Mia

- Zašto si mi zauzela pola kupatila?! - dere se Vuk iz kupatila.

- Pa sve mi to treba! - dovikujem iz kuhinje.

Da. Preselila sam se kod Vuka. Nagovorio me je, a ja nisam mogla da ga odbijem i sada se žali.

- Žene. - gunđa.

- Čula sam te! - dovikujem.

Normalno je da nama ženama treba malo više prostora za stvari.

- Šta radiš više u toj kuhinji?

- Jedem!

- Pored tebe sam nemoj se derati. Mia tebi svako dan po ceo dan samo dupe viri iz frižidera.

- Pa gladna sam. - kažem punih usta i okrenem se ka njemu.

On se smeje.

- Ugojićeš se ako tako nastaviš. - kaže kroz osmeh.

- Neću ja sam samo gladna. Idem da se obučem pa idemo na posao. Skuvala sam ti kafu.

- Mislio sam da ćemo zajedno da popijemo.

- Bila sam žedna. Pićemo sutra zajedno.

- O Bože. Ali prvo poljubac.
Dotrčim i skočim na njega i oborim ga.

- Ups! - kažem nasmejano.

- Ma dođi vamo.

I tako smo se na podu valjali, smejali i ljubili.

- Zakasnićemo na posao. - kaže ozbiljno.

- Idem da se obučem.

Obučem široku, belu majicu koju uvučem u teksas farmerke.

- Gotova sam. Ajmo.

Odlazimo do firme i kod Tijaninog pulta stoje svi Vukovi zaposleni.

- Šta se dešava? - puta Vuk Tijanu mršteći se.

- Gospodine oni se bude jer ste otkazali ugovor sa našim najvećim i najvažnijim partnerom. - kaže ubrzano Tijana.

Bože, pa ništa mi nije rekao.

- Petoro nek mi se za deset minuta stvori u kancelariju! - prodere se Vuk obraćajući se ostalim zaposlenima.

- Vuče, sa kim si otkazao ugovor? - pitam namršteno, jer mi ništa nije rekao.

Ulazimo u kancelariju i ja sednem prekrptenih ruku.

- Šta se dešava? - ponovo pitam.

- Raskinuo sam ugovor sa onim Italijanom.

- Lorenzom?

- Da.

- Pa zašto? -pitam začuđeno.

On je fin i pošten čovek.

- Ne radi mi se više sa njim. Dobio sam ponudu od drugog čoveka.

- Ali ti tog čoveka ne znaš. Lorenzo je pošten i poznaješ ga. Radili ste dugo. Nekad mi stvarno nisi jasan.

Čujemo kucanje.

- Napred. - kaže Vuk.

Ulazi petoro zaposlenih u kancelariju ljutih, zbunjenih i tužnih lica.
I svi krenu nešto u glas da pričaju.

- Samo jedan neka priča! - zargmi Vukov glas.

- Gospodine, uz dužno poštovanje, trebalo je da konsultujete mene pre nego što donesete takvu ulogu. - kaže jedan mladić mislim da se zove Kosta.

Vuk se mršti, ali ćuti.

- To je bio naš najvažniji partner. - nastavlja Kosta.

- Kosta direktor sam ove firme i moja odluka je doneta i morate da poštujete to! - podvikne Vuk.

- Uz dužno poštovanje, ali šuška se da ste to zbog Vaše asistentikinje, sa kojom ste u vezi, i zbog Vaše ljubomore pre Lorenzu i raskinuli taj ugovor.

Vuk ustane i lupi rukama o sto.

- Slušaj ti! - vikne.

Znala sam da je zbog mene. Vuk nije glup. Ne bi tako lako pustio Lorenza. Kakav manijak. Ustanem iz stolice i približim se Kosti.

- Bilo zbog mene ili ne, ti, a i ostali treba da poštujete njegovu doneti odluku i samo da ti kažem Kosta, uz dužno poštovanje, ti najmanje treba da se buniš što smo Vuk i ja u vezi. - procedim kroz zube.

Gledam u njega podignute glave, jer je viši od mene, ali on zna da sa mnom ne može da se svađa. Pogotovu jer sam ga zatekla kako ševi Tijanu u svojoj kancelariji. Zna on kad treba da zaćuti.

- Da. U pravu si Mia. - kaže stegnutih zuba.

- Od sada ne želim nikakve primedbe na moje odluke! Svako ko to uradi biće otpušten! - obraća se ostalim prisutnim u kancelariji.

- Razumeli!? - podvikne Vuk.

Oni klimnu glavom. Krenu sa izlaze, a ja da sednem i onda mrak.

- Au moja glava. - kažem

Vidim glave oko mene. I začuđeno gledam.

- Pala si u nesvest. Jedva sam te uhvatio da ne padneš na pod.

- O Bože.

- Šefe, da je vodimo u bolnicu? - pita devojka iza Koste, mislim Anja da se zove.

- Ne, ne. Sada sam u redu. Samo ne shvatam zašto sam se onesvestila.

- Puno nas je u kancelariji i vrućina je, pa si se verovatno zbog toga onesvestila.

- Pa verovatno.

- Da te vodimo ipak kod lekara. - kaže Vuk zabrinuto.

- Ma ne. Stvarno sam sada bolje.

- Da nisi malokrvna? Ipak da idemo? - puta Vuk.

- Vuče, stvarno sam u redu. Anja je u pravu. Previše nas je u kancelariji i vruće je. - kažem.

- U redu onda.

- Vratite se na posao, a Mia ti sedi popij vode, pa te vodim kući.

- U redu. - kažem slabo.

Vraćamo se kući i odmah legnem. Osećam se slabo.

- Dušo ja moram na posao. Sigurno nećeš kod lekara?

- Ma ne, ne. - kažem i legnem.

Odjednom osetim drmanje. Probudim se i ugledam Vuka.

- Ej ludačice. Doneo sam ti supu. Moja majka je skuvala. - tiho kaže Vuk i pomazi me.

- Hvala. Tako sam gladna. - kažem i nasmejem se.

Jedem supu i osetim kako mi se vraća sve što sam pojela. Odem u kupatilo i ispovraćam se.

- Jesi li dobro? - pita Vuk i kuca na vrata.

Izlazim iz kupatila.

- Dobro sam. Izgleda sa sam se prehladila.

- Mia ne sviđa mi se ovo. Idemo kod lekara.

- Idemo, ali samo da ti dokažem da sam se prehladila. - kažem i nasmejem se.

- I sad možeš da se smeješ. - kaže i poljubi me u čelo.

Odemo kod lekara. Dala sam krv i urin na analizu i sad čekamo rezultate.

- Mia Stanković? - dolazi doktorka u čekaonicu.

- Ja sam.

- A vi ste? - okreće se ka Vuku.

- Njen dečko.

- U redu. Uđite zajedno.

- Čestitam! Vi ste u trećoj nedelji trudnoće. - kaže veselo doktorka.

-  Molim?! - u isto vreme kažemo.

- Trudni ste već tri nedelje. Ove analize su 99,9 % tačne.

Vuk me zagrli. I ja njega i izljubimo se. Počnem da plačem od sreće.
Ja sam u šoku. Ali pila sam pilule svaki put. I onda se setim. Onaj dan kad sam spremala ručak  za upoznavanje naših roditelja. O Bože!
Izlazimo iz bolnice srećni i zagrljeni.

- E uspeo sam iz prvog puta. - kaže Vuk i nasmeje se.

- Manijače jedan. Dođi vamo. - kažem i poljubim nežno i strasno.

Imaćemo porodicu. Ne mogu da verujem.