# Ovo je jedna kratka novogodišnja priča. Priča ima svega par delova i to je moj poklon za novu. Jedna pričica da uživate u novoj godini, i da bude bolja od prethodne. Želim vam sve najbolje u 2020 godini. I uživajte u pričici. ;)

Šetam ovim gradićem i gledam radosnu decu koja skakuću po snegu. Ove godine ga ima baš puno. Kao i prošle. Udahnem duboko i odagnam crne misli pa nastavim koračati ka radnjici kako bi kupila materijal za medenjake i tim završila pripremu za praznike.

Ulazim u radnju, kupim sve sastojke i dolazim do Darije, ona radi u radnji. 

Vidim ove godine praznike slaviš sa svojim verenikom? - Tu me je preseklo. Znam ja da ona ne zna i da nije mislila ništa loše. Ali ja ću tu godinu pamtiti kao najbolju i najgoru.... Godinu kada sam pogrešila i tu grešku skupo platila...

2018, Kopaonik

Sedam godina sam sa svojim verenikom Damjanom i ovo je prvi put da ne provodimo zajedno praznike. Moje drugarice i ja samo odlučile da idemo na odmor. Ali kako su one to objasnije odmor od njihovih muževa i mog verenika.

Ksenija, nije mi jasno kako tolike godine možeš da trpiš Damjana. Venčala sam se tek prošle godine i već mi fali sloboda. - Rekla je Kristina. Ona je devojka ne ukrotive prirode. Nije mi jasno kako se uošte skrasila. Ima plavu kosu do ramena i veoma je lepa. 

Ne trpim ja njega. Meni je lepo sa njim. 

Ma daj poznajte se još od vrtića. - Javila se i Katarina. Ona mi je drugarica malo duže nego Kristina. Katarinu sam upoznala u osnovnoj, a Kristinu na fakultetu. Katarina je devojka crne kose malo preko ramena. Udata je već četiri godine. 

Nije bitno, meni je lepo sa njim kao prvog dana. 

Misliš kao prvi put. - Kreće njihovo zadirkivanje. 

Ma hajde zar nikad nisi poželena nekog drugog muškarca? Makar na kratko? 

Meni je Damjan dovoljan. 

Beznadežan slučaj. - Rekla je Kristina i udarila rukom o svoju glavu. 

Damjan je bio moja prva ljubav. Što bi se reklo bio je moja ljubav iz vrtića. Još tada sam sebi rekla da će biti sam on i bio je. Vrtić je prošao, osnovna, srednja pa fakultet gde smo konačno klikuli. Rekao mi je da mu se sviđam već par godina. Bila sam tako srećna. 

Do njega ja nisam imala nikoga. Da, on je izlazio i imao veze. Ali ja, ne. Za mene je uvek bio sam on.  A od tada i za njega sam bila samo ja. I iskreno ništa tu ne bi menjala. Neka ostane zauvek on...

Nakon što smo se smestile u sobu razgledali smo. Planina je bila prelepa. Sav beli sneg, bilo ga je puno i u našem mestu ove godine ali ovde se sve belilo. 

Prizor je bio blago rečeno magičan. Gledala sam našu sobu koja je potsećala na kolibicu iz nutra. Tri kreveta i moje dve najbolje drugarice. 

Nismo se ni raspakovale već su počele sa žurkom. Pustile su muziku povadili neke trake i počele da trče po sobi kao mala deca. Ali nisam ni ja bolja od njih pridružila sam im se. 

Kada smo se umorile sele smo i Kristina je počela da priča svoj plan.

Večeras se organizuje žurka i mi idemo. 

Ali ima još tri dana do nove godine. Šta ćemo sada....

A, ne idemo. Malo da se provedemo. Skeniramo koji komad...

Gospode, udata si!

Ali ti nisi. - Povukle su me i već sam znala da nema protivljenja. 

Ali! Ali...ali... Ne zaboravite da sam verena.... - I tako je kenulo sređivanje. 

Nakon dobrih dva sata su završile. Sustigao me je umor od puta i nisam htela da još ludujem celu noć. Ali znala sam da se neću izvući tako lako. Pa šta mi ostaje onda nego da krenem za njima. 

Na sebi sam imala plavu dugačku galjinu sa crnim kajišom, dale su mi i crne štikle. Kristina je imala naranđastu haljinu, sa dubokim dekolteom. Navikli smo već da ona voli da bude upadljiva. Katarina je obukla crnu haljinu. Bez velikog dekoltea. Obe su imale puštenu kosu ali mene nisu mogle da nateraju da pustim moju dugu tamno braonsku kosu. Sad je već bila do kukova. Podigla sam je u visoki rep. 

Kada smo se spustile zabava je već bila u ogromnom jeku. I Verovali ili ne moje drugarice kao da nismo provele dan putovajući, skakale su i plesale. Vremenom bi im prišao po koji momak ali one bi samo odbile. 

Dok sam se ja odvojila od njih i naručila koktel. Pila sam ga i jedva držala oči otvorene. Nisam volela ovakvu vrstu muzike. Svirala je strana muzika. Nije baš to za mene, više volim domaće numere.  

Smorila si se, devojčice? - Okrećem glavu i susrećem se sa led plavim očima. Nešto u meni se smrzne na trenutak, jeza prođe mojim telom i kao da mi celo telo viče da bezim, odma, sada! Bože šta mi bi? 

Nije ova muzika za mene. - Kažem pa se nasmejem.

Došla si sama? 

Sa prijateljicama sam... - Njegov glas tako dubog i grub. Ježila sam se od njega. Odgovarala sam mu kao opijena njegovim glasom, očima, samom pojavom. 

