Pogledala se u ogledalo. Bila je zadovoljna onim što je videla u njemu. Na sebi je imala kratku, crnu haljinicu dugih rukava, čarape boje kože i crne cipelice sa visokom štiklom. Dugu kosu je podigla u rep i blago se našminkala. Jedva je čekala da je Ignjat vidi. Izašla je u dnevni boravak i otac je pogledao. "Moram da kažem da si najlepša devojka na svetu, ali jesi li sigurna da ti neće biti zima tako?"

Nasmejala se, obesila mu se oko vrata i poljubila ga u obraz. "Ti si najbolji otac na svetu, znaš? Neće, ne brini, preko ću obući onaj moj dugi kaput."

Prevrnuo je očima. "Neka ti bude, ako se budeš prehladila, ništa od Kopaonika, čisto da znaš. Pošto noćiš kod Dee, ni ja ne znam kad ću se vratiti, ali ako ti bilo šta zatreba, zovi me na mobilni."

Nasmejala se i klimnula glavom. "Ne brini ništa. Lepo se provedite vas dvoje i nemoj da zaboraviš da si mi obećao da ću je prekosutra upoznati. Moram da idem, ionako kasnim. Volim te.", veselo je rekla i krenula van. Taksi ju je već čekao ispred kuće. "Patrijarha Joankija 8.", promrmljala je.

Čovek je klimnuo glavom i pokrenuo automobil. Petnaestak minuta kasnije je kucala na Ignjatova vrata. Otvorio ih je i gotovo zinuo. "Predivna si.", očarano je rekao.

Nasmejala se, ušla unutra, a onda zatvorila vrata za sobom i izvila obrvu. "A poljubac?"

Privukao je sebi i strastveno je poljubio. "Smela si me kad sam te ugledao. Idemo li, spreman sam."

Pogledala ga je. "Jesi li siguran da..."

Prevrnuo je očima  uhvatio je za ruku i poveo je van. "Siguran sam, ljubavi. Na kraju, već sam nam rezervisao restoran."

Pogledala ga je. "Zar ne idemo na trg?"

Otvorio joj je vrata automobila, ušla je, pa izvila obrvu kad je i sam ušao. "Idemo, ali prvo idemo na večeru, Gabi.", nasmejano je rekao. Sat vremena kasnije su bili ispred jednog malog, intimnog restorana u Novom Sadu. Izašao je iz automobila, sačekao Gabi, a onda je uzeo za ruku i poveo je unutra. "Rezervacija na ime Drakulić Ignjat.", promrmljao je.

Devojka ga je dobro odmerila, što Gabi nikako nije promaklo. Prevrnula je očima i jače stegla Ignjata za ruku. Izvukao je ruku iz njene, privukao je sebi i nežno je poljubio u slepoočnicu. "Izvolitе, uskoro će konobar doći.", promrmljala je.

"Hvala.", progunđao je, izvukao stolicu Gabrijeli, pa seo preko puta nje. "Jel ti se sviđa?", tiho je upitao.

Pogledala je oko sebe. Restoran je bio mali, intiman, prigušenog svetla, dok je svirala tiha muzika. "Veoma.", tiho je rekla i pogledala ga. "Mada..."

Izvio je obrvu. "Šta?"

"Mislim da smo i kod tebe u stanu mogli istu atmosferu da napravimo i da budemo u krevetu."

Zasmejao se i nežno je pomazio po usnici. "Volim te i, ma koliko mi se sviđalo da sve vreme provodim sa tobom u krevetu, ne želim da ti dosadi."

Prevrnula je očima. "Ti nisi normalan.", promumlala je. Ne da nije moglo da joj dosadi, nego joj se činilo da je mogla čitav život da provede upravo tako. Gola i sa njim uz sebe. 

"Dobro veče, izvolite?", konobar im se ljubazno obratio.

"Šta želiš, ljubavi?"

Slegnula je ramenima. "Bečku šniclu i martini."

Nasmejao se. "Isto bečku i pivo."

Čovek je klimnuo glavom i otišao, a ona ga je vragolasto pogledala. "Zadnji put si konobara naterao da mi donese koka-kolu."

Pocrveneo je. "Samo sam pokušavao da ti skrenem pažnju na sebe."

Zapanjeno ga je pogledala. "Zar nije bilo lakše da mi samo priđeš?"

"Stvarno bi bilo lakše, s' obzirom na to da sam ti razredni.", ironično je rekao.

Nasmejala se. "U pravu si."

Večerali su, dodirivali se i razgovarali, a onda je platio, pružio joj ruku i poveo je van. Rešili su da ostave automobil na parkigu i peške se uputili ka novosadskom trgu. Muzika je bila fenomenalna, pa je tako i gužva bila nenormalna. Po prvi put Gabrijela nije obraćala pažnju na gužvu, nije joj smetala. Njen muškarac ju je držao u zagrljaju i njoj je to bilo dovoljno da ovo veče bude magično. Njihali su se u ritmu muzike, mazio ju je i ljubio, a onda je počelo odbrojavanje. Tačno u ponoć ju je željno poljubio. "Srećna ti nova godina, ljubavi."

