U naborima nabacane odeće krajičkom oka je spazila priliku koja se pomera. Feliks je razdragano izvirio ispod teget pamučne majice i počeo da se igra bratelom jedne haljine. Skarlet je prasnula u smeh i počešala ga iza uveta. Zadovoljno je preo.

Ponovo je bacila pogled na svoj ormar i očajnički uzdahnula. Evo, sustigao ju je problem koji svaku ženu jednom sustigne. Nema šta da obuče. Tojest, ima, ali ne zna šta bi obukla za ovu priliku. Da li je to poslovna večera? Ili me je pozvao na sastanak? Ne, Skarlet, ne budi glupa, neće sigurno između udvaranja i maženja tvoje šake da govori o Sebastijanovim biološkim roditeljima. To je poslovna večera!

Zamislila se zašto joj je uopšte stalo do toga šta je zapravo poziv na večeru. Zaklela se da neće sebi dozvoliti takve stvari, posebno ne na poslu. Ali, izgleda da život uvek ima načina da vam to što ste rekli obije o glavu. Napokon je rešila da uzme jednostavnu crnu tesnu haljinu koja je dosezala do kolena i preko toga bež kaput. Kad je bal, nek je maskenbal.

Tačno u osam časova ispred zgrade se uparkirao crni ševrolet sa detektivom Kaliganom za volanom. Tačan kao sat. Ugledala ga je kako stoji naslonjen na svoj auto prekrštenih ruku. Bio je obučen u crne pantalone, jednostavan teget džemper i crnu kožnu jaknu. Koliko on zapravo stvari u teget boji ima?

Kada ju je Tomas ugledao, usne su mu se razdvojile, a oči zacaklile poput deteta koje vidi najlepši slatkiš u izlogu poslastičare. Iako je pokušao da je odmeri diskretno, zapanjeno lice ga je odalo. Pružio joj je ruku uz osmejak i otvorio vrata od auta.

,,Izgledate predivno, Skarlet'', rekao je uz vetar dok je zatvarao vrata svog ševroleta. Bila je zahvalna što je bio mrkli mrak i što nije mogao da vidi da joj je crvenilo jurnulo u obraze. Ne pamti kada joj je muškarac poslednji put udelio kompliment. Znala je da je dobar deo muškaraca gleda požudno, nije bila slepa. Ali laskav kompliment od muškarca koji vam iole privlači pažnju je neprocenjiv i ne može da se meri ni sa hiljadu beznačajnih pogleda.

Ćutke su se vozili dok je tišinu upotpunjavala prigušena džez muzika sa radija. Pokušala je da nagovori sebe da ne razmišlja o muškarcu koji se nalazi kraj nje u bilo kom kontekstu sem poslovnom. To bi bilo pogrešno. Što poslovnog kodeksa, što zbog drugih stvari zbog kojih je i prestala da se upušta u bilo kakve ljudske odnose. Rešila je da okonča tišinu između njih jer su joj se misli iz minuta u minut sve više rojile i to ni po kojem osnovu nije bilo dobra stvar.

,,Volite džez?'', upitala ga je, prateći ga pogledom. Klimnuo je glavom fokusiran na put.

,,Zašto, ne delujem vam kao tip koji bi svojevoljno pustio radio stanicu sa džez muzikom?''

,,Nimalo'', oboje su prasnuli u smeh. ,,Lepo je.''

,,Opušta me. Posle napornog i stresnog dana jako malo stvari može da me spreči da zapadnem u depresiju ili oduzmem sebi život.''

,,Jako mračne misli vam zaokupiraju život, detektive.''

,,Verujte mi, kada biste videli stvari koje ja vidim svakodnevno i vi biste se isto osećali. Možda čak i gore.''

Na trenutak su joj kroz glavu prošle slike osakaćenih žrtvi Sebastijana Kartera. Neprimetno se stresla i progutala je knedlu. Nije imala ništa drugo osim saosećanja za ovog čoveka koji je možda video čak i gore stvari od tih gnusnih zločina koje je počinio Sebastijan Karter.

