Jutro:

Probudili su me zraci sunca koji su kroz polu podignute roletne ulazili u sobu. Ustala sam, otišla da se istuširam i operem zube. Ne znam da li odmah da počnem sa pakovanjem, želim da mi sve bude spremno do večeras, al opet, ne želim da Dušan bilo šta posumnja. Pokupiću svoje stvari iz dnevne sobe i staviću ih na krevet.

-Dobro jutro Mašice.
Rekao je Marko čeprkajući po frižideru.

-Dobroo jutroo batoo.
Uzvratila sam mu dok sam kupila svoje stvari.

-Već se pakuješ.
Prošaputao je jedva čujno.

Klimnula sam glavom i otišla u sobu. Toliko sam srećna što idem. Napokon novi život, novi ljudi, šansa za novi početak. Marku ću reći da mi je let odložen za dva sata, koliko god da ga volim, ne želim da me prati, ne mogu da ga gledam kako pokušava da potisne suze koje počinju da mu klize niz obraze. Nikada nisam volela rastanke. Mnoštvo prolivenih suza, bez razloga, jer Bože moj, vraćamo se. Neki od nas ne odlaze zauvek. Koliko god volim da odem iz Beograda, uvek mu se rado vraćam, jer je to moj grad, grad u kom sam se rodila, odrasla, prvi put zaljubila.... Volim Beograd ma koliko život u njemu bio loš.

...

Prošla su tri sata, sve je spakovano, osim ručnog prtljaga, to mogu i večeras. Stavila sam kofer na mesto gde on obično stoji, ispod kreveta. Legla sam na da odmorim, i uzela telefon da pogledam koliko je sati i šta ima novo na instagramu. Opa, već je pola 3, mogla bih polako da krenem na Marakanu. Ustala sam, obukla garderobu koju sam odvojila za ručni prtljag kako bih mogla odmah da se presvučem kad stignem u Frankfurt.

-Idem ja na Marakanu. Vidimo se večeras.

-Važi Mašice, mislim da je i Dule tamo.

Prevrnula sam očima i polako krenula.
Išla sam peške jer sam želela što duže da budem sama. Iz nekog razloga sam razmišljala o mami, nije mi ni malo žao što sam otišla od nje, zaslužila je sve ovo, i dok je tata bio živ bila je ovakva. Nije zaslužila ni da znamo za nju, a kamoli da je nazivamo majkom. E pa Lidija, od danas više ne znam ko si ti.

...

Ušla sam na stadion i prvo što sam videla bio je Dušan koji sedi na istom mestu gde smo sedeli kad smo prvi mut bili ovde zajedno.

-Je l slobodno?

-Samo izvoli.
Osmehnuo se, napokon se osmehnuo. Napokon taj savršeni osmeh ispunjava njegovo lepo lice.

Sela sam pored njega i naslonila glavu na njegovo rame. Osetila sam kako me je rukom obgrlio oko vrata. Bože, zašto smo bili toliko glupi? Da mi sad kaže ostani, bez razmišljanja bih otkazala let, ali ne zna. Ne zna da odlazim, jednim delom i zbog njega.

-Kako ti je sa dečkom?

-Raskinuli smo pre nekoliko dana.
Iznenadjeno me je pogledao.

-Iskreno nije ni bio za tebe.

-Da nisi ti za mene?
Pogledali smo se u isto vreme. Nije mi odgovarao. Po ko zna koji put izgubila sam se u njegovom pogledu. Prebacio je pogled ka terenu, verovatno je krenuo da crveni, pa se okrenuo kako ja to ne bih videla.

-A ti, kako ti je sa onom tvojom?

-Ta kurvetina nije moja, i nismo zajedno. Pokajao sam se sto sam odveo u krevet taj komad plastike.

Prebacio je moje noge preko njegovih i zagrlio me. Ne želim da se ovaj trenutak završi. Ovo je tako nestvarno. Uzela sam telefon i namestila ga na režim aviona da nas neko ne bi prekinuo. I on je uradio isto. Izvukao je marker iz dzepa i krenuo da piše nešto na stolici ispred. Napisao je dobro poznatu rečenicu.
"Ti, ja i Marakana, dok Zvezda vodi protiv Partizana." A ispod se sitno napisao početna slova naših imena.
Više nisam toliko srećna što idem. Šta ako sam pronašla svoju sreću u Beogradu? Moram da odem, moram da rešim sa sobom šta ja zapravo želim od života. Uzela sam marker i razmišljala šta da napišem.
"Aj me poljubiš na Marakani, onako kao slučajno, jebiga, desilo se."
Vratila sam mu marker i ustala da protegnem kičmu.

