11 godina kasnije
Vetar je polako mrsio njene cokoladne lokne, dok je ispijala zeleni čaj. Sklopila je oči, uživajući u trenutnoj sreći.
Opustila je svaki mišić u telu. Za nekoliko sati konačno ima prijem, a znala je da će je Marko podržavati. Uvek je bio tu za nju. Upoznala ga je u jednom baru, u centru grada. Odbranio ju je od nekih pijanih budala i odveo je kući. Usput su razmenili brojeve i tako je njihova hemija počela da se rasplamsava.

Nije bila sigurna šta oseca prema njemu. Svidjao joj se, ali reč voleti je prejaka. Nikad mu to nije priznala, ipak je on njen heroj.

Heroj...
Nešto joj se prevrnulo u stomaku. Ona je tada bila sam svoj heroj...

-"Miss Olivia, Mr. Marko is waiting for you in the car. (Gospodjice Olivia, gospodin Marko Vas čeka u kolima.)", dobacila je žurna Pipa sa blagim francuskim naglaskom. Ruke su joj bile pune tanjira koje je žurno slagala.

-"I understand, tell him I will be there in five minutes (Razumem, reci mu da ću biti tamo za pet minuta)", odgovorila je.

Pogledala je na sat. Deset minuta do 3.

Na brzinu je obukla žutu haljinicu do kolena i vezala kosu u urednu pundju. Nije imala vremena za šminku, dohvatila je torbu i izašla.

Probijala se kroz uobičajenu gužvu u Los Andjelesu. Ljudi su glasno pričali i svadjali se. Olivii je bio bitan samo veliki, crni auto i osoba u njemu.
-"You look amazing dear! (Izgledaš savršeno, draga!)", glasom punim podrške joj je uzvratio Marko. Osmeh na njegovom licu je zračio toplotom i nežnošću.

Zahvalila mu se i sela na sedište. Previše propuštenih poziva i poruka od porodice i prijatelja. Jedna poruka od njenih roditelja.

-"My parents went to my aunt's house, they are coming back tommorow morning (Moji roditelji su otišli do tetkine kuće, vraćaju se sutra ujutru)", rekla je iznenadjeno. Nikada nisu išli negde bez uobičajene najave i pakovanja.

Kuća tetke Lous se nalazi u malom selu blizu vodopada. Tamo je uvek odlazila vikendom, kao mala. Medjutim, poslednjih godina Lous stalno izbegava kontakte zbog iznenadne bolesti.

-"Are you okay? (Da li si dobro?)", upita Marko namršteno. Uvek je znao da prepozna kako se ona oseća. Blago rečeno, on ju je obožavao. Nju, njen izgled i dobrotu, taj osećaj pripadanja.

-"Um.. what? Yeah, I am fine. Keep driving. (Um.. sta? Da, dobro sam. Nastavi da voziš.)"

Protrljala je čelo vrhovima prstiju. Niko joj neće uništiti današnji dan. Ni njeni roditelji, ni tetka.

...

-"We are here (Ovde smo)", rekao je uzbudjeno.
Ona nije bila ni malo uzbudjena. U njenom stomaku se nešto okretalo, a uši su joj bubnjale. Ispočetka je ponavljala tekst, ali su joj reči same zapinjale u suvom grlu.

Korak po korak je prilazila velikoj, tamnoj zgradi. Osećala je Markovu ruku na ramenu, i zahvalno je stisla. Bez njega, ceo njen život bi bio laž...

...

Nestašno se smejala i rukom prolazila kroz odveć čupavu kosu. Bila je užasno nervozna na bini, ali andrenalin je proradio i reči su same izlazile iz nje. Dobila je najviše ocene i prolazak na dalju audiciju, ono čemu se najviše nadala. Možda je popila poneku čašicu, ali Marko je bio tu da je zaustavi na vreme.

-"I swear, you are crazy girl! (Kunem se, luda si devojko!)", povikao je nasmejano.

-"Yes, but you love me cause that (Jesam, ali zato me voliš)", uzvratila je vragolasto.

Telefon joj je zazvonio i zvuk njene omiljene pesme "Forever" od Lewisa Capaldia je ispunila auto.

-"Hello? (Halo?)", upitala je, možda malo pripito.
-"Miss Olivia... its inspector Cassie. I'm glad to hear you, but again in this way... In short, let me tell you some terrible news... (Gospodjice Olivia, inspektor Cassie je. Drago mi je da Vas čujem, mada na ovaj način... Ukratko, moram da Vam saopštim užasne vesti...)"

Njeno lice je bilo sve bledje i bledje. Krv joj je navrela u glavu, a vrtoglavica se sve više povećavala. Promrljala je nešto nerazumljivo i prekinula vezu.

-"Marko... drive to Police station... my parents... had an accident... (Marko... vozi me do Policijske stanice.. moji roditelji... doživeli su nesreću...)"

