Da li se sećaš kako si me grlio kada je bilo teško?

Kako si usnulo na mom uhu šaputao tihe reči utehe?

Kako si me činio da se osećam centrom univerzuma u malenoj tački na planeti Zemlji. Bila sam sazvežđe koje si znao kao iz rukava; rukava trenerke koja te je uvek činila mršavijim no što jesi.

Sećam se kako si voleo da me uhvatiš za ruku i vodiš kroz park punih zlatnih listova koji su lelujali na usnulim krošnjama i pričao mi da me voliš. A sada sama koračam stazom posutom žutim listovima koji su odavno pali sa krošnji čineći ih ogoljenim i hladnim.

A upravo takvom si ti načinio mene.

Hladnom i ogoljenom.

Ljutom i tužnom.

Razočaranom.

Nostalgičnom.

Da li je moguće biti preplavljen tolikom dozom emocija od strane jedne osobe?

Sećaš li se kako si imao običaj da staviš svoje ruke preko mene otpozadi, čineći sebe mojim štitom, mojim vitezom. Poput ćebeta koje me je grejalo i stvaralo mi neopisivu sigurnost od loših stvari u svetu. Od loših ljudi. Od čudovišta. Od vremenskih neprilika. Od tebe samog.

A onda si skinuo ruke s mene i nestao poput pahuljice koja se topi na mojim golim rukama. Koža mi je bridela. Bridela je od bola. Od fizičkog bola kojem si je izložio odloživši svoj štit. I sada sedim sama u mraku i pišem o tebi. O nama. O stvarima koje nikada nisi izrekao. O kojima nisam znala. I osećam hladnoću. I nema ko da me obavije svojim rukama.

Bože, koliko sam želela da znam šta se zbiva u tvojoj glavi. U tom odeljku tvojih misli, u toj neistraženoj galaksiji u kojoj su se rojile zvezde sumnji koje si čuvao samo za sebe.

Zaista sam želela da znam šta se zbiva u tebi. Šta tvome srcu ne da mira. Koji je razlog što više ne gledaš u oči za koje si govorio da najviše voliš da se izgubiš u njima već si birao da se izgubiš u svom beličastom popucalom plafonu iznad svog kreveta u kojem si toliko vremena provodio.

Jesen je hladnija od zime. Barem ova moja.

Jer to je bilo doba kada si me najviše ljubio. I kada si me najviše grlio.

Ali više me ne ljubiš.

I više me ne grliš.

Ali lice mi je nasmejanije.

I moje srce i dalje povremeno zaboli.

I koža pomalo zabridi.

I oči pomalo zacakle od suza.

Ali valjda tako treba.

Jer telo prolazi kroz krizu. A kad prolaziš kroz krizu, mnogo boli. Ne znam, tako sam barem čula.

I moje telo će preživeti. Proći će kroz krizu.

Ali moje srce... ne znam. Nadam se da će barem još kucati.

Tako ću barem znati da sam živa.

Jer, čula sam, ožiljci na duši služe da nam pokažu da je naša prošlost živa.

Živa je.

Ali nekada poželim da nije.

____________________________________________

Nešto novo, neplanirano od mene! Bila sam puna inspiracije i pokušala sam to da izbacim iz sebe i nadam se da će vam se dopasti ovo.

Ja ne znam šta da mislim, ovo je van moje komforne zone. Budite nežni, don't break my poor soul!

I da, nisam raskinula sa momkom i ne prolazim kroz neki težak ljubavni period, ovo je rezultat spremanja za kolokvijum koji mi je sutra, haha!

Uživajte i obavezno ostavite utiske! Ako budete zainteresovani, možda ću i nastaviti da objavljujem ovo ♥