Da li su oni Oliviu lagali o tome ko su oni bili?
Ili je Olivia sebe lagala o tome ko su oni bili?

Poverenje se gradi, ili bar tako kažu. Ali poverenje ponekad samo dobijemo, cim otvorimo oči i ugledamo nekoga.
Iako, da bi verovali nekome, moramo da se potrudimo, jedna mala laž može strušiti svo izgradjeno poverenje. Zato su laži najveći manipulatori, oružje koje neko može koristiti protiv nas.

Mada nije sve tako lako. Ne možeš za istinu upitati osobu koja je umrla.

Ona se nije osećala dobro. Ni malo. Talas tuge, besa, i razočaranosti se uporno mešao u njenim grudima.
Vid joj je bio zamagljen suzama, te je bila prinudjena da dokumenta ostavi po strani. Neki od papira su odveć bili mokri, a neki, ne pročitani, su čamili u uglu.
Cak ni ime Marija ne bi bilo toliko strašno, koliko je poreklo tog imena. Njena majka je rodjena na Balkanu, ili bar dokumenti tako kažu.

Zašto bi neko svoje dete lagao o svom imenu i životu? Sta ako je sve oko nje samo laž? Zamišljala je kako se svet, kao od kartona, malo po malo ruši.

Nije se javljala na telefone, ili otvarala vrata zabrinutim komšijama. Pipa je uzela slobodne dane pre nesreće, a Olivia je odbila da se ona vrati na posao. Treba joj neko vreme u samoći. Drugi su mislili da je to zbog nesreće, ali ona lično nije ni razumela sebe. Kao da uporno izbegava sivi oblak koji se nagomilava oko nje i čini sve teškim i nedostižnim.

Izdaja boli. Ona je sebe u početku zavaravala pričama o tome da je njena majka sve uradila da bi nju zašititila, ali opet, ko to gatantuje?

Jedini dokument koji je pronašla o svom ocu bio je bračni ugovor. Možda ni on nije znao o istini koja se krije iza lepog lica Isabelle Buldanov? Uvek je, kao mlad, pričao da je njena majka najbolja osoba koju je svet mogao video. Da li je lagao?

Nije imala koga da pita. Bilo joj je mrsko da ode na sahranu svojih premimulih roditelja. Nije želela da pokvari sliku o njima, sada, kada ih više nema. Ali morala je da otkrije istinu, a ne da je zataškava i pravi se da se ništa nije desilo.

Posle sahrane je planirala da zapita Edvarda da li je znao, ili je ta velika tajna ostala sakrivena i duboko čuvana u sefu, kao biser u školjki..

Dva sata kasnije je sedela u velikom autu, dok je vetar milovao njeno čisto lice. Crna haljina je svojim izgledom poručivala da je skupocena i stara, ali i korišćena samo u tužnim prilikama.

Pored svega, Olivia nije zažalila nijedan dan u svom životu. Loši dani su tu da nas nauče i pokažu nam pravi put, dok oni dobri zadovoljavaju našu prirodu.

Konačno su stali ispred velikog groblja, lepo uredjenog. Jedina mana bila je ta što je previše suza proliveno po njemu, previše govora izrečeno i srca slomljeno.

Vozač joj je otvorio vrata i ispratio je do crne kapije sa orlom na vrhu. Nekoliko uplakanih žena sa maramicom, i ozbiljnih gospodina su stajali u redu i očekivali početak sahrane.
Kao i uvek, govori su bili isti, sa nekim malim izmenama. Olivia je poželela da može da vrišti, ali umesto toga je mirno stajala i stisnutih usta posmatrala sve te ljude. Edvardova ruka je počivala na njenom ramenu, ali nije je tešila. Naprotiv, stvarala joj je nelagodu. Osećala se zarobljeno medju duhovima i svojim demonima.

