Kay P.O.W

„Ne mogu da verujem da ste svojoj ćerki dali ime po meni."rekla sam dok smo Majkovim automobilom stizali kod njih kući „Biće problem oko toga koja je koja Kay."

Nasmejala sam se.

„Da, ali tada nismo imali na umu da ćeš se povampiriti." rekla je Monika.

„Da, valjda si u pravu."

„Stigli smo." Majk je zaustavio auto.

Kuća im je bila prosečna, kao stvorena za tročlanu porodicu. Dosta dobro u odnosu na moju, naravno. Zidovi su bili od cigle obojene u nežno bež boju sa garažom i sa crnim krovom. Ispred kuće nalazilo se malo veće dvorište koje su krasile razne vrste cveća, čak neko nisam mogla ni da prepoznam.

„Vau, ukoliko je još malo budem posmatrala pušću u iskušenje da se preselim ovde, Majk."

„Ovde si uvek dobrodošla." zagrlio me je preko ramena.

Na sredini dvorišta videla sam malu devojčicu kako se igra. Nasmejala sam se, jer me je podsećala malo na mene. A na klupici pored nje, sedela je neka devojka, svetlo plave kose, rekla bih da je čitala neku knjigu.

Da li je to...

„Mama, tata." oglasila se mala Kay oduševljeno. Izgleda da je mnogo vezana za njih dvoje.

„Hej, dušo." rekao je Majk savijajući se kako bi podigao malu devojčicu u naručije

Wow, ova uloga mu baš priliči.

„Monika, Majk, stigli ste." oglasila se ona devojka.

Nema više sumnje. Plava kosa i plave oči, detinjasto lice. To je definitivno Mia. Osmeh mi se odmah stvorio na lice.

Pre nego što su joj odgovorili potrčala sam ka njoj i bacila joj se u zagrljaj. Bila je mnogo iznenađena jer nije znala o čemu se radi. Brzo sam je privukla u zagrljaj. U početku nisam osetila njene ruke na leđima ali posle, najverovatnije zbog ljubaznosti, me je zagrlila.

„Koliko ste mi samo nedostajali." osetila sam kako je sve više stežem.

„Izvini što sam nepristojna ali da li se mi znamo?" rekla je dok je još uvek bila u mom zagrljaju.

Blago sam se nasmejala.

„I ti si nama nedostajala, Kay." rekla je Monika

Tada sam osetila kako je Mia popustila svoj stisak i naglo me odvojila od sebe.

„Kay?" upitala je iznenađeno sa preplašenim izrazom na licu.

„Hajdemo u kuću pa ćemo ti sve lepo objasniti."
*****************

„Ja ne mogu da verujem." osećam da će Mii svakog časa suze da krenu na oči „Mnogo sam srećna." stavila je ruke preko lica.

Nasmejala sam se dok sam ruke držala na njenom kolenu.

Odjednom sam osetila da me iznutra grize neka savest. Nekako sam se najviše plašila susreta sa njom i njene reakcije kada sazna da sam živa.

„Mia." na pomen njenog imena uspela sam da joj pogled izvučem iz šaka.

„Hm." rekla je dok je brisala malene suze sa lica.

„Želim da ti se izvinim."

Začuđeno me je gledala.

„Zbog mene je Mateo mrtav." pogled sam odmah usmerila ka rukama „Mnogo sam se plašila kako ćeš da reaguješ kada me ponovo vidiš, kako ćeš da reaguješ kada ponovo vidiš ubicu svog brata."

„Kay." rekla je Monika povisivši glas.

Ona se lagano nasmejala.

„Kay, ne krivim te za ubistvo mog brata. Osoba koja je ubila Matea je Zed, ne ti."

„Ali..." odjednom moj glas se promenio, osećam da će svakog trenutka da mi pođu suze „Mateo je mrtav jer sam ja bila previše uplašena da se suprostavim Zedu."

„Kay, nikom ne bi bilo svejedno kada bi saznao da mora da umre kako bi uništio zlo." rekla je povisivši ton „Moj brat je verovao u tebe, kao što i ja sada verujem. Verovao je da možeš da pobediš Zeda, zbog toga je dao svoj život. Bila sam ljuta i mrzela sam, ali ne tebe. Mrzela sam Zeda. Bes me je vodio, i mene i ostale. Da se ti tada nisi pojavila i uništila Zeda mi bi svi bili mrtvi. Ne mogu da te mrzim, niko od nas ne može da te mrzi. Ti si naš spasilac."

Ostavila me je bez reči i sa uplakanim obrazima. Odjednom sa mog srca kao da je pao ogroman teret koji sam sa sobom vukla čitavih deset godina.

„A sada, gde ćemo pronaći Maksa? Zapravo još bolje je pitanje gde ćemo pronaći ostale?" pitao je Majk.

„Kay?" oglasila se Monika.

„Ne pitajte mene, ja sam bila mrtva deset godina."

„Ja znam gde se neki nalaze." rekla je Mia gotovo postiđeno.

„Stvarno? Ko i gde?" rekao je Majk.

„Pa koliko ja znam, Misi radi u jednom kafiću..."

