15.06.2016

Ovo je jedan od onih dana raspusta kada ne znam šta da radim sa sobom. Hoću da pišem, ali ne znam šta. Ponovo sam na ovoj zelenoj poljani i ponovo razmišljam o smrti, životu i ljubavi. Kako ljudi pišu? Kako ljudi mogu da ostave njihovo polomljeno srce i male delove duše na jedan običan papir?

Sve je još uvek tako zbunjujuće. Hoću da budem pesnik i sve zapišem u stihovima, ali ne pišem lepo pesme. Hoću da budem pisac, ali ja sam ništa u poređenju sa drugima. Hoću da plačem, ali nemam više suza.

I bilo ko da prođe (a neće) videće mene kako sedim u travi i neće znati šta tu radim. Jer ja samo prazno gledam ispred sebe u potrazi za rečima. Sve je izbledelo, čudno i zamućeno.

-Blue