Sela je po obicaju na mesto do prozora, spokojno usmerivši pogled ka mestu do sebe. Njen ranac je počivao na kožnom sedištu, jer nije zelela da dovodi sebe u opasnost i dozvoli da neko nepoznat sedne pored nje.

Slušala je umirujuć glas stjuardese i naslonila glavu na platno od zavese. Nije mogla da veruje koliko joj se zivot okrenuo naopacke od kad je krenula na proklete audicije. Uvek je zelela da ima zivot kao iz romana, ali sada je te zelje ubijala paranojom i vecnim proveravanjem poruka.
-"Izvinite, da li je slobodno?", upitao je dubok glas iza nje, teravši je da se okrene i osmotri momka.

Bio je visok, sa plavim svetlucavim očima i kosom boje karamele. Imao je polu osmeh koji se kao pesak polako rasplamsavao i sijao, dok su talasi njegovog plavog pogleda odnosili svu napetost iz aviona.
Trgnula se i zbunjeno ga pogledala, stavljajuci mu do znanja da ne razume koji jezik priča. Slegnuo je ramenima i seo pored nje, a zatim ponovio svoje pitanje na engleskom:
-"Is the seat available? (Da li je sedište slobodno?)"
Glas mu je bio dug i otegnut, kao da ga mrzi što je tu, ali da je opet zainteresovan pojavom nekog stranca u ovom avionu.
Odmahnula je glavom, sklanjajući pogled sa tih prokletih plavih očiju. Od smrti njenih roditelja izgubila je svo poverenje u ljude. Strah joj se uvukao pod kožu, terao je da ne kontroliše svoje pokrete. Ako uspe da se stiša negde na Balkanu, imaće miran život u samoći, tako je uvek mislila. Ali imala je osećaj da ništa više neće biti isto.
-"No, i'm sorry, I'm saving it for a friend. (Ne, izvinite, čuvam ga za prijateljicu.)"

Podigao je obrve i ponovo se nasmešio. Taj njegov prokleti osmeh
-"No one's boarding anymore, all the seats are taken. (Niko se ne ukrcava više, sva mesta su zauzeta)"

-"yes, well, she's a VlP user. (Da, pa, ona je VIP korisnik.)"

"Kao da bih ja ikada imala VIP drugaricu", pomislila je zajedljivo. Nešto joj je govorilo da može da mu veruje, ali ponekad je pametnije da ne verujemo svojim instiktima, zar ne?
Jos nekoliko trenutaka je prazno gledala u njega, kao da ga skenira unutrasnjim okom, ali je konacno odustala od debate i pomerila glavu ka prozoru.
-"Not so friendly? (Ne bas druzeljubiva?)", upitao je. Primetila je njegov naglasak, kao da se trudi da imitira Britanski, ali mu ne ide.
-"No. I am just not talking to strangers in plane. (Ne. Samo ne pričam sa strancima u avionu.)", odgovorila je kao da je to najociglednija stvar na planeti. Delovao je voljan za razgovor, ali je ipak prestao sa pricom i tupo gledao u nju. Tokom tih sat vremena, koliko je ona citala knjigu, on pevao zatvorenih ociju, a avion prolazio kroz oblake, izmedju njih se stvorila nesigurna veza. Za nju je to bio puk strah od nepoznatog, ali on je to smatrao igrom. Ona je za njega samo knjiga bez otvora, ali on će je otkljucati, kako zna i ume.

Telefon joj je zavibrirao, i kao da je znala od koga je to. Zmarci su poleteli, Olivia kao da se zaledila u trenu. Hladnim, drhtavim rukama je izvadila telefon iz dzepa i pogledala poruku.

Oh, Olivia, if you only knew how paranoid you are ;) -Butteffly
(Oh, Olivia, da samo znaš koliko si paranoična -Leptir)"

Pogledala je oko sebe, ali nijedan putnik nije gledao u nju, niko nije drzao telefon. Stranac do nje je spavao poslednjih desetak minuta, a bracni par na levoj strani je bezuspesno pokusavao da natera malo dete da prestane da place. Još jednom je pogledala na poruku, ali nije dobila nikakav trag. "Kako me prokleto našao?!", pomislila je besno, i dalje pod utiskom.

-"Who? (Ko?)"
Ugrizla se za jezik, shvativsi da je rekla naglas. Sada je pogled mladića do nje bio usmeren ka njenom licu, pručavajući je kao neki novi predmet u muzeju.
-"Um... no one. (Um.. Niko)", dobacila je brzo i zatvorila oči, delujući kao da se malo pre probudila iz dugog sna.

Sedište do nje je nekoliko puta zaškripalo dok se stranac ispravljao i nameštao kosu. "Well, we'll be disembarking soon, there's no need to lie down. (Pa, uskoro se iskracavamo, nema potrebe da ležeš).
Prevrnula je očima, stara navika. Zanimalo ju je da sazna još nešto o osobi pored nje, ali zar nije on samo jedan od onih iz njenog života koji će nestati za... nekih desetak minuta, dok avion ne dotakte dno i Olivia ne započne novi život?

Odlučila se da prikupi snagu i prvi put , još od smrti njenih roditelja, oblikuje pune usne u nešto nalik smešku.
-"So... can i know your name? (Pa...jel smem da znam tvoje ime?)", upitala je tonom za koji se molila da zvuci prijateljski. Nije zelela da ostavlja utisak neke čudakinje koja se plaši svake reči, poruke ili dodira. Nekada je živela burni život, odlazila na žurke, igrala i pila, ali sada... Sta se desilo sa njom?

