"Bila ti je majka ovde.", otac je progunđao kad je ušla u kuću.

"Znam, ali ne brini, objasnila sam joj par stvari. Udarila mi je šamar i..."

"Šta je uradila, jebote?"

"Nije bitno, ali sam joj stavila do znanja da me ne može naterati da živim sa njom i onim. Idem da spavam, tata, ujutru rano ustajem. I, molim te, ne pravi problem zbog tog šamara, jedino je bitno da ostanem sa tobom, važi?"

Uzdahnuo je, ustao, pa je privukao u zagrljaj. "Ne brini, ostaćeš. Hajde, briši u krevet."

Poljubila je oca u obraz, a onda se okrenula i otišla prvo do kupatila kako bi se istuširala i oprala zube, a onda i u krevet. Dugo se još vrtela po krevetu, san joj nije dolazio ne oči, a onog trenutka kad je sklopila oči ispred njih joj se pojavio Ignjat. Brzo je ih je otvorila. Poludela je. Samo joj je pomogao, ne treba da misli o njemu, mumlala je sama za sebe i nastavila da gleda u plafon.

Ignjat je ležao, gledao u plafon i sve od sebe davao da ne misli na Gabrijelu i njen poljubac. Još uvek ga je, činilo mu se, obraz pekao na mestu gde je spustila svoje usne. I zašto je to uradila? Ujutru je jedva ustao kad mu je zvonio sat za posao. Ustao je, umio se, obukao i popio kafu, pa krenuo ka školi. "Dobro jutro, Gordana. Da li je Gabrijela došla?"

Odmahnula je glavom. "Nije još, razredni. Sigurna sam da će doći pre časa.", promrmljala je.

Klimnuo je. "Kad dođe, reci joj da mi se javi.", progunđao je i nastavio dalje. 

Gordana je pogledala u ostatak ekipe. "Šta li sad hoće od nje?", zabrinuto je upitala.

"Ne znam, ali se nadam da neće u još jednu kaznu."

Prva dva časa su prošla, a Gabrijela nije dolazila u školu. Već je odavno bio počeo treći čas, kad je neko pokucao na vrata. "Dobro jutro, razredni, oprostite što kasnim. Ovaj..."

Namršteno ju je pogledao. "Ovo je treći čas, Gabrijela."

Pocrvenela je. "Znam, ali... Uspavala sam se."

Klimnuo je. "Sedi, kad se završi čas razgovaraćemo.", promrmljao je. Klimnula je glavom i sela na svoje mesto. Nije ga slušala šta predaje, ali nije skidala pogled sa njega. Par puta je bacio pogled na nju. "U redu, to je to za danas. Gabrijela, ti ostani."

Klimnula je glavom i nastavila da sedi. "Oprostite što sam zakasnila. Nisam mogla da zaspim."

Klimnuo je. "U redu je. Kako si?"

Nasmejala se. "Odlično, razredni. Ne brinite. Mogu li sad da idem? Ne bih da zakasnim i na sledeći čas." Žurilo joj se, mnogo.

"Još nije zvonilo. Dobro si?", nepoverljivo je upitao.

Slegnula je ramenima. "Zašto ne bih bila. Tata svakako ne bi dozvolio da me odvede protiv moje volje. Šamar ko šamar, prođe.", mirno je odgovorila. Zvonilo je za kraj odmora i ona je skočila na noge. "Moram da krenem. Usput, ima li ikakve šanse da..."

"Nema, vidimo se posle škole."

Uzdahnula je i klimnula glavom, a onda izašla van. Ušla je u kabinet sociologije i sela, kad je Ignjat ušao za njom. Zbunjeno je pogledala u Gordanu. "On nam predaje i ovaj čas, nastavnica je na bolovanju."

Prevrnula je očima i nastavila da gleda ispred sebe. Ignjat nijednom tokom časa nije uspeo da uhvati njen pogled i to je već počelo da ga živcira. "Idemo da zapalimo?"

"Idemo iza škole, valjda nas razredni neće uhvatiti.", Vanja je progunđala.

Samo što su zapalile cigarete iza škole je došlo i par momaka. "Ko je ova nova lepotica sa vama?", jedan od njih je upitao.