Parkirali su se ispred luksuznog restorana Rivijera i Skarlet se zapitala da lokacija nije možda malo previše glamurozna i intimna za razgovor o slučaju serijskog ubice. Izašao je da joj otvori vrata i u glavi hvalila njegov džentlmenski stav. Naravno, svi su na početku sjajni i bajni – a i ovo nije bio takav sastanak, tako da nije njeno ni da misli o tome. Ušli su u restoran i za nekoliko sekundi ih je šef restorana uputio za njihov sto.

Ambijent je bio predivan. Okruživale su ih tapete umočene u burgundi boju, mermerne pločice i nekoliko paprata u uglovima prostorije. Zlatni svećnjaci su se nalazili na svakom stolu, a lagana muzika je svirala u pozadini. Luksuz je vrištao iz svake sitnice u restoranu.

Seli su jedno naspram drugog i kada su im se pogledi ukrstili, Tomas joj se nežno osmehnuo. Grickao je usnu i nervozno cupkao nogom ispod stola, te je shvatila da je nervozan. Da li je ovo zaista sastanak? ONAKAV sastanak?

,,Izvini, nisam dugo bio u prisustvu tako lepe žene'', izustio je, pogledavši je poput dečaka. Pognula je postiđeno glavu. ,,Nadam se da to nije neumesno. Slobodno recite ako sam prešao granicu.''

,,Ne, naprotiv'', odvraćala ga je. ,,Hvala vam na komplimentu. Jako lepo od vas.''

Po njegovom osmehnu je videla da ga je malo ohrabrila te je cupkanje nogom prestalo. Uzeo je meni sa stola i krenuo da ga prelistava, te je Skarlet učinila isto. Pogledom je prošvrljala po meniju sa jelima koja uglavnom imaju komplikovana imena i to često napisana na francuskom i odlučila se za jednostavniju varijantu za koju je u stvari znala šta je – cordon bleu i belo vino.

,,Šta ste želeli da mi kažete o Sebastijanovim roditeljima?'', uhvatila je njegov pogled i shvatila da ga je uhvatila nespremnog.

,,O, vi želite odmah o tome da razgovaramo'', salvetom je obrisao pune usne. ,,Rekao sam vam da su umrli kada je Sebastijan imao sedam godina.''

,,Da?''

,,Pa, otac je bio bivši marinac, a majka domaćica. Otac, Klark Karter, je patio od posttraumatskog poremećaja i nije se treznio. Majka je trpela nasilje jer bi je Sebastijanov otac često tukao, a mali Sebastijan je to sve gledao. Naravno, mnogo puta je i on podlegao njegovim batinama.''

,,To je užasno.''

,,Jeste'', složio se.

,,To je mogao da bude jedan od okidača'', rekla je. ,,Ali, još uvek mi niste rekli kako su umrli?''

,,E pa tu sada postaje zanimljivo'', znatiželjno ga je pogledala, uzimajući zahvalan gutljaj hladnog belog vina. Verovala je da će joj trebati alkohol u organizmu za ono što sledi. ,,Prvo je umrla majka. Pala je sa stepenica u njihovoj kući u Nevadi jednog prepodneva. Nikog nije bilo u kući. Otac je negde pijančio, a Sebastijan je bio u komšiluku. To je bilo kada je Sebastijanu bilo pet godina.''

,,O gospode'', otrglo joj se sa usana. ,,Da li misliš da ga je...''

,,Da je tukao Sebastijana nakon toga? Ne znam'', slegnuo je ramenima. ,,Ali poznajući njegovu istoriju nasilja i činjenicu da se majka samo jednom prijavila nasilje i nikada više... Vrlo moguće.''

,,A otac? Kako je on poginuo?''

,,Napunio je kadu, popio punu šaku antidepresiva i prerezao vene'', tiho reče, pustivši da mu glas utihne u notama muzike koja ih je okruživala. ,,Sebastijan je bio taj koji je pozvao policiju.''