-Ajmo u kop.
Rekla sam i krenula dole.

Ustao je uhvatio me oko struka i poljubio me.

-Jebiga, desilo se.
Nasmejao se i naslonio svoje čelo na moje.

Dušan P.O.V.

-Jebiga, desilo se.
Nesmejao sam se i naslonio svoje čelo na njeno.
Stavila je ruke na moj vrat i spojila nam usne. Kada se odmakla video sam kako joj suza klizi niz obraz. Šta se dešava? Zar ne bi trebalo da bude srećna? Nisam joj postavljao pitanja, samo sam je upitno pogledao.
Kroz smeh su skliznule još dve suze.

-Radosnice.
Rekla je brišući ih.

Prebacio sam je preko ramena i krenuo u kop. Migoljila se i vikala da je spustim, ali sam je ignorisao. Lupio sam je po dupetu i rekao da ćuti.
Spustio sam je kada sam došao do kopa.
Očekivao sam šamarčinu, ali sam dobio snažan zagrljaj. Odmakla se od mene i krenula da peva.

-Dobro znaj da uvek tu sam ja, dobro znaj da neću nikada, da te ostavim, da te zaboravim, dobro znaj da uvek tu sam ja.

Čudna je, ne znam šta joj se dešava. Bila je tužna zbog nečega, a ja ne zanam zbog čega.

Maša P.O.V.

-Znaj da nikada neće doći dan, dan kad neću biti s tobom ja...

Provalio je da se nešto dešava, nije glup, al dok ne moram da ga lažem sve je okej, mada već sam ga slagala...

Sati su prolazili kao minuti, a minuti kao sekunde. Sedeli smo i pričali o nekim neobaveznim temama, o svemu. Svaki minut sam ga sve više i više upoznavala. Uopšte nije onakav debil, što nikad ne bih rekla na osnovu njegovog ponašanja.

-Pola 11 je, ajmo kući.

Klimnuo je glavom i pošli smo kući.
Šetali smo i jurili se na putu do kuće, kao prava deca. Mislim da mi je ovo bio najlepši dan u životu.

...

-Jeste gladni vas dvojica?

-Ja sam jeo dok ste bili napolju.

-Ja nisam gladan.

Bilo je 5 do 12. Za pet minuta postajem punoletna. Organizovala sam prevoz do aerodroma. Ostalo mi je samo još da spakujem ranac i da kažem Marku da mi je let u 9:35.
Poslala sam mu poruku u kojoj je pisalo da je let odložen iz tehničkih razloga.

-Srećan rodjendan seko! Želim ti sve najlepše u životu! Pazi šta radiš jer si sad legalna i odgovaraš za svoje postupke!
Vikao je Marko i sve vreme me grlio i ljubio u obraze.

-Srećan ti rodjendan mala. I odgovor je da.
Poljubio me je u čelo i snažno zagrlio. Da? Šta sad to znači? Prisećala sam se o čemu smo sve pričali dok smo bili napolju. Aha, setila sam se. On je za mene... Oči su mi se punile suzama, ali nisam želela da ih pustim da mi skliznu niz obraze. Protrljala sam oči i poljubila ga. Sreća pa je Marko otišao do moje sobe da nadje nešto, pa nas nije video.

-Izvoli mala. Nadam se da će ti se svideti.
Dao mi je kutiju u kojoj se nalazio neki poklon.

-Evo Mašice, ovo ti je od mene.
Marko je ušao u dnevnu sobu sa nekom kesom.

-Hvala vam, stvarno niste trebali ništa da kupujete.

Neko vreme smo sedeli i zezali se, a onda smo otišli da legnemo.
Nema svrhe spavati. U 15 do 5 taksi dolazi po mene, a sada je pola 4. Spakovaću ono što mi je ostalo i napisaću Marku i Dušanu porukice na nekim papirima.

...