Da li bi.... - A onda sam se trgla i prekinula ga. 

Verena sam - Damjan mi je proleteo glavom i samo sam podigla ruku sa prstenom na njemu. 

Nisam pitao. Samo tražim društvo za prošetati. - Koji je meni danas? Osećala sam se postiđeno u ovom trnutku. 

Onda je to najmanje što mogu da uradim. Usled ovog nesporazuma. - Rekla sam uz osmeh. 

Kristofer - Pružio mi je ruku. 

Ksenija - Uzeo je moju ruku i kunem se da noge nisam osećala. Ovo mi se nikad pre nije desilo. Ovako se nisam gubila čak ni kada je Damjan bio pored mene. Dođi sebi Ksenija i to brzo.  Pokazao mi je rukom ka izlazu pa smo pošli. 

Tek kad smo izašli od beline snega videla sam jasno njegovo lice. Bio je prelep. Šetali smo dosta dugo. Nije mi bilo ladno i ako sam ispod kaputa imala samo haljinu. 

Slušala sam ga kako priča doživljaje dok je bio mali. Govorio je kako bi on i sneg bili u večitom ratu. Nisam ni primetila kako je brzo vreme prošlo. Provela sam tri sata šetajući sa njim. Bilo je četiri ujutru. 

Da li si za čaj? - Klimnula sam glavom. I opet izgubila se u njegovom pogledu, ponašanju, stavu, kosi, svemu... Nisam mogla da ga odbijem ili nisam želela. 

Otišli smo do njegove hotelske sobe. Bilo je toplo unutra pa sam skinula jaknu. Ubrzo mi je doneo čaj. 

Celo veče sam ja pričao. Pričaj malo sada ti? Želim da čujem tvoj prelepi glas. Ko je taj kome pripadaš. 

On je moje sve. Ne bi ga menjala za ništa. 

Voliš ga?

Više od svega. - Rekla sam te se nasmejala uzimajući malo čaja. 

Lepo je voleti nekoga tako. 

Imaš li ti nekoga? - Odmahnuo je glavom. Tada sam osetila njegove prste po licu. Stresla sam se. Od jednog dodira. A onda je nežno ukrao moj poljubac. Ukrao je mene na jedno veče, ali ukrao je i moj poljubac. Odgurnula sam ga od sebe. 

Oprosti, nisam mogao da se obuzdam. - Pokupila sam stvari i istrčala što sam brže mogla. Gde ti je bila pamet Ksenija? Da li si je imala uopšte kad si ušla u sobu nepoznatog muškarca. Utrčala sam u sobu gde sam boravila sa prijateljicama. 

Gde si ti bila?

Zvale smo te sto puta gde ti je telefon? - Brzo sam se pribrala. 

Izvinite. Izgubila sam se. - Slagala sam. A, bila sam svesna toga tek kada sam izgovorila to. Zašto sam lagala? Zar sam nešto pogrešno uradiala. 

Pobogu kako si uspela da se izgubiš! - Poverovale su zbog toga što sam ja osoba koja nikad ne laže. A sada.... Slagala sam. Ne drami Ksenija, svakome se desi da nešto slaže. 

Pa, na kraju kad sam videla da sam se izgubila  sela sam i čekala da neko naiđe i tako eto me ovde. - Počele su da se smeju. 

Jer bar bio zgodan tvoj spasitelj. - Pogledal sam ih prekornim pogledom. 

Dobro dobro, spavaj! Sutra opet idemo u provod. - Rekla je Kristina i bacila mi pokrivač na glavu. 

Molim? A.. Ali? 

Ni ne trudi se drugarice. Znaš kakva je kad nešto zacrta. - O da znam.... Otišla sam da se istuširam. I ostala duže nego što sam planirala. Moje misli su letele na poljubac. Koji nije trebao da se desi. Bože kako ću Damjana pogledati u oči? 

Devojke su spavale, a ja bome nisam mogla. Ne znam ni koliko je sati bilo kad sam konačno zaspala. 

.  .  .  .

Ustaj spavalice zove te tvoj princ. Bolje da se javiš nećemo da dođe ovde sa svojim belim konjem. 

Damjan? 

Da, Damjan ko bi bio? Imaš li ih više? - Rekla je u šali. A ja sam mogla da čujem kako mi srce glasno preskače. 

Halo. 

Gde je moja princeza? 

Čuo si kako me zadirkuju? - Rekla sma praveći se ljuta. 

Nemoj da brineš po tebe će tvoj princ na belom konju da dođe, a po njih ćemo poslati žabe. -Nasmejala sam se i isplazila drugaricama koje su čule ovo i preokrenule očima smejući se. Pričali smo još kratko i prekinuli. 

Pričala sam sa njim kao da nije bilo ništa. Kao da je među nama sve uredu. A da li je bilo? Možda samo preuveličavam. Sem toga to je bio samo bezazleni poljubac na koji nisam pristala. Stvarno sam poludela kada o tome razmišljam uopšte. 

Otišle smo da jedemo, a ja sam izbacila iz glavne prelepog Kristijana. Da, dala sam mu i nadimak. Dok smo jele prošao je pored nas i gledao u mene. 

Gde odluta? - Upita me Katarina. 

Tu sam. - Kažem pa se nasmejem. 

Idemo u blizini ima jedan lokal, žurka! - Odakle im energije?

Spremile smo se. Kristina je ovog puta obukla kratku žutu haljinu. Katarina kratku belu. A mene su naterale da obučem kratku crnu haljinu. Divno. 

I opet isto. One se ludo provode, a ja hvatam zjale. Popila sam malo više. Udario me je alkohol. 

Devojčice, opet si sama? ....