Prošlo je već sedam dana od kako sam u Frankfurtu. Mnogo je lepo ovde, čak mi je i Frau Müller našla neki posao za početak. Rekla mi je strancima koji se dosele mnogo teško da nadju posao jer ne znaju tako dobro jezik, a da je za mene bilo lako jer mi je nemački kao maternji. Oduvek sam volela Nemačku, i nemački jezik, počela sam da ga učim kad sam imala 6 godina.
Danas idem kod bake Müller da mi kaže koji je posao u pitanju i kada počinjem.
Još uvek se nisam čula ni sa kim u Beogradu. Mina, Vuk i Petar su mi uporno slali poruke, ali im nisam odgovarala, Dušan je poštovao moj zahtev za me ne zove, a Marko, on je verovatno još uvek razočaran, nije ni pokušavao da me pozove.
Obukla sam belu majicu na bretele i crne helanke i zaputila se kod bakice.

-Guten Tag Oma Müller. Wie geht es dir?

-Ich bin gut mein Kind, komm rein.

Ušla sam u bakicin divno uredjen stan. Rekla mi je da sednem u kuhinju da popijemo čaj.
Sipala nam je čaj od nane i počela da priča da njen unuk radi nešto u fudbalskom klubu Eintracht Frankfurt i da joj je pre dva dana spomenuo da im dolazi neka strana delegacija kojoj treba da se predstavi klub, njegova istorija, igrači, trenri... i da je devojka koja to treba da radi u zadnjem trenutku dala otkaz, a nema devojaka koje to žele da rade.
Rekla sam joj da želim da radim i da mi nije problem da naučim sve o klubu u što kraćem roku.
Bakica je brzo pozvala svog unuka i javila mu.
Rekao joj je da će poslati prevoz po mene. Već? Moram da odem da se presvučem, nadam se da ne moram ništa svečano da oblačim sada. Otišla sam do stana i obukla teksas farmerke i crnu majicu delije. Majicu sam uvukla u farmerke i obula plave vapormax plus. Čula sam da neko zvoni na vratima i otrčala sam da otvorim.

-Dobar dan, ovaj, guten Tag.
Nasmejala sam se i brzo ispravila, nasmejao se i čovek koji je došao po mene.

-Guten Tag, bist du Maša Kostić?

-Ja, ich bin Maša.

Predstavila sam se čoveku koji mi je rekao da moramo da krenemo.

-Ein moment bitte.
Uzela sam torbicu u kojoj su bili ključevi, telefon i naočare koje sam izvadila i namestila kao rajf.

Vozač mi je otvorio vrata crnog mercedesa, sačekao da udjem, a onda i zatvorio vrata. Kako su ljudi ovde fini. Vozili smo se nekih desetak minuta i stigli smo na stadion.

Markus, čovek koji je došao po mene, me je odveo u neku kancelariju. Kako je lepo ovde, osvrtala sam se oko sebe dok neki čovek, ne mnogo stariji od mene, nije ušao u kancelariju. Ovo je verovatno unuk baka Ane.

-Hallo, ich bin Anton Müller.

-Ich bin Maša Kostić.

Upoznali smo se, objasnio mi sve o mom radnom mestu, a onda poveo da me upozna sa fudbalerima. Ušli smo u svlačionicu i predstavio me je momcima. Prvi koga sam prepoznala u gomili jeste Jovelja. Bila sam presrećna, toliko sam želela da ga upoznam, a sada imam priliku.

-Gle ti ovo, srpkinja radi ovde hahahah.
Rekao je Jovelja i prišao mi.

-Ćao, ja sam Dejan.
Pružio je ruku.

-Maša, drago mi je.
Rukovali smo se, a onda je on nastavio sa presvlačenjem.

Upoznala sam i ostatak tima, dala Jovelji broj telefona i posle otišla u stan. Bacila sam torbicu na fotelju skinula garderobu sa sebe, uzela čist veš i otišla da se tuširam.

...

Dok sam učila sve ono što mi je Anton rekao, stigla mi je poruka od Jovelje.

Da li je delija za jedno piće?

Naravno!

Poslala sam mu adresu i rekla mu kad da dodje po mene. Obukla sam malu crnu haljinu koja ide potpuno uz telo. Našminkala sam se posle dužeg vremena, za moj ukus previše šminke, ali dobro, večernji izlazak je u pitanju.
Zanima me šta sad rade u Beogradu, ali nisam još spremna da se suočim sa milion pitanja.

Dušan P.O.V.

Sedam dana se nikom nije javljala. Gde je sad? Šta li sad radi? Da li se snašla tamo? Je l' upoznala nove prijatelje? Da li je našla posao?
Milion pitanja, a ni jedan odgovor. Sipao sam još vodke u čašu i navrnuo na eks.
Posle sedme čaše je već polako počelo da me hvata.

-Dule, opijanje je neće naterati da se vrati.

-Gde je otišla?

