Zastala mi je knedla u grlu. Ne mogu da verujem. Pred vratima se ljubio da drugom likušom. Osetila sam da oči polako počinju da mi suze, šta se meni dešava. Treba da me boli uvo šta on radi i sa kim se krlja.  Napokon je video da stojim na vratima i ušao sa tom kurvom.

-Ćao mala.
Rekao je i namignuo mi.

-Pa da vas upoznam. Mašo ovo je Anastasija, Anastasija ovo je Maša.
Evo nek mi ruka otpadne ako ona cela nije veštačka. Usta su joj bila ko pačija, grudi samo što ne puknu, kao i zadnjica, a kosu da ne spominjem klipse se primećuju na kilometar.

-Nema potrebe da nas upoznaješ.
Rekla sam hladnim tonom i otišla u svoju sobu.  Osećala sam se tako slomljeno, nekako sam se dovukla do radnog stola i uzela da crtam nešto.

...

Pola tri je i nesnosno stenjanje se čulo iz Dušanove sobe. Suze su mi lile ko iz kabla. Kada je kuja prestala da stenje izašla sam i krenula u wc. Sva uplakana stala sam ispred ogledala i pokušavala da uverim sebe da mi se on ne svidja, ali nije mi uspevalo. Sama pomisao na njega dovodi do ludila. Da samo nisam bila toliko glupa, da sam samo nastavila da igram njegovu igru, ne bi došlo do ovoga.

-Mašo, oćeš skoro, je l' sve okej?
Marko je stajao ispred vrata, verovatno me je čuo. Jedva sam došla do daha od jecanja.

-Da, sve je u redu.

-Mogu da udjem?

-Mhm.
Jedva sam promrmljala.

Ušao je i snažno me zagrlio što je mene navelo da još jače zaplačem.

-Dušan, a?

-K..Kako znaš?

-Mašo, to što se pravim lud ne znači da ne vidim šta se dešava. Sve i vidim i čujem. Mogao sam da predpostavim da će doći do ovoga.

-Marko....Meni se on svidja..I to baš...

-Mašo...

-Znam da je još rano da kažem da mi se svidja, i da se kratko poznajemo, ali ne bih ti rekla da mi se stvarno ne svidja...Ti me bar najbolje poznaješ... Znaš ono jedno veče kad smo kasno došli sa Marakane, e pa tad smo jedno drugom ispričali svoju priču. Ima osećaj da ga bolje poznajem nego Minu i Vuka.

-Znam, ajde sad, idi lezi i pokušaj da zaspiš.

Bezvoljno sam klimnula glavom i krenula u sobu.

Dušan P.O.V.

Ona... Ona plače...
Zašto Dušane? Zašto si tolika kretenčina? Zašto je povredjuješ? I to sve zbog jedne glupe klinačke šale.
Stajao sam ispred kupatila neko vreme i slušao šta pričaju.

-Marko....Meni se on svidja..I to baš...

Srce mi se steglo kad sam ovo čuo. Ja se njoj svidjam?!
Izlaze, moram brzo da palim odavde. Utrčao sam u sobu i brzo zatvorio vrata.

-Lepi, da li si za još jednu rundu?

-Ne, odlazi odavde, odmah.

-Molim? Šta si upravo rekao?
Gledala je u mene izbuljenih očiju. Brate šta sam ja jebao, samo običan jeftin komad plastike. 

-To što si čula, mrš odavde!

-Pokajaćeš se ti zbog ovoga.
Ustala je, obukla se i otišla.

-Hoću, sigurno.

Jutro:

Maša P.O.V.

Probudio me je snažan bol u glavi.

-Ufff, koliko je sati?

Uzela sam telefon sa noćnog stočića i pogledala.

-Tek je 6.

Sva iznemogla ustala sam iz kreveta, obukla se i otišla da spremam doručak.
On ne sme ovakvu da me vidi, treba da misli da me boli uvo. Sela sam za radni sto i počela da se šminkam.

...

-Marko, Dušane dižite se doručak je spreman!
Prodrala sam se kako bi me čuli. Napravila sam kajganu sa pršutom, šopsku salatu i limunadu. Još sam pored ova dva mentola naučila da kuvam, hah, tata bi bio ponosan da je tu...
Marko je sav bunovan seo za sto i počeo da jede, a Dušana još nije bilo.

-Idem da pribudim Dušana.

-Važi, i ovo je brutalno ispalo.

-Znam hahaha.
Sva važna prošla sam rukom kroz kosu i otišla do Dušanove sobe. Udahnula sam, a potom ušla u sobu.
Nema ga, čudno, on obično krmelja u ovo vreme.

-Jesi video Dušana?

-Spavao sam, kad da ga vidim? Što?

-Nema ga u sobi.

-Možda je otišao sa...
Nije želeo da kaže sa kim jer je znao da će me to povrediti.

...

Posle kraćeg razmišljanja odlučila sam da odem na Marakanu. Nikad se ne zna, možda ga tamo zateknem. Idući tako, na pola puta, sa druge strane ulice ugledam Minu. Stvarno nemam ni volje, a ni živaca da pričam sa njom. Skrenula sam levo kako me ne bi videla, nismo se čule nekoliko dana, a do pre mesec dana zvale smo jedna drugu na svakih sat vremena.

