Tada su se srušili svi moji snovi. Svi moji planovi. Mark me je strašno razočarao. A ja sam ga volela. Toliko meseci. Čim sam stigla kući bacila sam se na krevet na kojem mi je toliko puta pokazao da me voli. Ali ovaj dan nikad neću moći zaboraviti. Slomljena sam. Osećam da mi suze padaju kao kapi letnje kiše. Tanke, a brze. Nakon toliko bola koji sam pretrpela par sati, ustala sam. Prvo što sam uradila je da sam uzela našu zajedničku sliku i tresnula je iz sve snage o patos. Slika je u momentu bila sakrivena iza puknutog stakla. Ono je predstavljalo slom svega u čega sam verovala. Zazvonio je telefon. Bila je to mama.
- Halo?
- Saro? Kako si? Šta ima novo kod vas?
Uz prigušeni jecaj, odgovorila sam joj prigušenim glasom.
- Uhvatili su ga majko. Policija ga je odvela...
- Šta?
- Mark je ubio svog najboljeg druga. Pre par sati sam se vratila iz stanice. Pod i sve... Kuhinja... Sve je u krvi majko...
- Dete moje... Dodji kod nas da nam ispričaš sve.
- Neka, biću u redu.
- Jesi li sigurna? Tata i ja možemo i do tebe doći.
- Neka...
- Dobro... Strašno. Nisam znala da se u njemu krije takav manijak. Da li je tebe povredio?
- Nije...
- Dobro, ipak je to najvažnije. A pravda će sama doći. Smiri se biće sve u redu na kraju. Videćeš... Oporavičeš se, naćeš boljeg. Zaboravi ga kćeri, zaboravi ga...
- Dobro...- jedva sam izustila iz usta. Tuga me je pritisla. Kada sam prekinula, sipala sam sok i sela na fotelju. Barem ona nije krvava. Ah, toliko krvi! Moram da odem odavde.