Auto se brzinom svetlosti okrenuo po prašnjavom putu, i pojurio za zalaskom sunca.

...

-" Miss Olivia... I am so sorry cause your lost... (Gospodjice Olivia... Tako mi je žao zbog vašeg gubitka)", tiho je rekao je inspektor Cassie, onim svojim dubokim glasom.

Ona je samo nedokučivo klimnula glavom i obrisala nekoliko izdajničkih suza. Zelela je da ostane jaka pred drugima, a onda da se zabarakadira u kuću i dopusti suzama da liju.

-"How.. how did it happend? (Kako... kako se to desilo?)", upitala je drhtavim glasom. Oči su joj bile sklopljene. Nije mogla da ih otvori, odmah će ugledati poznate plave oči i kratku, sedu kosu. Inspektor Cassie, njen čuvar iz detinjstva.

-"The car veered off the bridge, it was foggy ... It overturned and while falled into the water... (Auto je skrenuo sa mosta, bila je magla... Preturio se i upao u vodu...)"

Polako je klimala glavom nesvesna uz šta se slaže.

Njeni roditelji nisu previše brinuli za nju, često su vreme provodili iza bež vrata kancelarije. Ali ipak su oni njeni mama i tata, neko ko joj je pričao priče pre spavanja i pomagao oko domaćeg iz matematike. Neko ko je insistirao da je slika svaki prvi dan škole i donosio užinu kada bi ona zaboravila.

Kada se vratila u onu drsku stvarnost, inspektor je uveliko objašnjavao proces. Nešto oko sahrane i prenošenja imovine.

Iako nikada nisu bili bogati, Oliviu je veoma začudilo kada je saznala da je sef njenih roditelja u banci pun, i da postoji već godinama. Oni su radili obične, dosadne poslove, i nikakva dokumenta nisu drzali tamo. Bar je ona tako mislila.

...

Na putu do kuće je trajala neprijatna tišina. Ona vrsta tišine koja se obruši na vas i tera na razmišljanje, na neko šesto čulo.

-"I'm so sorry cause them (Stvarno mi je žao zbog njih)", prošaputao je Marko. Pružio je ruku ka njenom licu, ali ona ga je odbila i nastavila da zuri kroz prozor. Ispred sebe je, medjutim, umesto puteva i autobusa videla samo uspomene iz detinjstva.

Napokon su stali ispred kuće u viktorijanskom stilu, sa belom farbom i vinovom lozom koja se spuštala niz terasu.

Ona je volela sve u vezi te tople i lepe kuće. Sve u vezi nje, osim nju samu.

𝑆𝑢𝑡𝑟𝑎𝑑𝑎𝑛
Tačno u 5 sati i 5 minuta, tišina se, kao nagla i suvišna magla, nadvila nad vilom. Nalik na more bez vode, Olivia je neutešno plakala u svom udobnom krevetu. Njene oči boje masline bile su uperene u sliku malog deteta kog su roditelji nosili. Plavokosa, zelenooka žena se smeškala, a njen muž je brzopleto gutao kokice.

Iako je gospodjica Sanderson delovala u javnosti strogo i nezainteresovano, u stvari je bila slomljena iznutra. Sigurno ste nekada videli cvet, koji se u noći zatvara a ujutru otvara. Tako je i ona, na prepunim ulicama zujala sa ostalim pčelama i bumbarima, dok su bogataši, kao ose, nadmeno posmatrali. Medjutim pod svojim okriljem, sakrivena od strane pogleda, trpela je posledice svog neumesnog detinjstva.
Nije ona bila nešto posebno interesantna ličnost, ali poneki novinari su je i dalje jurili sa mikrofon u jednoj, a kamerom u drugoj ruci, zbog njenog započetog biznisa sa poznatim glumcem- Majklom Ousonov.

Telefon, prekriven debelim slojevima ćebeta, je zasvetleo i naterao devojku da se trgne iz uspomena. Isprva je oklevala da se javi. Poslednjih 8 sati stalno su je zvali poznanici da joj izjave sauešće, ili pak oni "prijatelji" koji pokušavaju da se još više prilepe za nju.

Ugledavši ime koje je treperelo na ekranu, povukla je prst i javila se. Razgovor je, po običaju, počeo sa jednim "Zao mi je zbog Vas" i "Oni su bili divni ljudi". Kao da ona to ne zna, kao da će njihova žalost nešto promeniti.

Zahvalila se iz pristojnosti i u sekundi svoj plačni ton preokrenula u poslovni.

Nekoliko minuta kasnije očešljala je kosu (čisto da na ulici ne bi delovala kao ludjakinja) i stavila malo korektora na podočnjake. Zakljucala je prazan stan i brzim koracima se zaputila do najbližeg taksija.

Preskočila je one u kojima su sedeli pušači, dim cigareta joj se gadio. Na kraju se odlučila sa veliki, crni auto koji je vozio neki plećat, plavokos muškarac. Kada bi procenjivala rekla bi da ima oko 50-tak godina.

