije gde se nalazi Mark. Ili ono što je od njega ostalo. Jer sam odmah videla da to nije taj čovek koga sam upoznala. Bar ne u potpunosti. Strašno kako je izgledao. Gledala sam ga dok je i on mene, naslonjenih ruku na rešetke. Kakve je oči imao. Oči serijskog ubice. I dok smo se gledali, shvatila sam da ništa ne znam o njemu. Baš ništa...
- Saro, oprosti mi... Oprosti mi...- počeo je da plače i moli. I videla sam taj bol koji on oseća. Sve mu značim u životu. Njima se smeje a meni plače i moli me. Kakav bestidnik. Ipak, nije mi bilo svejedno. Nije... Još uvek sam ga volela. A onda mi je priznao sve.
- Da ubio sam ga, i mnoge pre njega. Ali to ti nisam rekao. Nisam! A znaš zašto? Mrzećeš me Saro! Mrzeti... - nije više imao snage. Prašina se uvukla u njegove nozdrve, suze u usta, a bol u srce. A ja sam ga tako hladno gledala. Ali dala sam mu nadu...
- Ne mrzim te Mark. Volela bih da mogu, ali te ne mrzim. Volim te. To je jače od mene.- i okrenula sam se i otišla dok sam mogla da primetim kako me gleda tim kanibalskim pogledom.