⚠️Pažnja! U ovom poglavlju naići ćete na scene koje možete naći kao uznemirujuće. ⚠️

Teleportovala sam se do male Kay a zatim je vratila gde sam bila ja, što dalje od one dvojice. Nisam mogla odmah da pretpostavim da li su Demoni ili obični ljudi, lopovi koji su pokušali da opljačkaju kuću ali im je nešto krenulo po zlu.

„Tsk.“ kliknuo je jezikom jedan od njih.

Drugom, onom višem, u ruku se odjednom niotkuda stvorio nož.

„Demoni? Ne. Možda Lovci? Ali još uvek ne znamo da li je mala Kay nasledila Majkove ili Monikine sposobnosti.“ pomislila sam, ali pre nego što sam i uspela da uradim nešto, onaj viši Demon bacio je nož na mene. „Očigledno da je želeo da povredi malu Kay to bi uradio do sada. Možda čak i nisu Lovci. Ali opet možda sam ih pretekla pa nisu mogli da učine bilo šta. Ahh nebitno je to sada. Prestani da razmišljaš.“

Ispružila sam ruku u pravcu letećeg noža, gde sam iskoristila moć teleportacije i uspela da teleportujem nož nazad u njegove grudi. Ali opet, bila sam obazriva tako da sam opet promumlala nešto tiho, da izgleda kao da sam bacila čini. Istog trenutka nestao je sa jakim krikom.

„Uspela sam da ga ubije. Ostao je još jedan.“ ali pre nego što sam uspela da ubijem onog drugog, nižeg Demona, nestao je uz crnu maglu.

„Kay! Kay!“ čula sam iz kuhinje kako dopire Monikin uplašeni glas za svoju ćerku i dosta užurbanih koraka koji su se upitili ka nama. Bili su to Mia, Kris, Majk i Monika. Izgleda da Misi nije sa njima.

„Dobro je. Dobro je Kay, ali...“ nisam završila rečenicu, čekala sam da je sami shvate.

Na sredini sobe ležala su beživotna tela Monikinih bivših staratelja. Žena je imala nož zariven između njenih grudi dok je muškarac imao otvorenu ranu na istom tom mestu. Lica su im bila prestrasvljena dok su im oči i dalje bile otvorene. Na odelu Monikine strine nije bilo toliko krvi kao na odelu njenog strica, verovatno zato što je nož uklonjen nakon svega toga. Pogledala sam u malu Kay koja je i dalje čvrsto držala onaj nož u njenim malenim rukama. Oko njih nalazila se krv, ostavljajući za sobom jak i skoro podnošljiv miris.

„Da li je Kay izvadila nož? Možda je mislila da će na taj način da mu pomogne? Međutim, samo mu je ubrzala smrt. Ali opet da je ona to uradila sigurna sam da bi se krv nalazila i na njoj usled uklanjanja noža. Povrh svega nema sumnje da je to jedan od noževa od onih Demona. Aaah, ponovo previše razmišljam, to je sada najmanje bitno. Moniki sigurno nije lako.“

Okrenula sam se ka njoj. Ništa nije govorila samo je prestravljeno gledala u njih.

„Moni...“ pokušala sam da kažem nešto

„Zakasnio sam.“ svi smo pogledali u pravcu izvora zvuka. Malo dalje od tela, stajala je neka osoba u dugačkoj beloj odori. Bilo je toliko dugačko da se vuklo po podu. Povrh svega toga imao je kapuljaču na glavi. Dok smo svi mi očekivali napad ja sam malu Kay pomerila iza sebe. Nakon što je video našu opreznost skinuo je kapuljaču.

Uplašeno, razočarano i potišteno nalazio se neki dečko, izgledao je kao da je u svojim ranim dvadesetim. Imao je crnu kosu koja se slagala uz krupne crne oči. Duge trepavice i ne tako pune usne. Po svim standardima lepote jedan je od privlačnijih.

„Sklonite se od nje. U njoj više ništa nije ostalo dobro.“ mirno je rekao a meni nije dugo trebalo da shvatim da priča o maloj Kay.

