Nije bila sigurna koliko je dugo zurila i prelistavala hrpu papira koja se nalazila u ozloglašenoj zelenoj fascikli. Sedela je u fotelji u svom udobnom stančiću i pijuckala svoje omiljeno vino, merlo. U njenom krilu je sklupčana ležala žuta mačka koja je prela od zadovoljstva. Barem je neko od nas zadovoljan, pomislila je. Pomazila je žutodlakog Feliksa po glavi i nevoljno uzdahnula. Okrenula je ponovo početnu stranu, po ko zna koji put danas, i prelazila preko čitko iskucanog teksta.

Ime i prezime: Sebastijan Ijan Karter

Godine: 26

Dijagnoza: Psihopatija, manične epizode i blagi oblik šizofrenije

,,Gospode'', procedila je sama sebi. Kako je moguće da je neko toliko oštećen? Znala je da će joj ovo biti najkompleksniji i najizazovniji slučaj ikada. Čak ga je i veliki Džordž Vilson odbio, što bi bilo jako teško za poverovati da nije čula sopstvenim ušima. Usne su joj se na trenutak razvile u samozadovoljni smešak.

Svojim dugim manikiranim prstima je vrtela stranice gledajući sa užasem slike tri brutalno ubijene devojke. Nešto u stomaku joj se steglo, te je progutala ogromnu gorku knedlu. Sve su bile starosne dobi u rasponu od dvadeset četiri do dvadeset sedam godina. Njene vršnjakinje. Dve brinete i jedna plavuša. Sve prelepe, mlade žene pune života. Zašto ih je ubio? Ispod njihovih slika iz srećnih dana ležale su slike sa mesta zločina. Sve tri su ubijene na isti, svirepi način. Danima ih je izgladnjivao i nije im davao ni kap vode, a onda bi ih, nakon višesatnih sesija mučenja, zadavio uz pomoć užeta. Na kraju bi ih zakopao na nekom nasumičnom mestu. Barem je bilo nasumično sa policijskog gledišta. Skarlet je osetila kako joj duž kičme prolazi jeza i stresla se, probudivši žutodlakog prijatelja iz dubokog sna.

Verovala je da ovaj psihotični monstrum ima razloga zašto ne želi ni sa kim da razgovara, posebno ne o svojim zločinima. Sladi se time i oseća se nadmoćno. Bio je u prednosti i sve oči su bile uprte u njega. Kao da je bog, a svi ostali su njegovi pijuni koji čekaju da im kaže kako da igraju. Nepce ju je svrbelo od želje da ga upozna. Da pokuša da prodre u njegov um i da nađe to što je pogrešno; to što je pokvareno. Željno je iščekivala taj trenutak.

Njene potpetice su udarale u tvrd beton dok se približavala Grand Vali Sanatorijumu. Nalazio se u središtu ništavila – nijednog živog bića niti građevine na prostoru od ko-zna-koliko hektara šume. To je Skarlet poprilično iznerviralo jer je morala svojom tojotom da prođe putem koji je bio popločan rupama u kojima bi mogao da stane čitav sanatorijum.

Grand Veli Sanatorijum je bio izgrađen u toku devetnaestog veka i njegov vlasnik je bio Džeremaja Ficdžerald, nadareni neurohirurg koji je u slobodno vreme voleo da vrši lobotomije na svojim pacijentima. Tretman kao da je sišao iz kataloga nekog prestižnog spa centra, to je sigurno.

1985. godine je ovaj sanatorijum bio zatvoren zbog već spomenutog skandala, ali to nije sprečilo da se nekoliko godina kasnije ponovo otvori. Sada ga je vodio izvesni Harold Mejnard, takođe neurohirurg. Neurohirurzi su očigledno posebno zainteresovani za mentalne institucije, dalo bi se primetiti. Sanatorijum je bila ogromna tvrđava od hladnih kamenih zidina i rešetki na prozorima koji su delovali sablasno i ledili krv u žilama.