Insistirao je da je odveze kući pošto je malo više popila nakon celovečernjeg razgovora o događajima koji su možda oblikovali Sebastijana u ono što je danas – čudovište. Nakon završenog razgovora o slučaju, vrlo brzo je atmosfera postala puna tenzije i nije bilo mnogo toga za kazati jedno drugome. Saznala je da ima trideset godina i da je samac. Nedostatak burme na ruci ga je odalo, a i to što joj je sam to nagovestio na kraju.

Želeo je da je doprati do vrata i Skarlet mu je, iako bi to ranije odbila bez pardona, dozvolila uhvativši se za njegovu čvrstu mišicu. Blagi miris kolonjske vode i mente joj je zagolicao nozdrve i pluća. Razmišljala je o tome kako bi bilo kada bi njene usne zalutale na njegovom vitkom vratu koji joj je bio na nekoliko centimetara od lica, ali je primetila da je krajičkom oka Tomas posmatra i kikoće se, te se vratila u stvarnost. Usamljenost je nemi saputnik, a alkohol je način da je nateraš da progovori.

,,Zuriš'', izrekao je, otkrivši zube koji su svetlucali u mračnom hodniku zgrade.

,,Izvini'', rekla je šapatom.

,,Ne smeta mi. U stvari, jako mi laska'', zastala je kada je ugledala broj 43 na vratima. Stigli su. Spustila je ruku sa njegove mišice i stala naspram njega. Tama mu je bacala senku preko lica, te je bilo gotovo nemoguće pročitati njegovu ekspresiju i naslutiti o čemu razmišlja, ali činjenica da joj se približio i našao nekoliko centimetara od njenog lica je govorila sama za sebe. Mogla je da oseti njegov dah pomešan sa kafom koji je popio neposredno pre nego što su pošli. Nešto u utrobi joj je treperilo i počela je plitko, isprekidano da diše. Dogodiće se, znala je. Znala je da će njegove šake grube na izgled nežno dotaći njeno lice i da će nagnuti glavu ne bi li spojio svoje usne sa njenim. Ali u tom trenutku, kada je osetila njegove tople usne, shvatila je da je to pogrešno. Bilo je pogrešno što nije želela da ga zaustavi, što je želela da ga silno stisne uz sebe i ljubi svaki deo njegovog tela. To je nešto što sebi ne bi oprostila.

Otgla se iz njegovog dodira i pomerila jedan korak u nazad. Iako nije videla njegovo lice, znala je da je trenutno posmatra u čudu.

,,Jesam li uradio nešto pogrešno?''

,,Da. Ovaj, ne'', počela je da gladi situaciju. ,,Ja samo... ne mogu ovo da uradim.''

,,Izvini ako sam pogrešno protumačio znakove.''

,,U tome je problem, nisi'', iskreno je rekla. ,,Samo je ovo nešto što se trenutno smatra luksuzom u mom životu.''

Ćutao je nekoliko trenutaka, ali je nazrela da klima glavom. ,,Razumem'', tiho je rekao.

,,Izvini, Tomase'', prvi put ga je oslovila po imenu osetivši to kao ispravnu stvar nakon malopređašnjeg poljupca.

,,Nema potrebe da se izvinjavaš, Skarlet. U redu je'', stavio je ruke na njena ramena. ,,Razumem te u potpunosti. Nećemo se vraćati na to ako nisi spremna.''

,,Hvala ti.''

Još nekoliko trenutaka su stajali jedno naspram drugog, a onda joj je poželeo laku noć i nestao svojim ševroletom duboko u noć.