Uzela sam ranac, kofer i ključeve koje mi je Marko dao pre neki dan. Porukice sam ostavila na vidna mesta. Markovu na sto u dnevnoj, a Dušanovu na njegov radni sto.
Nečujno sam izašla iz stana i zaključala vrata. Kada sam bila ispred zgrade taksi me je već čekao. Fini stariji čovek mi je pomogao da stavim kofer u gepek, sela sam na prednje sedište i zatvorila vrata.

-Do aerodroma molim Vas.

-U redu mlada gospodjice.

...

-Koliko sam dužna?

-1500.

-Izvolite i hvala Vam.

-Hvala vama mlada gospodjice, srećan put.

-Hvala!

Ušla sam da se čekiram i da kupim neke grickalice za put.

Dušan P.O.V.

Probudio me je jak bol u stomaku. Nešto nije okej. Ustao sam i video da je 5 i 15. Naradnom stolu sam zapazio neki papir.

"Dušan"

Dušane, izvini za sve loše što sam ti rekla i uradila dok sam bila ovde. Nisam imala nameru da te povredim ili bilo šta u tom smislu, samo sam htela malo da se našalim. Hvala ti za svaki proveden zajednički trenutak. Hvala ti što si mi juče ulepšao dan, i hvala ti za ovu divnu ogrlicu. Odlazim na neko vreme odavde jer moram da vidim šta želim da uradim sa svojim životom. Moram da rešim sa sobom šta osećam prema tebi. Nemoj da me tražiš, niti da me zoveš. Kad budem spremna javiću se. Idem bez pozdrava jer mrzim rastanke. Vratiću se jednom, obećavam. Možda za mesec dana, mozda za dva, a možda za godinu. Vidimo se, nadam se što pre.

Oblio me je hladan znoj, bez razmišljanja sam se obukao, istrčao iz stana i stopirao neki taksi.

-Do aerodroma, brzo!

Čovek je brzo dao gas i išao nekom prečicom.
Dao sam čoveku 2000 i izašao iz kola. Trčao sam i tražio je svuda.
Popeo sam se na sprat i video je, tražila je pasoš.

-Mašo!
Prodrao sam se i svi ljudi su me pogledali.
Stao sam ispred nje i pokušavao da dodjem do daha.

-Šta tražiš ovde Dušane?
Upitala me je jecajuću.

-Došao sam po tebe mala. Došao sam da te vodim kući.
Odmahivala je glavom dok su jos suze lile ko iz česme.

-Ne, moram da odem. Ali, vratiću se, kunem ti se.

Zaplakao sam, prvi put posle 3 godine. Mašo praviš mi haos od života.

-Dobro, ako je to tvoja odluka... Srećan put...
Brisala mi je suze koje su se konstantno slivake niz moje obraze.

-Hv... Hvala ti.
Poljubila me je, nisam ni sekund oklevao, nastavio sam da je ljubim. Otrgla se i otišla do pasoške kontrole.

Kada je prošla još jednom se osvrnula i pogledala me, a onda otišla na gejt.

...

Kući sam se vratio sav slomljen i uplakan. Bilo je 7 sati i Marko je takodje uplakan sedeo na kauču.

Seo sam pored njega i uzeo njegovu poruku

Žao mi je što sam te slagala, ali znaš da mrzim rastanke. Stvarno ne bih podnela da te vidim uplakanog, nadam se da ćeš jednom uspeti da mi oprostiš. Volim te bato, vidimo se.

Ostatak dana je svako proveo u svojoj sobi, nismo nigde izlazili.

Maša P.O.V.

Sleteli smo u Frankfurt. Milion taksista je bilo ispred aerodroma pa sam ušla u prvi taksi koji je bio u koloni.

-Guten Tag. Fahr mich in die Schillerstraße, bitte.

-Natürlich.

Vozili smo se nekih pola sata. Platila sam i izašla iz auta. Stao je tačno ispred zgrade u kojoj sam iznajmila stan. Ušla sam u zgradu i pozvonila na vrata ženi koja je iznajmljivala stanove.

...

Ušla sam u stan i počela sa se raspakujem. Vlasnica stana je divna, starija bakica. Rekla je da će mi pomoći da nadjem posao, i da to neće biti teško jer poznaje dosta ljudi u Frankfurtu.

Bilo je dva sata, otišla sam do obližnje prodavnice da nabavim neophodne namirnice i vratila se u stan da odmaram.