Zadihana sam ušla u autobus, jer sam morala da trcim kako bih stigla. Vozila sam se nekih 10 minuta, ako je i toliko prošlo. Pozvonila sam na interfon i vrata su istog momenta zazujala i otključala se. Kada sam ušla u zgradu, prvo što sam čula je nečije silaženje niz stepenice. Zgrada se orila, kao da slon silazi, a ne čovek.

-Tačno se vidi da smo u srodstvu. Samo mi u minut do dvanaest donosimo odluke.
Rekao je to osmehujući se ponosno.

-Pa tako nekako hahahaha.

Uzeo mi je ranac i krenuo ka stanu. Morali smo da idemo stepenicama do trećeg sprata jer je lift bio pokvaren.
Prvo što sam primetila kada sam ušla u stan jeste televizor u dnevnoj sobi na kom je naš omiljeni film čekao da bude pušten.

-Nismo gledali Artiljero sto godina.

-Mašo, nisi dolazila sto godina, a tradicija je da gledamo Artiljero kad god se nadjemo.

-Ajde prvo idi i ostavi stvari u moju sobu, tu ćeš spavati dok ne renoviramo.

-A ti? Gde ćeš ti da spavaš?

-Ma ne brini za mene. Ja ću u dnevnu.

Klimnula sam glvom i otišla u sobu.
Vidi se da nas je ista majka rodila. Na zidu se do kreveta nalazilo se mnoštvo Zvezdinih postera, kao da su tapete, ormar je bio potpuno izlepljen nalepnicama, a na radnom stolu se nalazilo nekoliko baklji i..... I slika sa prvog derbija na koji nas je tata vodio.... Uzela sam sliku i počela da vraćam film u glavi. Bože, ovo je prvi i poslednji derbi na koji smo otišli sa tatom. Naš tata je umro pre dve godine, Marko i ja ne znamo od čega ili kako je on umro, zna samo mama, ali kad god je pitamo ona izbegava odgovor. Od njegove smrti skroz se promenila.
Marko živi sa drugom od svoje 16. godine. Odselio se jer nije mogao da trpi majku, tačnije, njenu paranoju  Kad se on odselio tata je još bio živ.
Izašla sam iz sobe i sela na kauč pored Marka.

-Hoćeš da spremim nešto za večeru? Ili hoćeš da naručimo nešto?

-Ne znam za tebe, ali ja nisam nešto gladan. Mozda samo da spremimo kokice.

-Nisam ni ja gladna, idem da spremim kokice.

U kuhinji je bio potpuni haos, kao da je bomba pala, stvarno ne znam kako se snalaze ovde.

-Dobro bre Marko, da l' ste normalni?

-Rekao sam da je ovoj kući potrebna ženska ruka.
Dobacio je kezeći se kao majmun.

Posle nekog vremena sam našla šerpu i kokice. Okej Mašo, nisi toliko nesposobna, možeš da spremiš kokice.
Pomislila sam držeći u jednoj ruci šerpu, a u drugoj kokice.

-Evo, valjda je jestivo.

-Ma verujem ja u tvoje kulinarske sposobnosti.
Rekao je to kao da sam spremila nešto komplikovano, a ne pišljive kokice.

Uvalila sam se pored njega, i probala jednu kokicu dok je puštao film.

-U jebote, pa ovo je top.
Rekla sam  začudjeno.
...

Posle pola sata začula su se vrata. Ignorisali smo to i nastavili da gledamo film. Kada nas dvoje gledamo film mogu lopovi da udju i da pokradu sve, a nas dvoje nećemo obraćati pažnju.

-Stigao sam Mare.

Marko je ignorisao, a mene je trznuo poznat glas.
Okrenula sam se i pogledala u Markovog cimera.
O Bože, ne, nenene, ovo se ne dešava. Od svih likova, baš sam u njega morala da se zakucam.

- O, pa mi smo se danas videli.
Rekao je smešeći se.

-Da, jesmo hahahaha.
Stidljivo sam to rekla u želji da istog trenutka propadnem u zemlju.

Marko se cimnuo na moje reči i počeo je da prebacuje pogled sa mene na njega.

-A vi se već znate?

-Sudarili smo se danas na Marakani.
Rekao je pre nego što sam bilo šta uspela da izustim.

Marko je pogledao u mene, a ja sam potvrdno klimnula glavom.

-Pa dobro onda. Mašice, završićemo film posle. Idem da se istuširam.
Rekao je skidajući majicu.

-Dobro.

Uzela sam telefon da proverim ima li propuštenih poziva od mame.
Nema. Ovo je čudno. Možda da joj javim da sam ću se preseliti ovde? Ili ipak ne, ićiću sutra po stvari pa ću joj tad reći.

-Otkud ti na Marakani? Mislim, devojka si, a devojke obično ne gotive Zvezdu.

-Pa, očigledno nisam kao druge. Volim Zvezdu više od života... A na Marakanu idem često. Uglavnom kad želim da pobegnem od stvarnosti.

-Ne znam kako te do sad nisam vidjao, ja sam tamo svaki dan.

-Pa ne znam.
Rekla sam mu smeškajući se