Hladan povetarac je mrsio Skarletinu dugu kovrdžavu kosu dok je hodala po neravnoj stazi. Opsovala je sebi u bradu, već primetno iznervirana što je uopšte morala da dođe ovde. Sada su joj udobnost njene kancelarije u Vilsonovoj ordinaciji i jednostavnost slučajeva koji su joj bili dodeljeni delovali tako primamljivo. Došla je u iskušenje da se okrene i vrati u Vilsonovu kancelariju sa željom da radi na slučaju tridesetsedmogodišnje žene sa depresijom i anksioznošću. Uvek želimo nešto što nam više nije dostupno.

Njen tok misli je prekinuo hrapavi muški glas.

,,Gospođice Jang?'', privukao joj je pažnju, te je usmerila svoje zelene oči ka nepoznatom glasu. Ugledala je muškarca u ranim tridesetim, kratke uredno podšišane brade i kestenjastih očiju. Imao je veoma lepuškasto lice i bio je atletski građen. Na sebi je imao klasične crne pantalone i jednostavnu teget košulju preko koje su se nalazile kožne naramenice koje su uglavnom krasile odela ljudi iz policijskog odseka. Videla je zakačen pištolj na njegovom desnom boku i to je potvrdilo njenu sumnju. Ispred nje je bio policajac, glavom i bradom. ,,Vi ste doktorka Skarlet Jang?'', ponovo ju je upitao pročistivši grlo, ali sada je stajao nadomak nje, gledajući je direktno u oči.

Bilo je nečeg jako muževnog kod njega što bi Skarlet bez problema privuklo da nije odlučila da je ljubav zabranjena tema u njenom životu. To je samo odvlačenje pažnje od onoga čemu zaista želi da se posveti – poslu.

Potvrdno je klimnula glavom, a to je ovo simpatičnom strancu bilo dovoljno da nastavi sa onim zbog čega je došao.

,,Ja sam detektiv Tomas Kaligan'', pružio joj je svoju lepo izvajanu ruku. ,,Razgovarao sam juče sa vašim mentorom preko telefona. Rekao je da će poslati vas da radite sa mnom na slučaju Sebastijana Kartera.''

,,Drago mi je, detektive'', čvrsto je stegla njegovu ruku i diskretno koketirajući ga pogledala. Ako nije spremna za ljubav, ne znači da ne sme malo da se zabavi. Nakon radnog vremena, naravno. Primetila je da mu je pogled na kratko odlutao ka njenom telu, ali se brzo usresredio i pogledao je ponovo u oči boje lišća u proleće. ,,Čemu dugujem zadovoljstvo?''

,,Treba da vas uputim u slučaj pošto nisam siguran koliko ste uspeli informacija da prikupite'', reče polako, hodajući kraj nje dok su prilazili ulazu Grand Vali Sanatorijuma. ,,Znam da je Džordž izuzetno temeljan kada su podaci o ličnostima od interesa u pitanju i da ih drži u zasebnim fasciklama, ali ima nekih stvari koje sa sigurnošću znam da tamo nema.''

Poslednja rečenica ju je zaitrigirala. Postoji još nešto?

,,Kao na primer?''

,,Kao na primer ta da su ubistva čak i mnogo brutalnija i svirepija od tih podataka koje imate u svojoj fasciklici, gospođice Jang'', pogledom je signalizirao i izvio obrve pokazujući na zelenu fasciklu koju je držala u rukama.

,,Ali te tri devojke su bile umrtvljene od silnog mučenja pre nego što ih je zadavio. Šta može da bude gore od toga?''

,,Činjenica da ih nije bilo samo tri'', rekao je tiho i pogledao ju je iskosa. Zvučao je poraženo i govorio je sa dozom gorčine.

,,Kako to mislite?'', stala je u mestu netremice ga posmatrajući.