Na pomen njenog imena odmah sam se setila Matea.

Mislim da ću teško dobiti njen oproštaj.

„Kojem?" pitala je Monika.

„Nisam sigurna, samo sam tako čula."

„Mhm, a Kris?"

„On je valjda profesor na fakultetu."

„Aaa?" povikali smo Monika, Majk i ja u isto vreme „Šta?"

„Kris je profesor? Nema šanse da mogu da ga zamislim kako predaje." rekla sam

„I ja sam se iznenadila kada sam čula. Za Danijela nisam sigurna, mislim da ima svoju firmu ili je nastavio očev posao kada je postao punoletan."

„Uh, to će biti komplikovano." rekla je Monika „Ko zna da li će hteti da napustiti posao."

„A Džo?" pitala sam nesigurno.

Nekako sam se bojala odgovora na to pitanje. Plašila sam se da čujem da li je nastavio sa svojim životom ili se neprestano okreće i živi u prošlosti. Mada da je tako, on bi sada sedeo ovde sa nama. Zanima me koliko se promenio, zapravo koliko su se svi promenili.

„Džo je dolazio kod nas pre sedam godina. Želeo je da vidi kako smo, tada se Kayli rodila. Bio je presrećan kada je saznao njeno ime."

Nasmejala sam se na tu Majkovu izjavu.

„Nije mogao da nastavi dalje..."

Osmeh sa mog lica je već sada iščezao. Nisam znala da li da budem srećna ili da mi bude krivo. Mnogo sam ga volela bez obzira na to što smo malo proveli vremena zajedno. Šta da radim, vrsta sam osobe koja se veoma lako vezuje za druge i lako ih zaboravlja. Možda sam i zaboravila svoja osećanja prema Džou. Možda je to ono što me zapravo najviše plaši.

„Moram da idem." ustala sam sa kauča na kome sam do sada sedela.

„Gde ćeš?" pitala je Monika.

„Moram da posetim još jednu osobu. Vas troje razmišljajte o tome koga ćemo prvo da nađemo." nestala sam pred njihovim očima.

Majk će sigurno znati gde idem.

Nalazim se na sredini jedne veoma dobro poznate prostorije. Sve izgleda isto u odnosu na zadnji put kada sam bila. U kuhinji pored dnevne sobe zatičem jednu, sada već, sedu staricu, sprema neko jelo. Nosila je na sebi crnu odeću, kao da žali nekog, a i žali. Mog brata i mene. Pokušavam da kažem nešto, ali ne mogu. Gušim se u sopstvenim suzama.

„Ma..." pokušavam ali reč nikako da izađe iz mojih usta.

Mojim čulom mirisa pokušavam da osetim miris koji se već uveliko raširio po kući. Moja majka pravi palačinke. Niz moje obraze još više je počela da se sliva reka suza. Zna da su palačinke moja omiljena hrana.

„Mam... mama." uspela sam nekako da izustim to.

Ona se blagi okrenula ka meni, verovatno misleći da joj se učinilo. U rukama je držala tanjir u kojem se nalazila upravo ispržena palačinka. Lagano je spustila na sto i rukom protrljala svoje umorne i crvene oči od dima. Ponovo je podigla pogled i ne skidajući ga sa mene pokušala da nađe naočare koje su se nalazile na stolu za spremanje hrane. Ruke su joj se tresle dok je stavljala naočare. Još mi samo fali da dobije srčku.

„Mama, to sam ja. Tvoja Kay." rekla sam dok ona nije mogla da dođe do daha i reči.

„Kay... znala sam da ćeš se vratiti. Znala sam." krenula je ka meni a i ja ka njoj.

„Hm." zagrlila sam je kao da će negde da mi pobegne „Kako si znala?"

„Ti si naplemenitija osoba koja je ikada kročila planetom Zemljom, zato sam znala."

Nasmejala sam se na tu njenu izjavu.

„Pa ako tako gledaš onda bi svaki Avatar trebao sa bude najplemenitiji."

„Kay, nijedan Avatar nije uradio ono što si ti uradila." osetila sam kako me je još jače stegla.

Hm? Šta joj to znači?

Taman što sam htela da je pitam šta joj to znači, neko me je prekinuo.

„Znao sam da ćeš doći ovde."

„Niko me ne poznaje toliko dobro kao ti, Majk."

On nam je prišao i zagrlio obe.

„Još nam samo fali Maks i ova porodica će opet biti kompletna." rekla je mama.

„Kunem se. Vratiću ga kući."

************************************

Hello guys,

Pa već dugo sam se spremala da izbacim ovo poglavlje. Opravdanja nemam, osim ako kažem da sam veoma lenja.

Trudiću se da nastavke izbacujem češće jer sam smislila kako će radnja otprilike dalje da se razvija.

Nadam se da ima još vas koji ovo čitaju. Ostavite svoje iskreno mišljenje i 🌟

Ovo poglavlje nije nešto posebno zanimljivo ali već u sledećem kreće njihova potraga. Do sledećeg viđenja 😉👋

Sry ako ima nekih grešaka 😑

J♥