Usputni komentar? Uživajte...

"Molimo Vas provjerite jesu li vam vezani sigurnosni pojasevi..." oglasio se ženski glas na razglasu u avionu.

Još samo nekoliko minuta i napuštamo magloviti Zagreb. Barem na određeni period. Osećam neko olakšanje.

"Želimo Vam ugodan let!" mlada stjuardesa je završila svoje obraćanje.

"Šesnaest sati? Ne verujem." tiho sam prokomentarisala za sebe.

Avion se polako počeo kretati i ubrzo smo za sobom ostavili aerodrom. Sa visine izgledao je kao da je prekriven debelim prekrivačem sačinjenim od teških sivih oblaka.

Živim u Zagrebu već četiri godine i za mene život u njemu nije nikada bio teži za podneti. U poslednjih sedam dana izgubila sam najboljeg prijatelja zbog priča, ljubomore i njegove devojke. Ja sam ih sastavila, ona nas je rastavila. Verovao je više osobi koju zna manje od mesec dana nego meni koju zna više od četiri godine. Za njega... Više nema mesta u mom životu.
Sivilo od neba nad Zagrebom činilo je vazduh težim, nepodnošljiv. Tišina praznog stana me je gušila još više. Neprestana kiša podsećala me je na suze. Zagreb je postao sumoran, zagušljiv, sparan - nepodnošljiv.

U poslednjih mesec dana uspela sam se zaposliti, dobiti svoju prvu platu i od tog iznosa kupiti kartu i bukirati hotel u Malibu. Morala sam se odvojiti od tog mesta nakon svega. Evo me sada ovde, u avionu, i za par sati ću biti na peščanim plažama Malibua.

Uzela sam svoju sivu torbu sa poda i izvadila slušalice, a potom i telefon. Pustila sam da mi niz slušalice cure tonovi Mozzarta i prepustila se magiji umetnosti. Laktom me je zakačila postarija žena koja je sedela sa moje desne strane. Ne obazirući se samo sam pomerila ruku na šta mi ju je ona blago promrdala. Izvadila sam slušalicu.

"Trebala bi ga isključiti zbog turbulencija." rekla je dosta glasno kako bi je stjuardesa čula.

Zaustavila sam muziku prevrnuvši očima i ubacila ga u torbu. Usmerila sam pogled na prozor, a potom i na dečaka do njega koji se igrao malim dinosaurusima. Podigao je pogled na šta sam mu se nasmejala.

"Možemo li se, molim te, menjati mesta?" upitala sam ga šapatom.

Klimnuo je glavom potvrdno. U trenutku smo zamenili mesta. Blago sam ga uštipnula za obraz, a on se nastavio igrati. Naslonila sam glavu na prozor. Plovili smo gustim sivim oblacima. Bilo je nekako opuštajuće, spokojno.

Preselila sam se u Zagreb pre četiri godine kada sam krenula na fakultet. Ostavila sam sve iza sebe. Prijatelje, porodicu, moje mesto. Bio je to stvarno lep grad. Uspomene i nostalgični osećaji me vežu za njega. Bio je dovoljno velik, ali sam znala svaku ulicu. Bio je dovoljno urban, ali si mogao pronaći spokojno mesto. Bio je taman onakav kakav bi trebao biti, ali sa one strane granice.
Došla sam u veći, urbaniji grad. Ušla u novi stan, pronašla nove prijatelje, naučila kuvati. Živela sam pravi studentski život. Pohađala predavanja, išla po žurkama. Zagreb je bio tada savršeno mesto za devetnaestogodišnju mene. Sada je sve to drugačije. Završila sam ekonomiju i ostaje mi magistar. Zašto sve tako prođe dok pucneš prstima? Zašto prođu dani, meseci, godine, ljudi, a ti ni ne trepneš?

Neugodan miris se proširio avionom. Sklonila sam pogled sa prozora i ugledala mog malog prijatelja kojem je pozlilo. Nije bilo nimalo prijatno, no prešla sam mu rukom po glavi. Razumem ga. Sećam se kada me je mama kao malu vodila u Švedsku. Tada niti meni nije bilo dobro i svi su pobegli od mene kao da sam bila zaražena kugom. Mlada gospođa izraženih podočnjaka mu je prišla, očistila ga i otisnula mu poljubac na čelo.

