Srđan...

„Srđane, brate moj!"

„A?", pogledam u pijanog Damira preko ramena, a on me zagrli sa leđa dok jedva sedim.

„Je l' sve pod kontrolom?", pita.

Ma, svi u glas odgovaramo da je sve pod kontrolom! Nema čega nema na našem stolu. Hrane, pića, cvetnih i još nekih kurčevih dekoracija, ma i tortu imamo.

„Kume, olešio si se!", Aleksa će Damiru.

„Danas se ženim, jebote!", Damir viče.

„Oženio si se, budalo!", Tanja zapeni. „Tačno u podne ste rekli – DA!"

„Tako je!", pijani mladoženja podiže kažiprst dok me pušta i hvata Aleksina leđa.

„Svadba je u fulu, živeli!", Viktor podigne čašu u vis.

Ma, svi viknemo živeli, podignemo čaše i sručimo pića!

„A gde su vam deca?", otegne Damir.

„Kući sa dadiljama, gde bi bili?", Relja će bučno. „Ponoć je, čoveče!"

Počnem da se smejem kad se setim kakav su urnebes klinci pravili u restoranu hotela. Ma, cepam se sam za sebe.

„Peva moja kumica svaka joj čast!", Nikola će besnom Relji.

„Dunja će kod psihologa!!!", zaurla ovaj.

„Što, jebote?", zinem u kretena.

„Pa, ceo dan je otimala pevaču mikrofon, a još ne zna ni da priča. To nije normalno!", peni Relja kao vatrogasni aparat. „Niko nam u familiji nije bio pevaljka!"

„Odjebi, bre!", Viktor ga udari po ramenu, jer sedi do njega. „Pusti dete na miru!"

„Da, da! Lako je tebi da to kažeš kad je Minja mirna! Ova moja, samo što se na sto nije popela, sunce joj ludo!", srga genije viski od muke.

„Zato je moj kumić, Bane, ceo dan bacao bombe", ponosno istaknem.

Mijat se zagrcne viskijem i pogleda me. „I on će kod psihologa!", vikne.

„Duvaj ga!", pokažem kumu srednjaka, pa se zasmejem. „Još malo puni dve godine, pazi da nije za psihologa."

„A moj kumić je pobio sve goste iz plastičnog pištolja", Damir se isprsi.

„Kosta će da preskoči psihologa i koliko sutra ide kod psihijatra na posmatranje!", Aleksa urliče.

„Ne može iver daleko od klade, koji ti je?", pogledam u Aleksu.

„Srđane, pij taj viski i ne seri! Sin mi je, bre, kao masovni ubica", pogleda u Zorana.

„Biće sjajan Soko, kad ti kažem", Zloća će sa osmehom.

„Biće on vama glavna meta, jebem li mu...", pogleda u Tanju. „Lepu mamu", nakezi se ženi.

„Vlada je danas sa mnom jurio cure i sjajno nam ide", Zoki će za svoje kumče.

„Zato si ti njega nosao, jebem ti sve lukavo!", Miloš zine.

„Kume, žene otkidaju na zgodnog tatu sa malim detetom u naručju", Zoki pljesne dlanovima.

„O ho!", Tara stane iza Zloće. „I koliko ste ih nahvatali?", pita ga.

„Da nismo na vašoj svadbi, sve bi bile noćas naše. Ali, veruj mi, bili smo pristojni momci", zatrepće kao cura.

„Kako se držiš?", Ivona pita mladu.

„Zamisli, budna sam već šesnaest sati!", Tara će oduševljeno.

„Sluša te naš sin", Damir stane iza nje i stavi joj ruke na malen stomak.

„Kad se ti porađaš?", pitam je.

„U aprilu", nasmeje se a plave oči joj sevnu.

„Još četiri meseca!", vikne Viktor. „Otiču li ti noge?", kao iz topa će.

„Otekao ti mozak!", Mijat mu dopuni čašu. „Da nazdravimo mladi!", dodaje.

Svi podignemo čaše, pa nazdravimo i mladi.

Pijani smo, a pijemo i dalje. Svadba se lagano privodi kraju, jedni gosti odlaze kućama dok drugi ostaju u hotelu.