...

Nikad mi neće dosaditi ovo mesto, dolazila bih ovde i da živim na drugom kraju grada. Od juče mi se mota po glavi... Šta ako nestanem iz Srbije na neko vreme? Pobegnem od svih i svega, razmislim malo šta želim, malo se oladim i onda se vratim, kad se sve sredi.
Ušla sam na stadion sa osmehom na licu. Imam osećaj sa sam srećna samo kad dodjem ovde, problemi nestanu, misli odlutaju, prosto se osećam kao...kao svoj na svome  Ne znam kako bih to opisala. Dušan je ovde, znala sam da ću ga ovde naći. Bukvalno samo što nisam potrčala prema njemu, sela sam pored njega ne okrećući glavu, nisam želela da ga pogledam.

-Loš dan, a?

-Loš vek...

-Gledao si Vampirske dnevnike vidim.
Skrenuo je pogled na mene i dao potvrdan odgovor.

Sedeli smo i ćutali, do sad nisam imala ovakve leptiriće u stomaku. Nikad pre nisam osećala ovako nešto. Niko nije pokretao bespotrebne teme za razgovor. Sedeći tu, prisećala sam se svega što se medju nama desilo.

...

Peti ili šesti sat prolazi kako ćutke sedimo i gledamo u teren. Za to vreme sam odlučila da odem odavde na nekoliko meseci. Imam dovoljno novca da kupim avionsku kartu, nadjem neki skroman smeštaj i preživim dok ne nadjem neki posao. Neću reći nikom osim Marku. Ne zaslužuje da posle svega što je učinio za mene odem bez pozdrava. Buniće se, znam, ali nekad je bolje pustiti nego zadržati. Pošto je pao mrak, laktom sam gurnula Dušana i pokazala znak da je vreme da krenemo. Nije ništa rekao, nije ni davao bilo kakav znak, samo je odjednom ustao i krenuo ka izlazu.
Pozvala sam Marka da proverim šta mu se jede i da mu kažem da, ukoliko ga mrzi da me čeka da mu spremim, naruči nešto.

-Ajmo peške. Nisam raspoložen da čekam bus, ko zna kad će doći.
Klimnula sam glavom , požurila i uhvatila ga za ruku. Ljudi koji su prolazili gledali su u nas iz neke slatke osmehe, misleći da smo par.
Ubrzo smo ušli u stan i otišli da jedemo.

-Jesi baš morao da naručiš picu sa ananasom?

-A hteo sam da probamo nešto novo, šta fali?

-Brate ovo je blago rečeno katastrofa.

-Pa možda si u pravu.

-Nije možda Marko nego je u pravu. Užasno je.
Ubacila sam se u njihov razgovor. Kada sam završila sa jelom otišla sam da se istuširam.
Sve vreme sam razmišljala kako da saopštim Marku da želim da odem. Iskreno plašim se njegove reakcije. Udahnula sam, izašla iz kupatila i otišla kod njega.
Legla sam pored njega, kao nekad kd smo bili mali. Pre, uvek kad sam želela da mi saopštim nešto vrlo bitno, legla bih pored njega i obrnuto.

-Pucaj.
Rekao je srećno. Ne mogu da verujem da se seća hahaahhaha. Ovo smo poslednji put radili pre nego što se on odselio, a to je bilo pre skoro četiri godine.

-Želim da odem na neko vreme.

-Želiš da se vratiš kod keve?
Složio je upitnu facu.

-Ne, nisi me razumeo, želim da nestanem iz Srbije na neko vreme.

-Znam da me nećeš poslušati ako ti kažem da ne radiš to, ti si tvrdoglava i svojeglava. Ne preostaje mi ništa odim da ti poželim srećan put.

-Volim te najviše na svetu.
Snažno sam ga zagrlila. Neko vreme smo ležali u tišini, a onda je počeo sa pitanjima.

-A kad si planirala da ideš i koliko ćeš biti tamo? I gde bi išla uopšte?

-Pa htela sam da odem u Frankfurt ili Rim, a u planu mi je da odem prekosutra.

-Ali Mašo, rodjendan ti je prekosutra....

Klimnula sam glavom pa je shvatio da želim da odem čim postanem punoletna. Zamolila sam ga da nikom ne govori jer ne želim da dobijam poruke kako sam nogla da odem bez pozdrava i slično.

-Ni Dušanu ne govori. 

-Nije glup, on će primetiti da te nema.

-Smisli već nešto, reci da sam kod Petra , ne znam ni ja više.

Izdahnuo je i nasmejao se. Uzela sam laptop sa stočića i otišla na sajt Air Srbije i tražila neki let za prekosutra. Listala sam i uspela da nadjem let za Frankfurt. Četvrtak u 07:35. Sad još samo da nadjem smeštaj. Ubrzo sam našla i neki mali stan u ulici Schillerstraße. Sve je spremno, ostajemi samo još da napunim 18.

-Sve sam sredila. Idem sad na spavanje. Laku noć.

-Laku noć mala

Legla sam i gledala neke videe na jutjubu. Bila sam mnogo srećna što idem iz Srbije. Sutra ću otići na Marakanu, znam da će mi ona najviše nedostajati.