,,Zašto niste uplašeni, Skarlet Jang?''

Njegov glas je bio veoma milozvučan i nežan, a opet se osećao prizvuk nečeg mračnog. Nečeg što bi ti zavuklo jezu pod kožu, stavilo tople šake na vrat i gledalo kako život izlazi iz tebe dok ti oči postaju staklaste i beživotne.

Skarlet se osetila pobedonosno, ali je shvatila da ne treba da žuri sa vijanjem pehara u vazduh jer je verovala da se ispod ove sante leda krije još veći ledeni breg. Lagano se okrenula na pete i smestila u stolicu. Prekrstila je noge pokazujući svoj vitki i zategnuti list koji je dolazio do izražaja u njenoj tesnoj bež suknji do kolena. Posmatrala je zapanjenu priliku ispred sebe. Suzio je oči oslonivši se jednom rukom na staklenu površinu koja ih je razdvajala.

Zacerekao se sebi u bradu i uzeo plavu plastičnu stolicu, stavivši je nasuprot Skarlet. Želeo je da održi kontakt sa njom. Analizirao ju je. Znala je to. Osetila je, bolje rečeno. Prepoznala je svoj pogled u njegovom – onaj pogled koji je imala kada pokušava da prokljuvi namere svojih pacijenata.

Zapisala je nešto u svoju beležnicu i pročistila je grlo. Oprezno ga je osmotrila.

,,Da li znate razlog zašto sam danas ovde, gospodine Karter?'', njene reči su ponovo ostale da lebde u vazduhu poput izgubljenog balona punog helijuma. Nije odavao nikakav znak da su njene reči uopšte registrovane od strane njegovog uvrnutog uma. Samo ju je lenjo promatrao poput divlje mačke. Možda sam se malo prerano obradovala, zaključila je.

,,Gospodine Karter? Čujete li me?'', rešila je da bude uporna. Možda će ga njena iritantnost naterati ponovo da progovori. Nešto je promumlao u bradu, te ga nije razumela.

,,Šta ste rekli?''

,,Sebastijan'', reče, ovaj put sa istom onom samopouzdanošću koju je imao nekoliko trenutaka pre. ,,Gospodin Karter je moj otac. Ja sam samo Sebastijan'', naglasio je tu reč, dajući Skarlet do znanja da možda njegov otac igra jako važnu ulogu u njegovom odrastanju. Ali nije htela da brza sa zaključcima niti da ga previše kinji. Želi da ovo uradi temeljno i polako. Koliko god da je vremena za to potrebno.

,,Pa, Sebastijane, želiš li mi nešto reći o sebi?'', nezainteresovano je šarao pogledom po prostoriji.

Tišina. Nije ni čudo što doktor Vilson nije imao strpljenja sa njim.

,,Znate, niste kao ostali psihijatri koji su me obilazili, Skarlet Jang'', rekao je, prekrstivši ruke preko grudi što mu je izrazilo mišiće na rukama. Voleo je da joj izgovara puno ime i prezime. Cenila je da je to radio sa svim žrtvama. Na taj način podižeš sagovorniku samopouzdanje, daješ mu lažan osećaj cenjenosti i posebnosti. Takve ljude lakše možeš vrebati i lakše im možeš prići. Laskaš im dok ih ne ubiješ, romantika dvadeset prvog veka.

,,Nikada mi niste odgovorili na pitanje. Zašto me se ne bojite?''

,,Mislim da sam ovde ja ta koja postavlja pitanja, Sebastijane.''

,,To je dosadno'', zaključio je, klackajući se u stolici poput deteta. ,,Ja više volim živu komunikaciju.''

Usiljeno se osmehnula i napućila usne nalik ružinog pupoljka.

,,U redu'', prihvativši njegovu igru, nagnula se ka njemu. ,,Zašto bih vas se bojala?''

Samo je slegnuo ramenima, nakezivši se. Ovo ga je veoma zabavljalo. Pokušala je da se seti svih svojih pacijenata koji su bili dečijeg uzrasta i da nađe obrazac u njihovom i Sebastijanovom ponašanju. Nije još uvek bila sigurna da li želi da oda utisak deteta da bi izigravao nevinašce ili je nešto drugo bilo u pitanju.

,,Da li su vas se drugi bojali, Sebastijane?''

