Napustila sam taj prokleti stan, u kojem se nalazilo toliko krvi i otisaka, obeleženih mesta. Samo sam htela da pobegnem. Sišla sam do auta i upalila ga. Krenula sam u nepoznatom pra-vcu u gradu koji nikad ne spava. Baš me je briga za ostale. Ne razumeju moj bol. Moju tugu. Neka se nose! Bila sam besna na sav svet, dok sam vozila skoro neprohodnim ulicama. A onda, setila sam se Emili. Jedino je ona mogla da mi pomogne. Jedino ona...
- Emili...
- Saro?
- Molim te, mogu li prespavati kod tebe samo par dana?
- Možeš naravno. Šta se desilo?
- Pričaću ti, samo me primi kod sebe molim te...
- Dobro, ne brini...
Razgovor se poprilično brzo završio. Samo sam želela da što pre dodjem do nje. I došla sam, nakon dugo vremena. Nakon što sam osetila toplinu njenog doma, a imale smo sreće da joj je muž bio napolju ovako kasno, počela sam da joj pričam celu priču do detalja. A ona me je pažljivo slušala. Čini mi se kao da je bilo više teže njoj nego meni.  A ipak je sve to hrabro podnela. Drago mi je da je uz mene u ovako teškim trenucima. Drago mi je da je imam. Sat je odavno otkucao ponoć, i js sam se pizdravila, jer sam morala uhvatiti malo sna. Sve je ovo preteško za mene. Zaspala sam, u nadi da će sutra biti bolje.