Refleksno sam spustila pogled ka njoj dok je ona još uvek prestravljenog lica držala onaj nož u rukama. Otrgla sam ga i bacila ga što dalje od nas, pazeći da ne povredim nekog.

„I ti očekuješ da ti mi poverujemo?“ rekla sam dok sam besno gledala u njega

„Nije me briga da li mi verujete ili ne, trenutno. Samo mi se sklonite sa puta.“ iz odore je izvadio veliki drveni štap na kojem se nalazila neka manja kristalna kugla. Ali kako je pomerao štap kugla je poprimala žutu boju i za njom se stvarala žuta magla.

„Predajte mi devojčicu. Ubila je ove nedužne ljude. Žao mi je što ovo kažem ali moraće da umre ili će nas zadesiti još veće zlo.“

Shvativši Kay da ovaj čudak priča o njoj, još više me je stegla za nogavicu pantalona.

„Ne brini Kay, niko te neće povrediti. Obećavam ti.“ ruku sam nežno spustila na njenu glavu

Na rukama sam stvorila plamenove vatre. Ne znam koja bi njegova moć bila zato sam odlučila prva da napadnem. Vešto je uspeo da izbegne moj napad.

„Znači odbijate.“ ponovo je kružnom putanjom pomerao štap dok ga je žuta magla sve vreme pratila.

Iz kristalne kugle izašla je munja koja je išla pravo na nas.

Odavno je napolju pao mrak, a Mesec odavno izašao. To je jedan dan u mesecu ali opet dan kada mogu da oslobodim svoju puno moć i moj pravi izgled Avatara.

„Majk, svetlo.“ ubrzo zatim veštačko svetlo iz sijalice zamenila je plava mesečina koja je napunila celu prostoriju ulazeći kroz ogromne prozore dnevne sobe

Nije dugo trebalo da moja koža postane plava sa još svetlijim krugovima na njoj a moja crna, sada već malo zamršena duga kosa koja je padala preko mojeg ramena dobila je mesečev sjaj. Moje plave oči koje su se utopile sa mojom kožom, gledale su u crnog dečka sa puno besa.

Iako je bio mrak u sobi, zbog mesečine i žute munje sve se jasno videlo.

Na trenutak sam zatvorila oči i malo pre nego što je munja stigla do nas, naglo sam ih otvorila stvarajući plavi štit oko mene i Kay koji je neutralisao njegovu munju a zatim se toliko širio da je onog za sada bezimenog momka odgurno u zid tolikom snagom da je izgubio svest.

Kris je prišao do njega da proveri da li je živ.

„Još uvek diše. Samo je u nesvesti.“ rekao je dok mu je proveravao puls

„Znači treba više da se potrudim.“ krenula sam ka njima

„Stani Kay.“ rekla je Mia „Mislim da on nije jedan od Demona.“

„Nije me briga. Videli ste da želi da povredi malu Kay.“ pokazala sam rukom ka maloj devojčici koja je otišla da nađe utočište u zagrljaju svoga oca

„Tata, zašto se baka i deka ne pomeraju? Šta je ta crvena voda koja se nalazi oko njih?“ pitala je uplakano mala Kay dok ju je Majk držao u svojim rukama, prekidajući me iz svojih misli koje su želele da naude ovoj osobi koja je ležala na podu kao da spava

Svi smo bili uplašeni i zeprepašćeni na njena pitanja na koja niko nije bio u stanju da odgovori. U prostoriji su se jedino čuli njeni maleni dečiji jecaji i naše usporeno disanje.

Moja glava u tom trenutku je bila prazna. Ni o čemu nisam razmišljala dok sam uplašeno gledala u tu malu devojčicu dok su se suze slivale njenim malim, rumenim obrazima. Gledajući je u takvom stanju osećala sam da se moj vid polako zamagljuje.

Mala Kay je ubrzo nastavila dok su njeni jecaji postajali glasniji.

„Da li su mrtvi? Da li su mrtvi isto kao i tvoja sestra, tata?“

Oči su polako počele da me peku dok sam ispred sebe videla mutnu sliku jedne nesrećne tročlane porodice.