Osmehnula se i uzvratila mu isto tako željan poljubac. "I tebi, ljubavi.", prošaputala je, pa umiljato nosem prešla preko njegove vilice. "Mislim da smo dovoljno bili ovde, idemo kući?"

Nasmejao se i podigao je u naručje. "Idemo.", promrmljao je.

"Koga toliko gledaš?"

Irma je pogledala u sestru. "Eno ga Ignjat, ali ne mogu da vidim ko je ona kurvica sa njim, hajdemo za njima."

Sestra ju je uhvatila za ruku i sprečila je. "Nećeš. Opameti se više, Irma! Ne želi te i to je kraj svake priče. Ne možeš ga zadržati na silu!"

"Pusti me, sad sam ih izgubila iz vida, zbog tebe! Kako ne shvataš, upropastio je moj život, a onda se okrenuo i otišao!"

"Pa ćeš ti da nastaviš sama da ga upropašćavaš? Neću da te pustim, otišli su. I šta te briga koja je sa njim? Nju je izabrao, a ti nastavi svoj život dalje.", odsečno je rekla.

Ćutala je. Do nje nisu dopirale reči njene sestre, ali je izgubila iz vida Ignjata i tu ženu i sad joj je bilo svejedno, pa je prećutala. Naći će već nekako način da sazna ko je ona.

Drugog januara Ignjat je nestrpljivo cupkao ispred doma, čekajući Gabrijelu, njenog oca, kao i ostatak Gabrijeline ekipe. Uskoro su se tri automobila parkirala ispred doma i oni su izašli iz njih. Gabi je nosila veliku tortu i imala širok osmeh na usnama. Sišao je sa stepenica i prišao im. "Dobar dan."

"Dobar dan, gospodine Drakuliću. Hoćete či mi, molim Vas, pomoći da iznesemo sve ovo iz automobila, moja ćerka i njene drugarice su rešile da presele izgleda sve što su našle da kupe iz prodavnica.", nasmejano je progunđao.

Ignjat se nasmejao. "Naravno da hoću. Devojke, upadajte unutra, zima je.", promrmljao je, one su klimnule glavama i uputile se unutra. Viki im je otvorila vrata i iznenađeno zastala kad je ugledala još pet devojaka sa Gabi. "Dobar dan, Gabrijela. Uđite."

"Dobar dan, Viki. Gde da stavimo ovu tortu?"

Nasmejala se. "Deca već znaju da ti je rođendan, pa smo celo jutro proveli u spremanju. Ilina je posebno uzbuđenja.", nasmejano je rekla.

Gabi se osmehnula. "Dobro, hajde onda da nas ne čekaju.", promrmljala je i uputila se ka dnevnom boravku za decu. Srce joj je bilo puno kad je videla kako su nespretim ručicama napravili dekoraciju stola i sobe. 

"Gabi!"

"Pridrži.", promrmljala je, uvalila Gordani tortu, a onda kleknula i zagrlila Ilinu. "Gde si ti, nedostajala si mi."

"I ti si meni. Zašto nisi došla za Novu Godinu, nego si samo poslala poklone?"

Nasmejala se. "Morala sam da idem sa prijateljicama, lepotice. Jel se svima svidelo ono što sam vam poslala."

Ni sekund kasnije je bila okružena decom koja su u glas pričala o svojim poklonima. "Deco, dosta je!"

Gabi se nasmejala i ustala. "Pusti ih, Viki. Da vam predstavim svoje drugarice i one su vam donele poklone danas."

"Zar danas ti ne dobijaš poklone?", jedan dečačić je upitao.

Osmehnula se i pogledala ga. "Da, ali su me one poslušale i, umesto meni, poklone donele vama. 

Gordana se nasmejala. "Ne brinite, deco, večeras će biti poklona i za Gabi. Hajde, dođite da vidite šta ima ovde."

One su se zanele sa decom, a Gabi je u tom trenutku ugledala Ignjata kako ulazi, pa pohitala ka njemu i uzela pola stvari iz njegovih ruku. "Hvala Vam, razredni."

Osmehnuo se. "Nema na čemu. Srećan ti rođendan, Gabrijela.", promrmljao je. Prvi joj je čestitao rođenjdan, tu noć je provela kod njega, ali je znao da mora da joj čestita i sad, pred drugima.

Nasmešila se. "Hvala. Ostaćete sa nama?"

Nasmejao se. "Naravno da hoću."

Klimnula je glavom i počela da stavlja hranu na sto. Krajičkom oka je videla da joj Ignjat pomaže, dok sve vreme baca poglede ka njoj. "Oni su kao princ i princeza.", Ilina je tiho rekla.

Gordana ju je pogledala. "Razredni i Gabi?"

"Aha."

Gordana je uzdahnula. Ona je odavno provalila neke stvari, ali se pravila luda. Znala je da joj Gabi nikad ništa neće priznati, ali da ima nešto između njih dvoje je bilo očigledno, bar njoj. "Nemoj to nikome više da kažeš, lepotice. Mogli bi biti u velikoj nevolji.", tiho je rekla, vodeći računa da je niko više ne čuje.