-"Good evening, ma'am. Where do you want me to take you? (Dobro veče, gospodjo. Gde da Vas vozim?"

Prevrnula je očima na njegovu grešku, ali nije imala živaca da ga ispravlja. On je pričao sa američkim naglaskom, a podsmeh na njegovom licu joj je govorio da zna tačno o čemu ona razmišlja.

-"Quines building, Sunset Boulevard, number 13."

Tokom vožnje vozač je uporno pokušavao da započne razgovor, ali ona bi ga presecala kratkim i oštrim odgovorima.

-"Here we are. That will be... 20 dollars. (Evo nas. To bi bilo... dvadeset dolara (1.948 dinara))"

Platila je i izašla, usput pazeći da ne ugazi u poveću baru pored puta.

Zgrada Quines Building je izgradjena davne 1899., vremenom zaradjujući sve više novca. Njen tvorac, Manuel Quines, učinio je da njegova tvorevina postane najpoznatija advokatska zgrada u Los Angelesu, ako ne i u celoj Californiji.

Uglancana vrata su se sama otvorila i dopustila Olivii da prodje. Nakon što je objasnila portiru zašto je došla, uz pratnju se popela stepenicama i zakucala na zakljucana vrata od hrastovine. Na metalnoj ploči je sitnim slovima pisalo: 𝐴𝑑𝑣𝑜𝑘𝑎𝑡 𝐸𝑑𝑣𝑎𝑟𝑑 𝑆.

Vrata su se raširila i tamo je stajao uzbudjen, visok gospodin u crnom sakou. Njegova plava, skoro bela kosa se nestašno prolivala preko njegovog lica, ostavljajući u vidljivosti samo njegove crne oči, dugi nos, i skupljene usne. Olivii je kroz um na brzinu prošla smešna, ujedno opravdana misao o tome kako je ovom čoveku pod hitno potrebno labelo.

On joj je pružio ruku i svečano joj poželeo dobrodošlicu. Izjavljivanje saučešća je ovaj put bilo preskočeno, zbog njenog hitrog ulaska.

Drveni sto se nalazio na sredini kancelarije, a dve stolice su jedna preko puta druge čekale u samoći. Tastatura hp lap topa beše prekrivena dokumentima i prašnjavim knjigama.

Očigledno ju je očekivao, pošto je viski stajao pripremljen medju ostalim kršem.

-"Miss Olivia, I ... (Gospodjice Olivia, ja...)", počeo je, ali ona je mahom ruke prekinula porodičnog advokata u njegovoj rečenici.

-"First business, Edvard. (Prvo posao, Edvarde.)", odgovorila je smireno. Nije joj bio potreban još jedan ispad ovde, posle toliko godina...

-"Oh, of course. We have already arranged everything about the funeral, so I think we should talk about the safe in the bank... (Oh, naravno. Već smo raspravili o svemu što se tiče sahrane, tako da mislim da bi trebalo da popričamo o sefu u banci...."

-"I agree. (Slazem se.)"

-"I have free time now so ... would you like to go to the bank with me? Now? (Imam sada slobodno tako da... da li bi ste želeli da idete u banku sa mnom? Sada?"

-"Yes, under one condition. Without persuading Edward, we have known each other for years. (Moze, pod jednim uslovom. Bez persiranja, Edvarde, znamo se godinama.)"

Nasmešeno je klimnuo glavom i pokupio paprenu, 𝑂𝑠𝑐𝑎𝑟 𝑑𝑒 𝑙𝑎 𝑟𝑒𝑛𝑡𝑎 jaknu.

...

Sedela je na mekanom tepihu, okružena papirima. Poneki od njih bili su obični ugovori o braku, neki samo računi, a neki stare slike.

Jedan od ugovora joj je posebno privukao pažnju. Iznad je imao neki crveni znak u obliku slova A, koji ranije Olivia nije videla.
Na vrhu papira pisalo je: Dokument o promeni identiteta.

Bez treptanja zbunjena devojka je očima šarala po papiru, a onda se zaustavila.

Ime: Marija Buldanović
Novi identitet: Isabella Buldanov

Buldanov... To je bilo devojačko prezime njene majke... Ili ipak ne?

Olivia je zbunjeno gledala papir. Ne... to... nije moguće...

Kao munja koja udara u polje pre oluje, tako se u njenoj glavi stvorilo sećanje na onu noć, za nju ukletu. Sećanje na rečenicu koju je napadač izgovorio, dok je pogledom pretraživao sobu.

-"Znam da si tu, Marija. Cujem ti disanje."

Tu rečenicu nije razumela, ipak to nije bio engleski. Ali ipak, jednu stvar je prepoznala. Ime Marija koje je, preko usana tog stranca, prešlo puno prezira i gadjenja.

Da li je onaj napadač stvarno pogrešio kuću kao što je ona mislila, ili se pak iza toga krije mnogo više?