Gledam Vojina kako se tetura, pijan je kao morka. Opet, šta će čovek, danas je udao jedinicu i dobio zeta po meri i želji. Što bi on rekao – samo đetić može u familiju Petrić. I sad on nešto priča momcima iz obezbeđenja koji ga hvataju da ne padne. Ko klatno se klati.

„Jadan ne bio kol'ko si se olešio", kažem za sebe dok gledam kako četvorica nose jednog Vojina. Sa tog prizora, skrećem pogled na ekipu za stolom, pa po grču obraza shvatim da kez ne skidam sa lica.

„Alo, muzika!!!", Danijel toliko vikne da se svi trgnemo. „Dečko, dolazi ovamo! Pošto su svi otišli, sad je red na nas!", maše rukom pevaču.

Priđe momak, osmehne se našoj grupi i čeka.

„Daj, bre, da lumpujemo i da vas kitimo. Gospoda su otišla, a mi smo ostali", kaže mu.

„Tako je! Samo divljaci ostali", Viktor ustane, pa vadi pare. „Pevaj!", zalepi pevaču stotku evrosavu na čelo.

„Šta želite?", momak će sa osmehom.

„Pesmu, bre", Viki jedva pogodi stolicu da sedne.

„Koju pesmu želite?", pita.

„Neku lepu, šta znam ja... Nešto veselo!", pogleda u nas zato što mu se svi smejemo. „Ma, nađi neku i pogodi me! Ti si pevač, nisam ja!", vikne.

„Venčajte me sa njenom lepotom, tu pevajte!", Sara zagrli Viktora.

„Tako je ženo, spasi me. Ne daj da se brukam! Znam ja pesme, ali ne znam nazive", Viktor će glasno.

I jebem ti pesmu. Ma, na prve taktove nastavljamo sa nenormalnim nalivanjem. Gde nam više viski staje, pojma nemam, ali pijemo kao da smo na takmičenju.

Proklete žene za stolom se vesele uz sokiće i nijedna neće bar da nas opomene da preterujemo, a realno, prelazimo granice granica i Bog sad samo zna dokle ćemo stići. Klizi nam viski u želuce kao da je voda, a onda šiba krvotokom kao olujni vetar po ravnici. Ali, ne damo se mi! Bogu hvala, svi smo jaki i uvežbani za ovakve prilike. Jeste da su retka ova slavlja, opet, dobro je da ih sporadično imamo.

Pesma za pesmom piči kao rafalna paljba čiji meci nikoga ne maše. U nekom trenutku vidim duplo, a u sledećem maglovito, i sve tako na smenu. Trepćem jače kapcima i kad mi se vid iole izoštri, gledam kako se Danijel naginje prema Zloći, pa pada sa stolice kao na usporenom snimku.

„U... čkuuu maateeriinuu", otegnem i osetim da mi jezik trne.

„Pogibe, jebote!", Zoran koluta plavim očima i beči se. I da ga jebem, i on sklapa sliku.

„Kad bi bio ranjen krvi bih ti dala, oba svoja oka kad bi bio slep, ali uzaaaluuud..." Relja se drekenja uz pevačicu, onda se nagne unazad i obori sebe sa sve stolicom.

Pevačica ne prestaje da peva, ali gleda u Relju kako leži na podu, a stolica mu između nogu stoji.

Nema on pojma da je aterirao. Njemu je sad sve ravno do Azije.

„Ma, more!!!", Miloš naglo ustane, šakama pritiska o sto, i jebote, sruči se čovek kao kap.

„Jebem ti, bre!", viknem.

„Ma, nije mu prvi put!", Aleksa će dok ga hvata jednom rukom.

„Drugi mu je put!", Viktor dobacuje.

„Pa, idemo malo na ispiranje", Ivona se smeši dok rukom poziva momke iz obezbeđenja.

„I mi ćemo uskoro", Emilija se osmehne, pa baci pogled na svog Mijata koji izgleda samo što ne umre. Uperio pogled u nešto na stolu i ukočio se.

„A ja, Boga mi, neću na ispiranje!", dohvatim čašu, pa iskapim viski.

Gledam kako odnose Miloša dok ga Ivona prati. Odnose i Mijata ubrzo, a Ema nam maše. Mašemo i mi njoj, ili mislimo da mašemo, nešto su nam udovi oduzeti.

