Vuk

Sedim i gledam u njenu kancelariju. Previše sam joj se otvorio. Nadam se da nisam pogrešio, jer odaje utisak osobe koja je puna razumevanja i poverenja. Dok smo pričali, učinilo mi se kao da je sve zaboravila što se desilo između nas i da se fokusirala na naš razgovor.

Nešto u njoj mi je privlačno. Nadam se da me samo telesno privlači. Mrsko mi je da priznam, ali je u pravu što se tiče moje majke. Posetiću je posle posla, i onako nemam ništa posebno da radim danas. Iz razmišljanja me trgne nečiji ulazak u moju kancelariju i taman otvorim usta da krenem da se  derem kad skontam da je to Jovan.

- Šta te dovodi ovde?

Čekaj, nešto je mnogo bled. Ne odgovara mi.

- Jovane, šta je bilo?

- Bio sam kod prijateljice u bolnici i ovaj... Pričali smo i odjednom ovaj... Hitna je došla ovaj i...

Sad sam već nervozan

- Okini!

- Tvoja majka je bila u kolima hitne.

- Molim?! Ne, ne, ne! Šta se desilo?! Jel ti neko nešto rekao?!

- Ovaj...

- Jovanee!!!

-  Infarkt...

- Čega?!

- Miokarda. Odveli su je na hitnu operaciju, a ja čim sam čuo došao sam ovde.

Nisam ni primetio da su mu crvene oči i da plače, a nisam ni primetio da i ja plačem.
Bila je u pravu. Nisam dovoljno vremena proveo sa njom. Nisam je cenio dovoljno. Moja majka... Moja divna majka koja je uz mene bila ceo život. Čeka je ista sudbina kao i mog oca. Ne može to da se desi. Ne mogu sam da ostanem.

- Kreni sa mnom. - jedva uspem da ne zaplačim sa tim rečima.

Uzimam ključeve i brzo izlazim iz kancelarije. Nije nam mnogo trebalo da stignemo do bolnice. Odem za šalter i vidim ženu koja turpija nokte. Ne mogu da verujem.

- Andrijana Marinković. Hitna ju je dovela pre 20 minuta, imala je infarkt miokarda.

Žena pogleda na neki papir

- I dalje je na operaciji, drugi sprat, odeljenje hirurgije, sa leve strane. - kaže nezainteresovano.

Brzo odem gde je rekla i sednem na stolicu ispred vrata, iza kojih se moja majka operiše, a Jovan sedne pored mene. Laktove položim na krila, a lice spustim na dlanove.
Očajan sam. Ne mogu da pričam, plače mi se. Naravno, nisam pička da plačem. Jovan ne sme ništa da kaže, a želi.

Prošlo je već tri sata. Tri sata niko nije izašao iz sale za operaciju. Već sam mnogo zabrinut. Ustao sam, ne mogu više da sedim.

- Vuče mogu li tvoj telefon?

- Uzmi, u jakni je. - odgovorim rasejano nerazmišljajući za šta mu treba.

Ja i dalje šetkam levo - desno, a Jovan je otišao da priča sa nekim.

- Vuče moram da idem. Imam sastanak za 15 minuta, a ne daju mi da odložim. Nadam se da nije problem.

- Ma nije. Hvala ti.

- Čujemo se.

Jovan ode, a ja sednem na stolicu. Razmišljam o majci. Koliko je ona žrtvovala za mene, čak i nakon očeve smrti, kad sam se skroz odvojio od nje posvećujući se firmom.

Uvek je bila tu negde. Uvek je imala vremena za mene. Uvek mi pošalje poruku pitajući me da li sam gladan, da li mi nešto treba, kad ću joj doći. Još ona nije toliko stara ima tek 50 godina, ni tata nije bio star kada je dobio infarkt.

To je ta nju bio bolan period, kao i za mene, ali ja sam utehu našao u radu i nju sam napustio, a njoj sam ostao ja.
Nisam je potpuno zaboravio. Išao sam ja kod nje, ali jednom u dva meseca. Izgovori su mi bili da radim i da imam posla.

Ona je uvek imala razumevanja. Mnogo sam pogrešio. Odjednom osetim neku toplu šaku na mom ramenu. Trgem se i susretnem se sa nežnim zelenim očima.

- Kafa?

- Mia šta radiš ovde?

- Gde god je šef, tu je asistent. - našmeši se i gurne mi kafu u ruke.

- Ozbiljno pitam.

- Rekla sam ti već.

Ne mogu da se raspravljam sa njom. U tom trenutku izlazi sestra iz operacione sale i priđe nam.

- Vi ste?

- Njen sin. - odgovorim brzo.

- Imala je infarkt miokarda. Operacija je teška. Ne znam koliko će trajati. Ne mogu vam ništa reći, jer ni mi ne znamo ali radimo sve što je u našoj moći da pomognemo. Da li ste znali da se kod nje razvija infarkt?

- Nisam. - odgovorim razočarano.

- A vaša majka? Da li je ona znala?

- Ne znam.

- Infarkt se dosta razvio, cenimo da ga je imala u sebi već par meseci.

Nisam mogao ništa da odgovarim samo sam stajao, a Mia me je uhvatila za ruku i stegla, dajući mi podršku. Sestra je otišla, a ona me je privukla ka stolici, sela pored mene i moju glavu položila na njeno rame.

Nisam mogao da izdržim, zaplakao sam. Znam, pička sam. Mia me je samo zagrlila.

- Biće sve u redu. - tiho je rekla i čvršće me zagrlila.

Koliko je Vuk pogrešio?
Da li je ovo prevelika cena koju treba da plati zbog svoje ambicije?
Da li će moći sebi da oprosti?
Otkud Mia ovde?

Nastavk sutra❤️❤️❤️
Hvala na velikoj podršci❣️

Vaša Emotivnaaa