Na kraju su je prozvali da održi govor, iako je ona celim telom pokazivala da to ne želi. Pustila je nekoliko suza koje su klizile niz njen obraz i padale na izgaženu travu. Neko bi rekao da su te suze iskrene, ali nisu bile. Njene prave suze su se pojavljivale tek u njenoj udobnoj sobi, dok je u javnosti sve za nju bila gluma. Svet je jedna velika audicija, a ko ne prodje...

-"Miss Olivia? do you want to give a speech? (Gospodjive Olivia? Zelite li da odrzite govor?)", upitao je neko iz prednjeg reda.

Trgnula se i klecavim kolenima zaputila ispred kolone. Ljudi su je gledali sa žaljenjem, ali to ne pomaže. Samo je tera da se oseća neprijatno i mrtvo.

-"Gde ste vi bili sve ovo vreme, rodjaci? Zasto ste tek sada doputovali, zašto niste došli dok su još bili živi? Zašto im tada niste rekli da su divni?", pomislila je dok je pogledom šarala preko svih tih uplakanih lica.

-"Life flies, sometimes we don't even notice the changes. My parents believed in guardian angels, but in my opinion, they were my guardians. They saved me from pain and the outside world, even from myself.
I did not prepare for this, for the loss of someone close. I planned for my parents to always be there for me, I didn't realize that everything in life is fleeting. I believe they don't want any of us to be sad. It's easy to say, I know. Yet the tears flow by themselves, they have their will.
But think like this: they didn't leave us. They are still there, we may not be able to see them, but they are there. Together with their parents, they smile and wave at us. And if we make an effort, we may see them. (Zivot leti, ponekad i ne primetimo promene. Moji roditelji su verovali u andjele čuvare, ali po meni, oni su bili moji čuvari. Spašavali su me od bola i spoljnog sveta, cak i od mene same.
Nisam se pripremila za ovo, za gubitak nekoga bliskog. Planirala sam da moji roditelji uvek budu tu za mene, nisam shvatala da je sve u životu prolazno. Verujem da ne žele da iko od nas bude tužan. Lako je reći, znam. Ipak suze same teku, imaju svoju volju.
Ali razmislite ovako: nisu nas napustili. Oni su i dalje tu, možda ne možemo da ih vidimo, ali tu su. Zajedno sa svojim roditeljima se smeškaju i mašu nam. A ako se potrudimo, možda ih i vidimo)."

Potrudila se da zvuči iskreno, a ne veštačko kao i svi ovde. Ali prečesto se trzala i mucala, nije mogla da se skoncetriše na svet oko sebe i sebe samu. Vratila se na svoje mesto i bacila kratak pogled ka nebu.

Sta ocekuje? Da ce se gore pojavti neka viša sila, ili andjeo, koji će joj reći da je sve san, da je i dalje ono dete koje leži u krevetu sa knjigom i čeka da joj roditelji donesu omiljeni slatkiš...?

Sledećih deset minuta shvatila je da se ne oseća ni malo dobro. Srce joj je ludački kucalo, u ustima je osećala neki odvratni gorak ukus, sve ju je bolelo, a kapci su postajali teški. Očigledno se to održavalo na njoj, jer ju je Edvard ubrzo zabrinuto upitao: "Olivia? Are you okay? You're shaking and you're pale (Olivia? Da li si dobro? Treseš se i bleda si)"

Sve se dogodilo brzo i neprijatno. Noge su same potrčale i završile tačno ispred ograde. Poslednjim atomima snage je sklonila kosu i povratila, a zatim je sve postalo crno.

...

-"How is she? (Kako je ona?)"
-"Okay ... just ... the stress shook, understandably. She needs a break, she knows herself best. (Dobro..samo.. stres je potresao, razumljivo. Potreban joj je odmor, ona najbolje zna sebe.)"

Polako je shvatila da nije više u snu i da ne može da se vrati tamo. Steta. Sanjala je veliku zelenu livadu, njene roditelje i Marka. Poneki ljudi sa crnim kapuljačama su prolazili i smešili se. Neki su odlazili iz njenog života, neki dolazili, a neke nije ni zapamtila. Samo ih je ugledala na ulici, ali ipak je razmišljala o njima.