„Tanja, učini nešto. Pada mi mrak na oči", Aleksa nam svima privuče pažnju.

„Idemo na malo infuzije", ustaje ona, poziva momke koji odnose i Aleksu.

„Kumeeeee!", Damir će za Aleksom, ali sedne sa Tarom za naš sto. „Daj da nazdravimo", budala nam dopuni čaše.

„Danijel je na podu. On nema ženu da se pobrine za njegovu pijanu guzicu!", dreknem.

„Sredićemo i to", Tara brzo zove ljude u crnom i daje naredbu.

Jebem mu, njih četvorica odnose jednog Danijela.

„Pa, mila majko", kažem za sebe i iskapim viski. Odjednom mi je bešika puna. „Moram do...", prstom pokažem pravac i ustanem. Pošto noge osećam, shvatam da nema frke.

„Možeš li sam?", Zloća će zlobno.

„Oš' ti da mi ga pridržiš?", pitam lepotana.

„Njega neću, ali tebe mogu, veruj mi", još mi i namigne, idiot bezobrazni.

Odmahnem mu rukom, pa uhvatim pravac između stolova koji su srećom prazni. Zlo bi bilo da ima ljudi, ne bi valjalo da se ovoliki zabijem u nekog, ubio bih ga iz nehata.

Opet, dupla sreća je to što noge same hvataju zalet i pravac, međutim, kočim nekako, pa smotam u toalet bez da se zabijem u zid. Kako stanem za pisoar, tako se ispraznim, pa se osetim lakšim za pedeset kila. Pomerim se bez većih problema za lavabo, operem ruke, malo se umijem i kad se pogledam u ogledalo, ne verujem šta vidim. Sunce mu žarko, kao da sam se okupao! Košulja mi se zalepila za torzo koliko je mokra. Odmahnem glavom i izlazim u hodnik, a onda naletim na dve brinete. Ili je jedna?

„Pa, u kurac...", zatrepćem jer vidim duplo.

„Ćao... Ćao", čujem dva puta zaredom.

Ponovo pogledam ispred sebe i stvarno su dve brinete. Lice im je isto, ali haljine nisu. „Zdravo, zdravo", uzvratim duplo i odmah nabacim širok kez. Dve rasne bliznakinje, majko mila!

„Možeš li da hodaš, treba li pomoć?", pita druga.

„Treba, treba!", odmah mi treba sve što nude. „Da mi je sad jedan krevet i malo vaših zlatnih dodira."

„Hoćeš kod nas u sobu?", pita prva.

Dokurca! Opasuljim se na tren. „Šta ste mladi?", pitam. Čim su u hotelu, njene su.

„Ma, očevi nam poslovno sarađuju, pa smo morale da dođemo", prevrne očima jedna.

„Ne delite valjda sobu sa tatom?", jebem mu, to ne bi valjalo.

„Ne!", nasmeju se. „Mi smo dobile zasebnu sobu. Velike smo cure!", druga će glasno.

„A odakle ste?", zapredem kao pravi mačak.

„Iz Beča, ali rodom smo iz Prijepolja", cikne prva.

„Pa, drage moje dame, onda sam vam na raspolaganju", oduševim se. Bitno je da nisu Tari familija, sve ostalo nije bitno.

Zagrlim obe, oslonim se na njih i vode one mene u svoju sobu. Na trenutke gubim moć percepcije, ali nije strašno. Registrujem hodnik, lift, njihovo kikotanje, sobu u koju upadamo, a onda... Leti odeća, lete haljine, leti sve, ma odleti i moja mokra košulja! Ali, doleti flaša viskija sa tri čaše. Uz to ide krevet, one gole, ja go i počinje lud seks!

Rade one mene, pa ja radim njih. Jedna mi ga dudla, druga me ljubi, a ja jednu punim kurcem, a drugu prstima. Svršavam u vis kao fontana, a one mi tapšu, pa nazdravljaju viskijem. Ma, zgrabim prokletu flašu, otvorim grlo, opustim mišiće i našibam se do čepa! Pa, kao pravi okrenem bocu da vide da je prazna.

I u kurac! Meni se okrene soba. Ode pod na plafon...

***

Srđan...

„Labaš!"