Želela sam vratiti pogled na prozor, no dečak do mene mi je stavio u krilo jednog svog dinosaurusa davajući mi do znanja da se želi igrati. Uzela sam ga i veoma brzo smo započeli igru. Osećala sam se kao nekada. Imitirali smo glasove dinosaurusa i smejali se šalama.

Frankfurt je bio mesto presedanja. Sleteli smo i opet sam bila prekrivena teškim oblacima. Bezvoljno sam izašla iz aviona. Na malim stepenicama dečak Andrija mi je mahnuo, a potom sam samo odšetala do drugog aviona. Ovoga puta osoba do mene nije bila zainteresovana za igru. Doduše bio je zainteresovan za nešto drugo. Hranu. Jeo je stalno. Vadio je hranu iz ranca, iz džepova jakne i pantalona, a kada više nije imao zaliha počela je dolaziti stjuardesa sa novim količinama. Jedino razumno rešenje za mene tada je bilo - zaspati.

Pred očima mi se stvorila slika padanja aviona. Osetila sam kako mi je glava sklizala sa sedišta. Trgla sam se i sve je opet bilo uredu. Pogledala sam gospodina do sebe i shvatila kako mi je glava sklizala na njegovo rame.

"Izvinite." tiho sam rekla na engleskom i ponovo uzela torbu.

Uzela sam telefon i pustila malo klasike. Ne zanima me niti turbulencija niti išta drugo. Vremenska razlika me je u potpunosti poremetila i nisam znala koliko je sati. Jedino što sam znala jeste da letimo iznad Atlantika i to je ulivalo strah u moje kosti.

Klasika me je ponovo prepustila rukama snova. Stvorila mi se ista slika pred očima. Padanje aviona. Čula se vika, a strah se mogao opipati. Naglo sam pomerila glavom i udarila oklop aviona. Otvorila sam oči i kroz oblake se videlo da više nismo iznad okeana.

Pritisak je postajao sve manji. Tupi bol u glavi polako je nestajao. Kroz prozor su se videle visoke palme kako se uzdižu uz sam rub aerodroma. Ljudi su počeli izlaziti, a ja sam bila zaglavljena na svom mjestu od strane povećeg gospodina koji je skupljao svoje stvari u tamno plavi ranac.

Uzela sam svoju torbu i iz pregradice izvukla beli paketić sa uzorkom zrna kafe. Pokušavala sam istisnuti bombon. "Zašto ih ovako pakuju?" promrmljala sam za sebe. Bombon se počeo topiti oslobađajući aromu kafe. Talasi ovog očaravajućeg ukusa putovali su mojim telom stvarajući harmoniju i sklad. Nekome su alkohol ili cigarete opijati dok su moji bomboni sa ukusom kafe. Imam ih uz sebe u svakom trenutku i bez njih, više ne mogu redovno funkcionisati.

Srednjovečni gospodin do mene nije imao nameru ubrzo upakovati sve svoje stvari. Bio je nagnut ka sedištu ispred njega i stavljao je žvake u mali džep svog ranca kada sam se uspravila na svoje sedište i preko njegovog došla do prolaza.

Spustila sam malo svoj teksas šorc i stavila sunčane naočare. Izašla sam kroz zaobljena vrata aviona. Nakon šesnaest sati leta iz tmurnog Zagreba stigla sam u mesto za koje sam oduvek želela potrošiti svoju prvu platu.

Nestrpljenje je obuzelo moje telo. U ustima sam još uvek tražila mrvice bombona kako bi me ponovo opustile. No nije ih više bilo. Sačekala sam svoj kofer i izašla sa aerodroma.

Ispred mene pružao se put uokviren visokim palmama. Nebo je bilo plavo prepleteno ljubičastkastim nitima. Čula se muzika iz obližnjeg kafića. Vazduh je bio lakši, lepši. Sve je mirisalo nekako drugačije, nekako opuštajuće. Prošla sam tankim prstima kroz neposlušne vlasi moje karamel kose.

"Kalifornija, stigla sam..." rekla sam za sebe sa osmehom na licu.