Sedela je ponovo u drvenu neudobnu stolicu i postmatrala priliku ispred sebe. Uzvraćao joj je pogled, ali ovog puta se nešto na njemu razlikovalo. Brada koju je puštao otkako ga je ugledala prvi put je nestala. Lice mu je bilo glatko i otkrivalo njegovo dečije lice. Da nije znala na kakve gnusne stvari je sposoban, Skarlet bi bez imalo razmišljanja rekla kako je to pravi prikaz jednog privlačnog mladića. Nažalost, on nije bio ni blizu jednog običnog mladića. Šake su mu bile postavljene u vidu piramide, a leđa prava poput strele.

,,Zar se nikad ne zapitaš zašto sam odlučio sa tobom da razgovaram, Skarlet?'', milozvučno joj se obratio.

,,Zašto?''

,,Zato što smo veoma slični, doktorka. Mnogo sličniji nego što mislite.''

,,Zaista? Po čemu?'', smatrala je to još jednom njegovom igrom te je odlučila da mu odgovori istom merom.

,,Dosta ste patili u životu, kao i ja'', reče on. ,,Vidim vam u očima. Slomljeni ljudi umeju da prepoznaju jedni druge.''

,,Grešiš, Sebastijane'', negirala je.

,,Da li zaista grešim?'', upitao ju je, kritički je posmatrajući. Kada bi je tako posamtrao, Skarlet se osetila nagom. To bi u njoj izazvalo neprijatan osećaj, a Sebastijana je to zabavljalo iako nije pokazivao. ,,Zašto toliko pokušavate da prikrijete to? Jako smo slični, znate?''

,,Mi nismo isti, Sebastijane. I nikada nećemo biti isti.''

,,Da, u pravu ste. Ja sam samo poremećeni ubica, a vi ugledan psihijatar'', lice mu je delovalo poraženo. ,,Nismo birali ista sredstva i nismo išli istim putevima u životu, doktorka. Vi ste od svoje boli pobegli na studije, ja pak nisam imao takvih uslova. Morao sam da se opredelim za nešto što će mi pomoći da odganem bol. Ali izgleda da nisam uspeo.''

Njegove reči su je dočekale nepsremnu. Nije znala šta da misli. Da li je ovo bila istina? Ili je još jedna od njegovih manipulacija? Ali kada je razmislila, nije sigurna da ju je išta slagao otkako su počeli da razgovaraju. Činjenica da se našla na nepoznatom terenu ju je naterala da proguta gorku knedlu.

,,Da li je tvoj biološki otac, Klark Karter zlostavljao tvoju majku?'', na licu mu je proletela senka nečega što Skarlet nije mogla da prepozna. Možda bes? Gorčina prošlosti?

,,Da'', procedio je kroz sube, kao da pokušava da zadrži enormnu količinu besa u sebi. To je bio prvi put da ga je Skarlet videla u nekom drugom izdanju.

,,Kada je tvoja majka umrla, koliko si godina imao?''

,,Pet'', reče. ,,Koliko se sećam.''

,,Da li si bio u blizini kada je... preminula?''

,,Ja sam je pronašao.''

Utihnula je. Njen glas joj je delovao previše hladan, bezosećajan. Prvi put je Sebastijan bio ovoliko ogoljen pred njom i ona nije znala kako tome da pristupi. Pokušavala je da podseća sebe iznova i iznova da je pred njom čudovište, ali ovo u njemu je bio skrhkani sedmogodišnjak koji je godinama patio i bio pod psihičkom i fizičkom torturom svog oca, a kasnije i usvojitelja.

,,Nakon smrti tvoje majke, da li te je otac zlostavljao?''

Nekoliko trenutaka je ćutao i bezizražajno je posmatrao. Pomislila je da je preterala. Lagano je ustao i okrenuo joj svoja široka leđa. ,,Zašto to ne biste videli iz prve ruke?''

Skinuo je majicu i beličasti ožiljci koji su mu bili uklesani duž celih leđa su naterali Skarlet da stavi ruku preko usta ne bi li zadržala krik koji bi u suprotnom ispustila.       

Kako vam se čini? ♥

Hvala vam još jednom na divnoj podršci i nadam se da vas neću izneveriti ♥