„Možeš slobodno da mi ga glabaš", smrsim ženskom glasu i setim se bliznakinja.

„Budalo!", drekne Damir.

Odmah otvorim oči, a slika titra i titra. Zatrepćem par puta i dođe mi vid.

Damir stoji, ja evidentno ležim, a seka u beloj uniformi namršteno gleda u mene.

„Ko si ti?", izbečim se na curu koja uopšte nije lepa. „Koga si mi ovo doveo?", pitam ortaka.

„U bolnici si, konju", iscedi između stisnutih zuba.

„Pa, dobro je. Pomislio sam da treba da je je ehe ee...", progutam reč pošto do mozga dopre gde sam.

„Srđane, bre!", Damir se izbeči.

„Jebiga, trenutno palim na guranje", otpuhnem vazduh.

Frkne ona sekica, okrene se i krene iz sobe. Pogledom pratim njeno dupence ali mi u oči upada Zoran.

„Jutro, rođeni!", pozdravi me iz kreveta do mog.

„Šta ćeš ti ovde?", jebeno ne verujem šta nas je snašlo.

„Ispiramo se", Zloća pokaže kako prima infuziju.

„Eee, brate...", čuje se i Danijel.

„A?", malo se pridignem, kad on u krevetu do vrata. „Pa, Bože me sačuvaj!", hoću da se prekrstim ali neće ruke da maknu.

„Sa kim si bio, sećaš li se?", Damir obriše znoj sa čela.

Gledam ga i čudno mi je da se znoji u januaru mesecu. Ma, on se preznojava, jebote!

„Sa... dve sestre... bliznakinje... Nisu sa Tarom u srodstvu", brže bolje kažem.

„Ajooooj!", Zloća počne da smeje. „Dva na jedan i to duplo."

„Uuu, majku mu...", Danijel dodaje. „Njih dve, a on sam."

„Tišina!", Damir ih opomene. Onda pogleda u mene. „Srđane, brate, znaš li kako su te našli?", skoro da zakuka.

„Pojma nemam", zamislim se. „Pa, kako da znam kad sam se ovde i sad probudio", kažem budali.

„Spremačica hotela te našla golog na podu pored kreveta, a odela ti nigde nije bilo!", vikne, a meni u glavi zazvoni.

„Sereš, bre!", šokiram se kad čujem.

„Tiše, čoveče", Zoki zacvili i šakama preklopi uši.

„Odela ti nema, a sobu si platio. I uopšte nisam siguran da smo na svadbi imali bliznakinje", Damir nastavi, a bolje da nije nastavio.

„Kako?" Ne mogu da se sastavim sa sećanjem, jebem mu.

„Ništa kod sebe nisi imao kada su te pronašli. Sreća je jedino u tome što su ti sva dokumenta ostavljena na recepciji, ali ne i novčanik. Znaš li imena, nešto...? Sa koje dve lopuže si bio?"

„Jebeš sve to, brate", izgovorim zapanjen.

„Koliko si imao novca kod sebe? Relja je odmah blokirao tvoje kartice i rade ti se druge."

„Imao sam pet hiljada evra i nešto dinara, a Relji reci da mi odblokira kartice, jer ih nisam ni poneo sa sobom", otresem prilično iznerviran. Očigledno sam gluperda kakvu svet nije video.

„Dobro", Damir uzdahne. „Idem da rešavam kartice, zdravo i budite dobri."

Sva trojica ispratimo Damira pogledom kako napusti bolničku sobu, pa se pogledamo između sebe. Ja sam do prozora, Zloća u sredini, a do vrata Danijel.

„Gde su tebe našli?", pitam Zorana.

„Otišao sam da pišam i nisam se vratio. Tako da su me našli u klozetu bez svesti, jebote", zapanjeno će.

„Za mene znate, pao sam sa stolice", Danijel dodaje.

„Pa, da imamo žene, kao što ih nemamo, ovakva sramota nam se ne bi desila", zarežim besan.

„Ja sam imao odelo na sebi kada su me našli", Zloćko se nasmeši.

„Ma, glabaj ga, more", stresem se od pomisli kako su mene našli.

Nastupa tišina i sva trojica blenemo u neke imaginarne tačke dok razmišljamo kako smo se fino uneredili od viskija. Još finije smo se izblamirali. Neko manje, neko više, ali blam je blam. Tačno smo zaslužili devet zlatnih medalja i tri prva mesta na stubu sramote.