Otvorila je oči prvo što je ugledala jeste zaslepljujuće svetlo. "Am I in heaven? (Da li sam u raju?)", pomislila je zbunjeno.

Medjutim, raj ne izgleda tako. U raju oko vas ne stoje bolnički kreveti i ukljucena lampa.

Vrata pri dnu sobe su bila blago oškrinuta. Sa ledja je uočila nerozvog Marka i nekog nepoznatog čoveka u belom, verovatno doktora.

-"Oh, you are awake! (Oh, budni ste!)"

Klimnula je glavom i podigla se na laktove, ali nakon toga je opet pala na krevet.

Doktor je shvatio znak i uhvatio joj lice, dok je Olivia iz sebe izbacivala sve odvratne uspomene i osećanja.

...

Zašto neki ljudi ne mogu da budu svoji, i bave se svojim životom?! Zašto stalno moraju da trče za tračevima i žive tudje uspomene?

Takva pitanja su joj prolazila kroz glavu dok je čitala udarni naslov novog izdanja novina:

Udarna vest! Gospodjiga Olivia Sanderson povraćala i onesvestila se na sahrani svojih roditelja!

Sta je tu udarno? Mislim, njoj jeste bila udarna mučnina, ali, nije sigurno jedina kojoj se to dogodilo?
Rukom je prošla kroz kosu i zabrinuto lice okrenula ka svom dečku.

-"Sorry, i know you have a lot of business, and now me... (Izvini, znam da imaš puno posla, i sada ja...)"
-"Olivia! I love you, and its not your fault! no job is worth it! (Olivia! Volim te, i nije tvoja krivica! Nijedan posao nije vredan toga!)", uzviknuo je sa osmehom.

Progutala je pljuvačku i klimnula glavom. Bolelo ju je što mu nije uzvratila reči ljubavi, a i njega je. Prosto, te reči "volim te" su za nju donosile veliki teret, koji i dalje nije spremna da podnese.

-"Can i talk to Edvard please? (Mogu li da pričam sa Evdvardom, molim te?"
Krenuo je da nesto prigovori, ali njen pogled ga je preplavio. Okrenuo se na peti i bucno zatvorio vrata za sobom, ostavljajući Oliviu sa advokatom.
Nekoliko minuta je vladala neprijatna tišina, a onda je izrekla ono što ju je najviše brinulo.

-"Do you know what's in the red folder in Dad's safe? (Da li znaš šta se nalazi u crvenoj fascikli u tatinom sefu?)"

Odmahnuo je glavom i brzo progovorio: "No, no one was watching it but them and you. (Ne, niko ga nije gledao osim njih i tebe)".

-"No one? Are you sure? (Niko? Da li si siguran?)"

-"Well, it's not. In fact, wait. long ago some people in black demanded to see, they had a certificate from your parents. I didn't want to show them without your parents, but I'm not the only one wondering. After all, there's nothing important there, is there? (Pa... nije. U stvari cekaj. davno su i neki ljudi u crnom zahtevali da vide, imali su potvrdu od tvojih roditelja. Ja nisam hteo da im pokazem bez prisustva tvojih roditelja, ali ne pitam se samo ja. Uostalom tamo nema nista bitno, zar ne?)", odgovorio je Edvard postidjeno.

Ponovo je prebledela, i izazvala nekoliko zabrinutih pogleda od strane sagovornika. Neko drugi je video... neki ljudi u crnom...

Sama ta informacija je činila da se veliki nemir i napetost uvuče u sobu, pre nego što je izgovorila: "Get me a coat, please. I'm going on a short tour ... of old acquaintances. (Spremi mi kaput, molim te. Idem na kratak obilazak... Starih poznanika. )

Ovaj deo je posvecen BrankaLukic i ThePianist123, osobama koji su moje prisustvo na wattpadu u poslednje vreme ucinili još lepše 💜