Znam da su Moniki stric i strina puno značili. Znam da su igrali presudnu ulogu i njenom detinjstvu i njenom odrastanju isto koliko i njena baka. Znam da su joj uvek pomagali kada je bila u nekom finansijskom problemu, kada je pre 10 godina izgubila krov nad glavom i kako su pazili na Kayli svaki put kada ih je zamolila.

U jednom trenutku mutna slika u mojim očima ponovo je postala bistra a suza koja se tu bila zadržala, usled gravitacije, počela je da pada na dole.

„Ja ih nisam ubila. Ja ih nisam povredila, tata, mama.“ okretala je glavu ka jednom a zatim i ka drugom roditelju „Morate da mi verujete. Nikada ih ne bi povredila. Dva čoveka... Došla su dva čoveka, mama. Baka... i deka... pokušali su da me zaštite od njih.“ pričala je isprekidano zbog jecaja dok je ubrzano disala.

„Znam, znam, srećo. Znam da nisi ti kriva.“ rekao je Majk dok ju je milovao po kosi a glavu joj naslonio na svoje rame.

Dete je svojim malenim ručicama zagrlila ovog velikog čoveka, gde se osećala najsigurnije. Monika je naslonila svoju ruku na njena ledja dok ju je nežno ljubila po glavi. Čineći da se u tom zagrljaju malena devojčica oseća još sigurnije.

„Homa“ rekao je Majk i Kayli je ponovo počela da diše normalno i ujednačeno. Oči su joj bile zatvorene i izgledala je kao da spava.

„Čini za spavanje.“ rekao je Majk dok je malenu devojčicu nežno spuštao na kauč ne želeći da je ostavi samu i iz svog vidokruga „Često sam koristio ove čini kada je bila mala da zaspi.“ Majk se pomalo smešio kao da se priseća starih, dobrih vremena

Nisam mogla a da se ne osećam pomalo nervozno. Možda da se ja nisam vratila, ništa od ovoga se ne bi desilo. Kayli ne bi imala traumu a Monikini stric i strina bi još uvek bili živi. Ništa od ovoga se ne bi desilo da ih ja nisam umešala u ovu borbu sa Demonima.

„Nije to što misliš, Kay.“ iz mojim negativnih i samosažaljevačkih misli istrgao me je Monikin glas

„Šta?“ glas mi je malo pukao

„Iako ne mogu da čujem misli kao Mia, sigurna sam da si ti ta koja oseća krivicu."Ništa od ovoga se ne bi desilo da se ja nisam vratila", jesi li to pomislila?“ Monika je stala ispred mene gde je nežno spustila svoje ruke na moja ramena i ujednačenim i nežnim glasom mi pričala.

Kako ne bi mogla da pročita izraz na mom licu, okrenula sam glavu na desnu stranu gledajući u pod. Nisam mogla da se susretnem sa njenim očima, jer me je čitala kao knjigu.

„Kay, ti si nešto najlepše što je moglo da nas iznenadi. Tvoj povratak je naš najlepši dar od Boga. Zato nemoj slučajno da si ikad pomislila "Možda je bolje da se nisam vratila".“ te njene reči su učinile da podignem pogled, a istog trenutka suze su krenule da padaju mojim obrazima, dok mi je njen osmeh nežno milovao srce.

Hrabra. Bila je malena reč da opišem ovu ženu. Kako sam mogla ikada da pomislim da se oni tako osećaju. Ponekad stvarno mrzim sebe.

Uzvratila sam joj sa osmehom dok sam rukama brisala mokro lice. Bilo me je sramota da bilo šta odgovorim zato sam samo klimnula glavom.

„Šta ćemo sa njim?“ rekla je Mia, a mi smo svi pogledali u osnesvešćenog čoveka

„Možda je najbolje da ga vežemo da ne bi povredio nekoga. A kasnije da ga ispitamo šta zapravo želi.“ rekao je Kris

************************************

Pa to je to što se tiče ovog poglavlja. Nadam se da ste uživali. Napišite mi vaše mišljenje o ovom poglavlju ili o celoj priči uopšteno. Nadam se da vam se svidja. Čim budem imala inspiracije izbacujem sledeći deo. Do tada strpljivo. Nadam se da mi nije negde promakla neka greška.
Lepo i produktivno provodite dane. Do sledećeg puta 🖐

J❤