„Preterali smo", Danijel se prvi oglasi.

„Jesmo", Zoki klima glavom.

„Vala, ja sam preterao kao nikad u životu", kažem i dođe mi da se smejem šta sam sebi dozvolio. Dve pizdulje su me odvukle u krevet i opelješile.

„Idemo na rehabilitaciju!", Danijel skoro da viče. „Pod hitno nam treba rehabilitacija!"

„Gde?", zinem. „Ko će da nas primi na rehabilitaciju?"

„Na Kopaonik ćemo", Zoran će kao iz topa.

„Idemo na Kopaonik na rehabilitaciju", Danijel se podlakti da se gledamo.

„Jebeš rehabilitaciju, apstinencija nam treba", zarežim koliko sam ljut na sebe.

„Apstinencija čega?", pita Zoki.

„Nema alkohola, nema jebanja, niti pušenja, ni... Ma, nema žena i tačka!", kažem im.

„Nema pića dok nam se jetre ne vrate u normalu", Zoki se nasmeje.

„Nema ni seksa, samo zdrav život na planini i skijanje!", vičem i dalje kao sumanut.

„Zdrav život podrazumeva seks", Danijel se preča. „Seks je fiziološka potreba."

„Dakle... Skijanje, dobra zdrava hrana i seks na planini", Zoki se zamisli. „Prava rehabilitacija."

„Bez seksa!", režim, pa samo što ne počnem i da lajem.

„Pa, mene nisu našli golog, čoveče", Zoran se zasmeje.

„Stvarno, koliko dugo si jebao blizanke kad si ostao bez svesti?", Danijel će ozbiljno.

„Ma... Nemam, bre, pojma", smrknem se. „Za mojih trideset i pet godina nisam doživeo ovakvo sranje", i sam zinem na konstataciju.

„Bežimo mi na planinu čim nas puste odavde", Danijel uzima mobilni i zove hotel izgleda.

„Kada će da nas puste?", pita Zoki.

„Pa, pošto sad pada noć, možda nas sutra puste", zaključim.

„SESTROOOO!", drekne Zoran.

„A jebem ti mamu!", Danijel odskoči od kreveta i uhvati se za glavu, pa odmiče mobilni da ga sagovornik ne čuje.

„Kretenčino!", zakukam, jer mi bolovi šibaju mozgom kao munje.

Zvuk klompi se bliži, udara drvo o pod, a meni kao da čekić udara po glavi.

„Da?", seka se pojavi na vratima.

„Srce, kad ćemo mi odavde biti pušteni?", Zoki je šarmira.

„Sutra će vas doktor pustiti", osmehne mu se sekica.

„Lutko, ima li šanse da nam skuvaš kafe, platiću ti", nastavlja on.

„Odmah!", osmehne se ona njemu i ode.

Zveče klompe hodnikom, a ja prevrćem očima.

„Jao, kafa...", Danijel uzdahne. „Sobe rezervisane na Kopu", dodaje.

„Jesmo li mogli jesti?", pogleda nas Zoki.

„Ne znam...", razmišljam se. „Imam utisak da mi nešto renda želudac", požalim se.

„Ma, po biftek da macnemo i bićemo kao novi", uzima on mobilni i zove Admiral.

Slušamo ga Danijel i ja kako naručuje i samo se mrštimo, kako pomene hranu tako mi dođe da pljunem.

„Nee! Nećemo viski!!!", vrisne Zoki.

Dake i ja odmah preklopimo uši, glave nas zabole, pa u pičku materinu kako bole!

„Kume!!! Ne jeebii meee!!!", opet Zoki urla.

„Pozdravi Miloša!", viknem da me čuje.

„Nabijem ti klin ja u dupe, znaš!", Zloća osuo paljbu i ne prestaje. „Šta ti meni, klin se klinom izbija! Mozak ti, bre, izbili!"