Gabrijela je prevrnula očima i rešila da ih ignoriše. "Ajde pali, Igore. Mala je iz visokog društva, ne zanimaju je dripci poput tebe."

Gabi de nasmejala, pa se okrenula da pogleda momke iza sebe. "U pravu si, Vanja. Nisu moj nivo.", posprdno je rekla.

Igor joj je prišao. "Ma zar ne?"

Napravila je grimasu. "Mhm, za početak, bar bi redovno trebao da se kupaš. Sad se makni iz mog ličnog prostora, da te ne bih ja makla.", zarežala je. Nisu imali pojma da ih neko već posmatra. Umesto da se odmakne, Igor joj se samo još više približio i pokušao da je privije uz sebe. Jako ga je odgurnula, a onda mu udarila šamar. "Nikad više nemoj da mi se približiš, jasno?", zarežala je.

Ponovo je krenuo ka njoj, ali se u tom trenutku Ignjat pojavio između njih. "Ima li nekih problema ovde?"

Gabrija je pogledala u Igora i izazovno izvila obrvu. "Nikakvih, razredni, samo se upoznajemo.", zacvrkutala je. 

Prostrelio ju je pogledom. "Rekao sam da neću incidente, Gabrijela."

"Nema nikakvog incidenta, nastavniče. Devojka je u pravu, samo se upoznajemo.", Igor je promrmljao. Znao je da je na korak od izbacivanja iz škole i ova divljakuša mu je upravo pružila ruku spasa. 

"Zar ne, Igore? Nisam to video!", zagrmeo je.

Gabrijela je prevrnula očima. "Ne znam šta ste videli, razredni, ali nikakav incident se nije desio. Devojke, jeste li vi nešto videle?"

Pogledale su se međusobno. "Ne."

"Ni mi nismo ništa videli, nastavniče.", jedan iz ekipe je zagraktao.

"Niko ništa nije video, jel tako?" Svi su zaklimali glavama. "Odlično, onda svi koliko vas ima idete kod direktora."

"U redu, nemojte njih slati kod direktora. Ja sam kriva, ja ću i otići. Gurnula sam ga i udarila mu šamar.", progunđala je i krenula sama ka ulazu u školu. 

Krenuo je za njom. "Polazi za mnom.", zarežao je. Pogledala ga je i klimnula glavom. Svakako je bilo manje zlo poći za njim, pa koja god kazna bila, nego da direktor ponovo zove nekog od njenih roditelja. 

"I?", upitao je kad su se našli u njegovom kabinetu.

Uzdahnula je. "Samo, pa, ovaj...", počela je, kad je neko pokucao na vrata. 

"Uđi.", nabusito je rekao.

Igorova glava se nadvirila u učionicu. "Dobar dan, nastavniče. Nije samo ona kriva, ovaj..."

"Ti ćeš se posle javiti svojoj razrednoj, sad zatvori ta vrata i izlazi."

Momak je zaklimao glavom i uradio šta mu je rekao, a onda se Ignjat okrenuo ka Gabrijeli. "Malo sam burnije reagovala."

"Malo? Da nisam naišao, dokle bi to tvoje "malo" otišlo?" Slegnula je ramenima i ćutala. To malo bi se pretvorilo u mnogo, jer je ionako bila nervozna, pa bi joj Igor došao kao odlično rešenje da izduva svoj bes. "Tako sam i mislio. Vidimo se danas nakon škole. Čekaj me na parkingu."

Zbunjeno ga je pogledala. "Na parkingu?"

"Da, na parkingu.", otresao je.

"Još nisam išla na kaznenu dopunsku van škole.", promulala je.

Prevrnuo je očima. "Idi na čas.", progunđao je i ona je izašla iz učionice. Duboko je uzdahnuo, a onda i sam izašao van. Pokucao je na vrata kabineta istorije. "Dobar dan, koleginice, možete li izaći na trenutak?"

"Naravno, kolega.", zacvrkutala je i izašla van. "Recite."

"Igor Đurić je jutros ponovo napravio incident sa devojkama iz mog odeljenja.", mrzovoljno je rekao.

Uzdahnula je. "To su dečija posla, kolega, ne znam..."