,,O, da'', rekao je ushićeno, razgoračivši oči i široko se osmehnuvši. ,Trebali ste da vidite izraz one pegave bolničarke kada je prvi put došla da mi da lekove. Mislio sam da će joj oči u jednom trenutku ispasti koliko se bojala.''

Zakikotao se kao da joj prepričava najsmešniju anegdotu.

,,Da li vas to zabavlja? Da unosite strah drugima?'', ponovo je ignorisao njeno pitanje.

,,Želim da igramo igru.''

,,Kakvu igru, Sebastijane?'', upitala ga je. ,,Ovo je terapija, a ne veče društvenih igara.''

,,O, voleo bih kada bismo imali veče društvenih igara. Ovde je dosadno, znate? Izolovan sam od svih, čak i od ostalih pacijenata. Znate li koliko je to dosadno, doktorka?'', glas mu je bio tih, ali razgovetan.

Zapazila je da želi da joj sroči svaku reč posebno da bi je upila kao sunđer. Znao je šta radi. Videlo se da je inteligentan i da je veoma prevejan – ali nije mogla ni da očekuje drugačije od jednom psihopate. Oni sa razlogom odaju osobine površnog šarma, inteligencije i tako profesionalno oponašaju ljudske osobine. Što bi rekao njen dobri profesor doktor Džordž Vilson: ,,Psihopate su daltonisti za ljudska osećanja i društvene moralne vrednosti.''

,,Kakvu igru biste igrali?''

,,Prvo, ne persirajte mi, osećam se matoro. A drugo, želeo bih da na svako vaše postavljeno pitanje postavim jedno ja vama. I naravno, Skarlet, nema laži. Znaću ako slažete.''

Razum ju je odvraćao od te ideje shvativši koliko je glupo i nepromišljeno otkrivati svoje lične podatke i stvari nepoznatoj osobi, a kamoli serijskom ubici sa nekoliko dijagnoza. Ugrizla se za usnu igrajući se sa hemijskom olovkom među prstima.

,,Zašto bih ti išta otkrila o sebi? To nije po pravilu. Ja sam ovde da tebi postavljam pitanja.''

,,Ima nešto u vama, Skarlet, zbog čega ste mi zanimljivi. Želim još da saznam o vama'', prodorno ju je posmatrao. ,,Ako želite da vam na išta odgovorim, prihvatićete. Ukoliko ne, uzaludno trošite vreme.''

,,U redu'', prihvatila je. ,,Hajde da igramo igru.''

Pobedonosno se osmehnuo, a onda joj džentlmenski pokazao rukom. ,,Prvo dame.''

Osetila je kako joj se nepce užarilo od hiljadu pitanja koja je imala na umu. Nije imala predstavu odakle da počne. Ponovo je bacila pogled na svoju beležnicu u kojoj je kitnjastim i čitkim rukopisom ispisano u kratkim crtama kako bi trebalo da izgleda jedan njihov razgovor.

,,Da li si pio ikakve lekove pre prijema u Grand Vali?'', započela je. Želela je da krene lagano, sa pomalo monotonim pitanjima da bi ga opustila.

,,Ne'', hitro je odgovorio. ,,Moj red. Da li imate brata ili sestru?''

Zaćutala je, neprimetno stežući beležnicu. ,,Imam starijeg brata.''

,,Kakvi su bili tvoji hranitelji?''

,,Džon i Meri su bili fini, sviđali su mi se. Dozvoljavali su mi da radim šta god poželim'', priznao je. ,,Nakon njih se ni ne sećam kod koga sam bio. Upečatljiviji su bili poslednji, ipak se ništa ne može meriti sa dobrim starim maltretiranjem.''

,,Zašto si ih onda napustio?''

,,A ne, Skarlet'', zaustavio ju je. ,,Sada je moj red. Tvoj brat. Kako se zove?''

,,Luk.''

,,Veoma simpatično ime.''

,,Džon i Meri, to su tvoji prvi hranitelji, zar ne?'', ignorisala je njegovu konstataciju. ,,Zašto si ih napustio?''

Taman kada je otvorio usta da joj da odgovor, začula se škripa vrata i ugledala je medicinsku sestru sa pegicama. ,,Izvinite što vas prekidam, ali vreme posete je završeno.''