Dobro se zagledam u njega da zapamtim taj izraz lica. Jer, Zloća nikada nije nervozan a kamoli ljut. On se stalno smeška kao maneken kad hoda po pisti, a sad se i ja tako smeškam zato što je urnebesan prizor kad poživčani. I ne verujem očima da je živčan, pa on je najhladnija glava koju sam u životu upoznao. U sebi čestitam Milošu što ga je nečim izuo iz cipela koliko ga je iznervirao. Samo što pomislim kako će Zoki skroz da izleti iz koloseka, on se ohladi dok trepneš, pa se zloćudno nakezi.

„I mi tebe pozdravljamo, ma cokimo te, mili naš", i na sve, hladno Milošu pošalje poljupce. „Sad će i hrana", osmehne se pošto prekine vezu.

A ja u mislima vidim Miloša kako pljuje posle onih cmokića koje je dobio kroz telefon. I samo sto se nasmejem, zvuk klompi mi ponovo zapara uši, a čekić krene da bije po lobanji. Pa, jebem ti bolnički hodnik i onog ko je izmislio drveni đon klompi! Klompali ga dabogda do dna pakla!

„Evo kafica", seka će nasmejano. „Izvoli...", zaprede Zloći.

„Lutko, najbolja si", uzvrati joj zlo jedno, pa joj još i namigne jer prvi dobije kafu, a onda joj tutne malo love u džep.

„Evo i za Vas", daje šolju Danijelu.

„Hvala", uspravi se ortak, pa miriše kafu.

Seka dođe do mene. Osmehnem joj se..

„Na!", otrese mi kao džukcu i spusti kafu na komodu pored kreveta.

„Hvalaaaa", otegnem, pa se protegnem da je dohvatim ne bih li popio malo, jer miriše kao nijedna kafa do sad.

„Ako ti još nešto treba, slobodno me pozovi", seka će Zokiju , onako medeno, mamu joj bezobraznu.

„Lutko, tebe bih zvao i da mi ništa ne treba", kaže joj kreten.

„Tu sam lepi", namigne mu i ode.

Sačekam da se lupanje klompi udalji i kad ih više ne čujem, pogledam u Zorana.

„E, jesi Zloća, pa pravo si zlo!", nasmejem se. „Što joj, bre, daješ lažnu nadu?"

„Žensko je to, treba biti nežan i fin. Jer kad si nežan i fin sa ženama, dobiješ sve što poželiš!", namigne mi.

„Ma, ne seri!", otresem budali. „Ti bi je jebnuo, je l'?", pitam iako je očigledno da je mala u minusu sa standardom.

„Ne bih", Zoki će odlučno. „Ali za malo turske kafe mogu da flertujem sa njom, šta sad?"

„Samo ti flertuj", Danijel se nasmeje. „I molim te, sutra malo flertuj da popijemo i jutarnju dok budemo čekali otpusne liste."

Pijuckam dobrodošlu kaficu. Pogled mi je ponovo zakovan za neku imaginarnu tačku. Ćutim ja, a ćute i ova dvojica. Tišinu koja vlada jedino narušava zvuk klompi, izgorele dabogda! Opet, sreća pa se zvuk udaljava i postaje tiši.

Naša stanja meditacije sa kofeinom prekinu dva momka koja se pojave u sobi.

„Stigla večera", jedan veselo objavi. „Naš gazda vas puno pozdravlja i želi vam brz oporavak", brblja momak dok vadi servirane porcije hrane i spušta nam na pokretne stolove.

Sva trojica klimamo glavama i zahvaljujemo se momcima.

„I ovo je gazda poslao", drugi klinja izvadi flašu viskija.

„Jebo li te gazda!", nekontrolisano viknem.

„Pa... Pa... Pa...", momak se pogubi, a flašu ukočeno drži.

Klompe zvekeću i bliže se, Zoran i Danijel urlaju od smeha, a meni želudac pravi salto napred, pa salto unazad!

„Šta se ovde dešava?", sestra upadne u sobu. „Momak!", drekne kad vidi viski.

„Gazda je poslao!", brzo joj odgovori.

„Koji gazda!?", sestra vrišti i otima flašu od klinje.

„Miloš Gentić, gospođice!", momak zapeva i ne da joj flašu.

„Ma, da je predsednik države poslao, ovo je zabranjeno!", urla ona. „Oni su na ispiranju od alkohola!", pokaže na nas. „Hoćeš da ih ubiješ ovim?", otme mu bocu. „Treba da mi umru ovde, je li?"