Podigao je ruku i ućutkao je. "Upozoravam Vas, neću dozvoliti da zbog njega ispaštaju devojke iz mog odeljenja. Molim Vas, sredite to, ili ću biti primoran da se obratim direktoru.", ljutito je rekao. U tom trenutku je Gabrijela izašla iz učionice preko puta i osmehnula mu se. "Gabrijela, dođi."

Prišla im je i ponovo se osmehnula. "Dobar dan, nastavnice.", ljubazno se javila.

"Dobar dan, Gabrijela. Šta se desilo danas na odmoru?"

Na brzinu je pogledala u Ignjata. "Na odmoru? Pa..."

"Gabrijela!"

"U redu, Igor nam je prišao, bio je bahat i bezobrazan, ali mu nisam ostala dužna.", progunđala je.

"Došlo je do fizičkog obračuna?"

"Malog.", promumlala je. 

Klimnula je. "Ako te je udario, mislim da je to i kraj njegovog školovanja ovde."

"Nije, ja sam njega."

Žena je klimnula glavom, a onda pogledala u Ignjata. "Koliko vidim, Gabrijela je napravila incident, ne znam zašto ste došli kod mene, kolega?", ljutito je upitala. "Ako ne možete da obuzdate svoje učenice, obratite se direktoru.", progunđala je, okrenula se i otišla.

"Samo sam rekla istinu."

Uzdahnuo je i odmahnuo glavom. "Sad će se obrušiti na tebe, Gabrijela."

Klimnula je. "Zahvaljujući Vama.", promumlala je i krenula ka wc-u. 

Uhvatio je za nadlakticu. "Meni?"

"Moram u wc, a nastavnica očekuje da se vratim na čas."

Prevrnuo je očima i pustio je. "Nisi motorom?", upitao je kad su se našli na parkingu.

"Jesam, eno ga tamo. Razredni..."

"Vozi za mnom.", promumlao je i ušao u svoj automobil.

Ništa joj nije bilo jasno, ali je otišla po svoj motor, zajahala ga i pokrenula. "I, šta ćemo ovde?", upitala je kad je parkirao ispred neke zgrade.

Uzdahnuo je. "Ovo je dom za napuštenu decu, Gabrijela. Kad ga obiđemo, razgovaraćemo.", promrmljao je. 

Slegnula je ramenima i krenula za njim. Nije znala kakva je svrha uopšte njihovog dolaska ovde, ali je rešila da prećuti i krenula za njim. "Dobar dan, gospodine Drakuliću. Direktorka nam je rekla da ćete doći. Uđite.", jedna devojka obučena u belu uniformu je rekla.

Klimnuo je glavom. "Dobar dan. Ovo je Gabrijela, moja učenica. Možemo li da obiđemo dom i decu?"

"Naravno, samo izvolite.", ljubazno je rekla i propustila ih napred.

Nisu ni ušli, a Gabrijelu je uhvatila neka čudna jeza. Namrštila se. U jednoj sobi su bili i kreveti i krevetići. Jedna beba u uglu je plakala i ona se uputila tamo. "On non stop plače."

Spustila je pogled na devojčicu. "Stvarno? Zašto?" Bila je bleda i mršava, ali je bila najlepše dete koje je Gabrijela ikad videla.

Slegnula je malim ramenima. "Ne znam, ali noću ne možemo da spavamo od njega."

Progutala je knedlu i klimnula glavom. "Kako se zoveš?"

"Ilina. Ti?"

Osmehnula se. "Gabrijela."

"I vi ste došli da tražite dete ovde? Sigurno ćete uzeti neku bebu, vaspitačica Lela kaže da stariju decu niko ne želi."

Gabrijela je imala želju da dotičnu upozna i dobro je protrse. Kleknula je ispred devojčice i pogledala je. "Ja sam sigurna da bi svako tebe poželeo da povede kući. Nisam došla da usvojim dete, ovde sam sa svojim razrednim, želi da mi da jednu lekciju i mislim da već znam koju, ali da jesam, povela bih tebe sa sobom.", nežno je rekla.

"Stvarno?"

"Mhm i mislim da ćeš uskoro naći svoj dom. Reci mi, koliko vas ima ovde?"

"Mnogo."