-Koliko puta treba da ti kažem da ne znam.

Počelo je da mi se vrti u glavi, Marko je to primetio i sklonio polu praznu flašu vodke.
Ne znam ni kako se zovem ni gde se nalazim, ali znam da moram da pronadjem Mašu.
Marko me je odveo u sobu i smestio u krevet. Zaspao sam ko zaklan i nisam se budio do jutra.

Maša P.O.V.

-Opa.
Rekao je Jovelja odmeravajući me od glave fo pete.

-Šta? Nešto nije u redu hahahaha?
Pogledala sam ga zbunjeno.

-Ne, ne. Sve je savršeno.
Rekao je i još jednom me odmerio.

Kao pravi kavaljer mi je otvorio vrata njegovog auta i pustio da udjem.

-Jesi za piće ili večeru?

-Ma piće.

Dao je gas i odvezao nas do nekog kafića.
Sedeli smo tu, upoznavali se, zezali, pili...
Razmišljala sam da li da ga pozovem da dodje kod mene na večeru, mislim, sada nemam ništa spremno, a kasno je da naručim nešto.

-Hoćeš sutra kod mene na večeru, ako nemaš neke planove.

-Može, za sutra nemam ništa isplanirano, samo trening.

Pošto je već bilo kasno odvezao me je do stana. Kad sam došla u stan razmišljala sam o Dušanu i našem neodredjenom odnosu. Mislim, više smo od prijatelja, a opet, manje od ljubavi. Ovo je tako komfuzno.
Dok sam razmišljala utonula sam u dubok san.

Jutro:

O Bože, kasnim na posao, ne mogu da verujem. Brzo sam obavila ličnu higijenu, vezala kosu u visoku pundju, obukla crne farmerke i belu majicu sa rukavima koji padaju preko ramena i brzo izašla iz stana. Stopirala sam taksi koji je tuda prolazio i za 10 minuta sam bila na poslu.
Sreća, stigla sam tačno na vreme.

-Guten Tag Anton.

-Ah, guten Tag Maša. Wie geht es dir?

-Ich bin gut, du?

-Ich auch.

Sela sam za kompjuter i nastavila sa učenjem

...

Za sad mi veoma dobro ide, naučila sam dosta toga, isteklo mi je radno vreme i polako sam krenula kući.
Prvo sam svratila do prodavnice da kupim namirnice za večeru i neko piće. Uzela sam neke makarone i neke sireve da bih napravila quattro formaggi. Hmm, šta da uzmem uz pastu? Vino ili Viski. Vino je ipak bolji izbor. Uzela sam flašu crnog vina i otišla da platim sve.

-35€, bitte.
Smoreno je rekla žena na kasi. Dala sam joj novac, uzela kese i otišla kući.

...

Večera je bila spremna. Mrzelo me je da se sredjujem pa sam obukla šorts i majicu naša linija života koju sam slučajno pokupila Marku.
Kad sam čula zvono na vratima zastala sam ispred ogledala da vidim na šta ličim, a onda otvorila.

-Izvoli.
Rukom sam mi pokazala da udje.

-Ovo je za tebe.
Pružio mi je kesu u kojoj se nalazila flaša vodke.

-Jao hvala, nisi trebao ništa.

-U goste se ne ide praznih ruku.

Rekla sam mu da sedne u dnevni boravak, a ja sam otišla da donesem pastu i vino. Uzeo je moj laptop koji je bio uključen i počeo da traži neki film na netu.  

-Ona voli Zvezdu?
Okrenula sam se ka njemu i podigla obrvu.

-Što da ne?
Smeškao se.

-Pa dobro, nisam gledala taj film od kad mi je tata umro.

-Čekaj, kako se ti prezivaš?

-Kostić.

-Tvoj otac je pokojni Srdjan Kostić? Nekadašnji vodja tribine?
Skočio je i iznenadjeno me pogledao.

-Da. Srdjan je moj tata.
Pognula sam glavu.

Seo je pored mene i zagrlio me. Tešio me je i gvorio kako se ponosi što je imao čast da bude na severu dok je moj tata bio vodja.

-Tvoj otac je bio legenda. Mnogo ličiš na njega.

-Znam, i ponosim se time.

Promenili smo temu, pričali smo o Zvezdi, jeli, a onda pustili film.

...

Počela je oluja, vreme se iznenada promenilo i bio je haos. Ne pamtim da li sam ikad u životu videla ovakvu oluju. Sevnulo je, a pošto se ja mnogo plašim kad grmi i seva zabila sam glavu u Dejanove grudi.

-Ejj, ne plaši se, proći će.

Pošto je došao peške ovde, zamolila sam ga da prespava, da se ne bi pokisao i prehladio se, a i ja se mnogo plašim pa bi bilo dobro da ne budem sama.
Namestila sam mu krevet u drugoj sobi, ali nije odmah otišao da legne. Gledali smo još filmova, i to mi je skrenulo pažnju sa vremena