„Pa, ne... Pa, ne... Pa, gazda je rek'o...", trokira mali i bledi u licu.

„Kaži ti gazdi da je ovo bolnica, a ne kafana!", drekne na obojicu. „Polazite napolje!", prstom im pokaže na vrata. „Sram vas bilo!", ošine ih pogledom, ali njih dvojica stoje kao ukopani.

„Daj nam seko malo toga", Danijel će kroz smeh. „Špricni nam malo u infuziju i bićemo mirni sigurno."

„Ma, dogovorili smo se da apstiniramo, bre!", zaurlam da upotpunim trenutak.

„Da apstinirate?", seka se okrene prema meni.

„Da!", klimnem joj glavom. „Idemo na planinu. Nema alkohola, nema žena, nema seksa, samo zdrav život!", ubedljivo joj kažem.

„Ti, bre, nisi za ovo odeljenje! Ti si, bre, za psihijatriju, Labaš!", preneraženo će ona meni.

„Seko, možeš da mi ga glabaš!", zarežim, jer me uvredila skotuša.

„Ajooj, ajooj!", Zloća hvata vazduh, ma umire od smeha.

„Pakeviću, da se smiriš!", zapreti prstićem Zoranu. „A ti Glišiću, dosta više!", vrisne na Danijela.

„Nemoj tako lepotice, pa ja sam smiren", Danijel će mangupski.

„Lutko, hajde da večeraš sa nama", Zloća joj namigne. „A posle možemo ti i ja taj viski da lizućemo, ja nisam na apstinenciji."

„Lepo, Pakeviću!", pogledam ga. „Ti bi malo da ližeš, a igla ti iz vene viri!", imitiram seku i zabavljam se.

Prasnemo u smeh, seka bukne u licu, pa istera ona dva momka i ode sa sve flašom viskija za njima! Lupaju njene klompe toliko da sve odzvanja.

„Jebem ti nebesa, al' smo je naljutili", Zloća briše suze iz uglova očiju.

„Nećemo dobiti jutarnju kafu", Danijel samo što ne zakuka.

„Od kad ti uopšte piješ jutarnju kafu kad ustaješ oko pet popodne?", pitam ga.

„Druže, svaka kafa nakon buđenja se zove jutarnja kafa, bez obzira na vreme", objasni mi.

„Pa, da", klimam glavom. „Tebi dan počne u pet popodne."

„Ali se završi u pet ujutru, a nekad i kasnije", dobaci mi. „Šta ću kad držim noćni klub, a noćni, znači da noću radi, kapiraš?"

„Ne, ne kapiram, jebote! Nacrtaj mi da bolje shvatim!", prasnem. „Ličim li ti ja na retarda, idiote?"

„Pa, sad... Kad se setim kako su te jutros pronašli, ne znam šta da ti kažem", hladno će.

„E, jedi tu hranu i nemoj više srati!", otresem mu.

Nekako se smirimo i posvetimo bifteku. Jedemo lagano, ćutimo, fini smo... Međutim, sestra opet upadne u sobu.

„Da vas nisam čula, je li jasno!?", vikne.

Klimamo joj glavama pošto nam je donela po novu dozu infuzije.

Kači ona boce, namešta, drka onaj točkić, gleda protok... a nas trojica je kuliramo. Ništa ne komentarišemo.

„Budete li noćas bili glasni, prijaviću vas načelniku", zapreti pošto završi posao.

„Kom načelniku?", izbečim se.

„Mom!", zareži.

„Policije?", pitam je.

„Ovog odeljenja, Labaš!", i trzne se pošto mi izgovori prezime.

„Pa, možeš..."

„Tišinaaa!", vrisne na mene.

„Možeš da nas prijaviš, nije problem", kažem u inat.

Naravno, naš prigušen smeh pređe u onaj ludački i jadna sestrica pobegne iz sobe.

Nakon večere živnemo toliko da sa sve bocama infuzije malo šetamo i gledamo koga sve ima na spratu. Međutim, svi spavaju. Nikog budnog nema ni za leka.

Seka nas opominje, preti, grdi i na kraju digne ruke od nas. I bolje što je digla ruke, jer što se nas tiče, da je digla noge, nijedan je ne bi kresnuo.

Kjniga je u prodaji.