Klimnula je. I njoj samoj se učinilo da ih je previše. Previše svega, previše dece, previše tuge i previše buke. "Ja... Ja sad moram da krenem, ali ću se uskoro vratiti da te ponovo obiđem. Važi?"

Dete joj je prišlo i poljubilo je. "Važi, čekaću te."

Uzvratila joj je poljubac, a onda prošla spuštene glave kraj Ignjata i izletela napolje. "Nije fer od Vas, uopšte.", tiho je rekla kad joj se pridružio u parku i seo do nje.

"I..."

"Ni slučajno!", dreknula je i skočila sa klupice, pa ga ljutito pogledala. "Dokazali ste šta ste hteli. Ja sam upravo ono što ste rekli, bahata, razmažena i bezobrazna...."

"Nije to bila svrha našeg dolaska ovde, Gabrijela."

Prekrstila je ruke na grudima i pogledala ga. "Jeste, upravo je to bila svrha. Oni nemaju ništa, ja sve, ona devojčica je uprkos tome dobra, umiljata i..."

"Hteo sam da ti pokažem da si ti srećna i da je sav taj bes u tebi bespotreban! Imaš majku, ne ulazim u to u kakvim ste odnosima trenutno, imaš oca koji ti ispunjava svaki hir i..."

"I opet sam čudovište?"

Prevrnuo je očima. "Ti nisi čudovište, samo si pogubljena. Buntovna i tvrdoglava, da, ali čudovište ne. Hteo sam da te otreznim, ne da se loše osećaš.", progunđao je.

Sela je do njega i zapalila cigaretu. "Sad sam samo još više ljuta i besna. Ona devojčica nije zaslužila da živi ovde. U stvari, niko od njih. I ono dete što non stop plače, čak i ono zna da ne treba tu da se nalazi. I kakva je to vaspitačica koja onakve gluposti kaže detetu?"

Osmehnuo se. "To nije ni ljutnja, ni bes, Gabrijela. Samo prikrivaš svoja osećanja besom. U redu je što to radiš pred drugima, ali nije što se ne suočavaš sama sa sobom."

Pogledala ga je. "Kako Vi to znate?"

"Recimo da sam prošao isti put."

Napravila je grimasu. "Vi? Nema šanse."

Ustao je sa klupice. "Ja. Duga je to priča. Hajde, vreme je da kreneš kući."

Klimnula je glavom i ustala, pa pogledala ka zgradi. "Mislite da ne može ništa da se učini za tu decu tamo?"

Slegnuo je ramenima. "Osim ako ih sve ne usvojiš jednog dana, ne verujem.", promrmljao je.

Pogledala ga je, propela se na prste, pa ga poljubila u obraz. "Hvala Vam. Doviđenja."

I ponovo je to uradila, ostavila ga da gleda za njom, dok mu je obraz goreo zbog njenog poljupca. "Gabrijela..."

Zastala je, okrenula se i pogledala ga. "Recite?"

Prišao joj je. "Nemoj da mi persiraš kad smo van škole."

Osmehnula se. "U redu. Navika valjda. Ignjate..."

"Mm?"

Odmahnula je. "Ništa, samo vežbam. Vidimo se sutra."

Još više joj se približio, spustio je glavu, pa je poljubio u obraz. Iznenađeno ga je pogledala, a onda je spustio usne na njene i ovlaš je poljubio. Nije znao koji je Đavo ušao u njega, ali čim mu je uzvratila više o tome nije ni razmišljao. Ovio je ruku oko njenog struka, pa produbio poljubac. "Gabrijela..."

"Neći nikome reći, ne brini. Vidimo se.", promrmljala je, sela na motor i odvezla se.

"Dođavola!", ljutito je rekao. Bio je ljut na sebe, nije mogao da veruje šta je uradio, niti da mu je uzvratila. Seo je na klupicu, zapalio cigaretu i počeo da razmišlja kako da se izvuče iz ovoga u šta je upao. Mogao je da je prebaci u drugo odeljenje, ali nije to želeo. Znao je da se niko od njegovih kolega ne bi zauzeo za nju i da bi je već pri prvom problemu pustili niz vodu. Bacio je cigaretu, ustao sa klupice i rešio da od danas ove časove održava isključivo u školi i napravi distancu između njih. To je bilo najbolje rešenje za sve.