,,Mogu li da ostanem još malo? Ipak je ovo službena poseta'', izgovorivši rečenicu se osetila poput deteta koje moli mamu i tatu da ga puste još malo da se igra sa drugarima.

,,Žao mi je, ali takvi su propisi. Vratite se sutra.''

Ustala je negodujući, a Sebastijan je sinhronizovano ustao za njom. Posmatrao ju je razigrano. ,,Bilo mi je jako prijatno u tvom društvu, Skarlet. Nadam se da ćemo ovo nekad ponoviti'', šeretski se osmehnuo dok je posmatrao kako njena prilika polako nestaje zajedno sa bojažljivom medicinskom sestrom iza oronulih vrata.

Izašla je iz svoje plave tojote koju je parkirala na parkingu zgrade u kojoj je živela i sa tašnom na ramenu krenula ka zgradi. Dok su njeni koraci odzvanjali hodnikom začula je poznatu melodiju koja je dopirala iz njene tašne. Zvonio joj je mobilni telefon. Stala je kako bi ga izvukla iz tašne i ugledala na ekranu ime svog mentora. Bez imalo razmišljanja se javila na njegov poziv.

,,Zdravo, Skarlet. Jesi li bila u Grand Vali?''

,,Da, upravo dolazim od tamo. Razgovarala sam sa Sebastijanom.''

,,Stvarno? Razgovarao je?'', upitao ju je, a glas mu je parala neverica.

,,Jeste. Mislim da je uhvatio mamac i da će hteti da razgovara o svemu. Naravno, idemo polako – korak po korak.''

,,Drago mi je da to čujem, Skarlet. Znao sam da možeš da ga nateraš da progovori. Je l' otkrio išta relevantno?''

,,Još uvek ništa konkretno. Spomenuo je da su hranitelji bili nasilni prema njemu, ali naravno, ništa to još nije potkrepljeno dokazima. Svakako ću se pozabaviti tim stvarima već sledećom prilikom.''

,,Da, nasilna prošlost je karta na koju smo svakako igrali. Obavezno to moraš detaljno ispitati. Moramo otkriti uzrok njegovih napada'', govorio je uzbuđeno, a onda iznenada utihnuo. ,,Ali, Skarlet, zamoliću te jednu stvar.''

,,Da?''

,,Molim te, budi oprezna.''

,,Naravno da ću biti oprezna, ali svakako mi ne može nauditi'', rekla je puna samopouzdanja. ,,Pokušaću da budem što pažljivija da ga ne naljutim i time nateram da prestane da priča.''

,,Ne, Skarlet, mislio sam ovako. Budi pažljiva sa stvarima koje mu govoriš''

Zastala je kraj ulaznih vrata, ostavivši ruku u kojoj joj je bio ključ da lebdi u vazduhu. Nešto u njegovom glasu joj je zaledio krv u žilama i uteralo jezu niz kičmu. Progutala je knedlu.

,,Džordž, da li postoji nešto što mi niste rekli?''

Mogla je da primeti da je u nedoumici da li da joj izgovori to što je želeo jer je zamuckivao, a to nije nikako ličilo na egoističnog Džordža Vilsona. Ljutnja je počela da joj truje vene. ,,Džordž, šta mi prećutkujete?''

,,Nisam ti rekao da je pre mog preuzimanja slučaja Sebastijana Kartera... postojao još jedan psiholog koji se bavio tim slučajem'', pričao je tiho i sporo. Skarlet je delovalo kao da prolazi čitava večnost dok izgovara tu sudbonosnu vest. Želela je da ga zadavi. Bez ikakvog preterivanja. ,,Valentin Stajn, sećaš ga se? Čitala si dosta njegovih naučnih radova.''

Skarlet je nesvesno klimnula glavom, ne shvativši da je Džordž Vilson se vidi, već samo čuje.

,,Šta sa njime?''

,,Pokušao je da dopre do Sebastijana i svakodnevno je odlazio u Grand Vali ne bi li izvukao nešto iz njega. A onda, jednog dana, nakon razgovora sa njime...''

Glas mu je utihnuo, ostavivši Skarlet ništa drugo osim pucketanja signala.

,,Šta se desilo, Džordž?!''

,,Mrtav je, Skarlet. Izvršio je samoubistvo.''

♥