"Dzejs. Dzejs Wenffen*. You? (Dzejs. Dzejs Wenffen Ti?)"
Otvorila je usta da mu kaže, ali glas stjuardese je prekinuo. Putnici su se jedan po jedan iskrcavali, svako sa širokim osmehom na licu. Bračni par je sada nosio uspavano dete i gurao se preko reda, neke starije bake su uzbudjeno pričale na Olivii stranom jeziku, a kućni ljubimci su lupali o kaveze. Dok je slušala kako putnici oko nje razgovaraju na razlicite nacine, devojka je shvatila da je velika greška što se nije potrudila da više sazna o Srbiji pre nego što je došla u nju. Istini za volju, citala je magazine u avionu i pre polaska nešto malo gledala na Wikipediji, ali nije razumela ništa osim osnovnih reči pozdrava.
Niska žena u plavom je oslovila, prvo na Srpskom, zatim na Hrvatskom, Spanskom, i tek onda na Engleskom. Dzejs je sve vreme hodao iza nje, kad-kad joj dodajući jaknu koja joj je isapadala, ili joj govoreći da ide sporije od najsporijeg puža.

Dok je vukla crni kofer prizori su prolazili kraj nje. Digla je ruku i ispravila nekoliko lažnih šiški, jer je perika izuzetno iritirala. Volela je svoju prirodnu kosu, ali morala je da preuzme sve potrebne mere da bi se zaštitila. Nije imala više nikoga, te je sebe stavljala na prvo mesto. Kao u šahu, bele figure uvek prvo krenu, zar ne? Ona je uvek uzimala crni deo table, u strahu da napravi prvi potez. Ali cinilo joj se da i sada, posle toliko vremena, i dalje strepi da u pravom životu prva istupi na čelo.

Na šalteru je predala svoj lažni pasoš, u sebi se moleći da neće izgledati drugacije nego na slici. Njeno privremeno, novo ime (Abigail Monro) se uklapalo uz plavu, kratku frizuru, rozikaste usne i belu odeću.
Gospodin koji je pregledao pasoš se namrštio, i nekoliko puta gledao prvo u nju, a zatim u sliku. I sama je znala da falsifikat nije najbolje uradjen, ali nije uspela sve da završi za tih 8 sati koliko je imala do prvog leta.
-"How long ago is this passport, miss? (Od pre koliko je ovaj pasoš, gospodjice?)", upitao je službenik. Olivia je blago zadrhatala, dok su joj se kapljice znoja pojavljivale na gornjoj usni. Uvek je bila vešta u laganju, ali sada se osećala tako ogoljeno, sa lažnim identitetom i lažnim pasošem, dok su svi pogledi bili upereni u nju.
"It's a new passport, sir, I know it looks different, it's picture when she was still pregnant. (To je novi pasoš, gospodine. Znam da izgleda drugačije, slika je još dok je bila trudna)", sa osmehom je odgovorio neko iza nje. Okrenula se, kao na iglama, i ugledala Dzejsa, kako vešto laže i stupa u razgovor o njegovoj "zeni" i njenoj nervozi. Obrazi su joj se crveneli od stida, prvenstveno jer je po svom misljenju bila premlada za dete, a sa perikom je izgledala još mladje. Nekoliko šaputanja se začulo iza nje, dok je zahvaljivala Bogu što ne razume šta pricaju. Mogla je samo da zamisli traceve.

Covek se jos neko vreme mrstio, pre nego sto je slegao ramenima i pustio ih da prodju, ali ne pre no što je ispričao ne tako srceparajuću priču o trudnoći njegove žene, i sve o značenju imena "Abigailnog deteta", koje je, prema Dzejsovoj lazi, glasilo Destiny.

Iako bi nekima Wenffenov čin delovao ljubazno, Olivia je samo smatrala to kao dokaz da je sumnjiv. Zašto bi je potpuni stranac zaštitio, osim ako ne želi nešto od nje?
-"You're welcome.(Nema na cemu)", smoreno joj je dobacio, a zatim zastao i ponovo je pogledao. "Oh, and, do you want to share a taxi, the prices here are too high, and honestly, I don't have that much money? (O, i, da li želiš da podelimo taksi, cene ovde su previsoke, a iskreno, nemam toliko novca?)"

Po ucestaloj navici je prevrnula ocima, i nastavila sa hodom ispred njega. "Just dream. (Samo sanjaj)"
Stala je ispred crnog automobila srednje velicine, ispred kog je stajao i pušio sredovecni muskarac jajaste glave. "Dobar dan gdjic", progovorio je i nastavio da duva dim, tacno u njeno lice. Zakasljala se i pomerila, a zatim mu objasnila da prica samo engleski, i upitala ga za cenu vožnje do obližnjeg Garni Hotela.
-"That will bo... About $40. (To bi bilo...oko 40 dolara)" Vozač je imao podosta gramatičnih grešaka, ali ono što je iskreno zapanjilo gospodjicu Sanderson bila je cena. "But... (Ali...)", pocela je, ali je vozac presekao. Ocigledno su na Balkanu turisti bili oni koji su bivali opljackani, a ne oni koji su pljackali.
Dzejs je prosao pored nje, sa uobicajenim "I told you (Rekao sam ti)" i zvizdukao jednu od njenih omiljenih melodija.
Plasila ga se. Plasila se svih. Ali nije mogla da ostane bez novca, ne sada.
-"Okay, wait! (Ok, cekaj!)", povikala je pre nego što je prevrtanjem očima skimula osmeh sa njegovog lica.

Posveceno: poisonedaffodil sjajnoj autorki i prijateljici 💫
Vote,

Comm,

i ako zelite oznacite osobu kojoj bi se prica dopala

Xoxo, Tina ♡︎