Ilina ju je uplašeno pogledala. "Neću, obećavam."

Gordana se osmehnula i pomazila je po glavici. "Hajde, idemo sad da jedemo.", nežno je rekla i pogurala je ka stolu.

"Gabi, kad će torta?"

U tom trenutku je njen otac ušao u prostoriju, u društvu Viki. "Kad pojedete svu ovu hranu. Da biste dobili tortu, morate prvo da se dobro najedete.", nasmejano je rekao, pa seo kraj Gabi. 

Pomalo joj je bilo neprijetno, sedela je između Ignjata i oca. Dvojice muškaraca koje je volela najviše na svetu, ali isto tako, znala je šta krije od oca, pa joj baš i nije bilo najprijatnije. "Viki, sećaš li se kad smo ovde slavili tvoj rođendan?"

Viki se nasmejala. "Dan pre nego što sam otišla u hraniteljsku porodicu? Hteli su još taj dan da me odvedu, ali su pristali da me ostave da proslavim rođendan sa prijateljima."

Gordana je pogledala u Ignjata. "I Vi ste ovde odrasli?", zapanjeno je upitala.

Uzeo je zalogaj i klimnuo glavom. "Da. Od kako znam za sebe, ja sam bio ovde.", promrmljao je.

Gordana je klimnula glavom. Bilo joj je neprijatno da pita dalje. Pretpostavljala je da je to bolna tema za njega, pa je ućutala. "I ja sam ovde od kako znam za sebe.", Ilina je tiho rekla.

Gabi joj se osmehnula. "Jesi, ali nećeš biti još dugo. Sećaš li se šta sam ti rekla?"

Klimnula je glavom. "Sećam se, ali sad ne želim da odem odavde."

Gabi se namrštila. "Zašto?"

"Zato što te onda nikad više ne bih videla."

Gabi je zazinula da joj nešto kaže, a onda zatvorila usta. U grlu joj se stvorila knedla i nije imala pojma šta da joj kaže. I ona se vezala za ovu devojčicu, pa i sama nije znala kako bi došla ovde, a da je ne vidi. Pogledala je. "Ali bi imala mamu i tatu.", na kraju je uspela da promrmlja.

"Jel ne možeš ti da me usvojiš?"

Osmehnula se. "Volela bih, ali ne mogu, Ilina. Da bih mogla da te usvojim, morala bih da imam muža."

"Udaj se."

Nasmejala se. "Ne ide to tako, Ilina. Hajde, ne brini, sigurna sam da bi te toliko voleli i da bi nam dopustili da se i dalje družimo. Ti si dete kojem je nemoguće bilo šta odbiti."

"Misliš?"

"Mhm, ali ručkaj sad.", nežno je rekla. Mislila je da će samo iseći tortu, nakon ručka, ali su Viki i deca kupili i svećice, oltpevali su joj pesmicu, a onda je duvala svećice. 

"Ja nisam bila na lepšem rođendanu do sad.", Vanja je oduševljeno rekla kad su se našli van. "Ona deca su predivna."

Gabi se nasmejala. "Jesu, zar ne? Hvala vam što ste došle ovde, ali vidimo se i večeras, zar ne?"

"Obavezno. Ćao!", veselo su rekle, svaka je poljubila, posedali su u automobil i otišle.

Pogledala je u Ignjata. "Hvala Vam, razredni."

Klimnuo je glavom. "Nema na čemu.", tiho je rekao.

"Znam da nije uobičajno, ali dođite i Vi na večeru večeras, gospodine Drakuliću.", njen otac je rekao.

Ignjat se nasmejao. "Naravno, gospodine Avrame. Verujte da mi je čast da dođem. Ne pamtim kad je neko zadnji put za ovu decu toliko učinio, koliko ste Vi i Gabrijela."

Avram je odmahnuo rukom. "Za mene je to sitnica, a njima mnogo znači. Vidimo se večeras.", ljubazno je rekao, otvorio Gabi vrata, sačekao da uđe, a onda i sam seo na vozačevo mesto i otišao.

"Neka ti je Bog na pomoći, ako se sazna.", Viki je promrmljala kraj njega.

Zbunjeno ju je pogledao. "O čemu ti?"

"O Gabrijeli. Daj, jebote, odrasli smo zajedno, a samo slep ne bi video šta se događa. Nadajmo se da su svi slepi.", progunđala je.

"Grešiš."

"Ne grešim, ali nije ni bitno. Samo se čuvaj, Ignjate, ovaj čovek je mnogo moćan i obožava svoju ćerku. Nisam baš nešto sigurna da bi mu to između vas dobro leglo. Pijemo kafu?"

Odmahnuo je glavom. "Ne, moram da idem.", promrmljao je, pozdravio se sa Viki i krenuo ka svojoj kući. Znao je da je Viki bila u pravu, ali njemu više ni do čega nije bilo stalo, osim do Gabrijele. Nije ga više zanimala ni karijera profesora, koju je tako dugo gradio, kao ni to ko će šta reći. Jedino je bila važna Gabrijela.