,,Sa tri ubistva možemo da ga povežemo. I za ta tri ubistva će odgovarati i dodeliće mu se odgovarajuća kazna. Problem je što, nažalost, postoji sumnja da ih je bilo mnogo više.''

,,Koliko više?'', progutala je knedlu i osetila izvesno peckanje u uglovima očiju. Ruke bi joj zadrhtale da nije držala tu prokletu zelenu fasciklu.

,,Na desetine'', oblizao je donju usnu i gledao u betonsku ploču na ulazu. ,,Ko zna koliko još njih nismo otkrili jer ne znamo gde ih je gad zakopao.''

,,Zašto postoji sumnja da su zločini povezani?''

,,Isti način rada. Izgladnjivanje, dehidratacija, mučenje, gušenje. Neke je čak i vešao.''

,,Gospode'', prošištala je, prolazeći prstima kroz kosu. Možda je ovo bio preveliki zalogaj koji nije mogla da proguta ni sa gromadnom šoljom mleka.

,,Zato ste nam potrebni, gospođice Jang. Morate da ga naterate da progovori. Mnoge devojke nismo pronašli, a verujemo da ih se gad dočepao. Imamo i te kako razloga za to. Nažalost, nemamo dovoljno dokaza.''

,,Zovite me Skarlet.''

,,Skarlet'', ponovio je za njom, i sa njegovih usana je njeno ime zvučalo kao rajska pesma koju nije mogla da prestane da sluša.

,,Zašto ste sigurni da ću uspeti da ga nagovorim da priča?'', upitala je.

,,Zato što je Džordž rekao da ste izvanredni, a ja ne sumnjam u njega.''

Slabašno se osmehnula, a on joj uzvratio osmeh stisnuvši usne.

Našla se pred pultom na kojem se nalazila sredovečna crvenokosa žena. Nije bila posebno zainteresovana niti oduševljena svojim poslom jer je sve vreme dok je pričala sa Skarlet i Tomasom žvakala žvaku otvorenih usta. Na kartici koja se nalazila preko njenih čvrstih grudi pisalo je da se zove Marša.

Marša joj je tražila identifikaciju i kada ju je proverila, nezainteresovano joj je dobacila nešto što bi trebalo da bude lista posetioca. Nije bila u potpunosti sigurna pošto su bili vidljivi krugovi od šolje kafe na vrhu liste. Razmišljala je da joj očita lekciju o neprofesionalnosti, ali je shvatila da bi to bilo uzaludno trošenje reči. Uzdahnula je i uzela karticu koju joj je divna Marša pružila sa čitko ispisanim POSETILAC.

,,Divna žena, nije li?'', podsmehnuo se Tomas na sopstveni odgovor, ali je Skarletin mozak radio kao lud te nije ni stigla da odreaguje na njegovu opasku.

,,On je u pritvoru već šest meseci, zar ne? A sva tri ubistva su se desila u prethodnih godinu i po dana. Da li mislite da su se prethodna dešavala mnogo ranije?''

,,Jesu. Idu čak i nekoliko godina unazad'', pogladio se po bradi. ,,Problem je što imamo vrlo malo podataka o njemu.''

,,Kako to?''

,,Do sedme godine je živeo sa ocem i majkom u Nevadi, a nakon njihove smrti je godine u domu i hraniteljskoj porodici. Bio je problematično dete, ali ništa alarmantno.''

Stigli su do staklenih vrata na kojima je stajao čuvar kamenog izraza lica. Hodnik je bio pust i hladan, dočaravajući svoju veličanstvenu sablasnost i unutar kamenih zidina.

,,Ovde vas napuštam, Skarlet. Imam nekih obaveza u stanici, a za vas se nadam da ćete imati sreće sa pacijentom'', reče joj milozvučno, stavivši ruke na bokove što je još više dovelo do izražaja njegov pištolj.

,,Hvala vam na tako sažetim informacijama, detektive. Bilo mi je zadovoljstvo'', ponovo mu je pružila ruku, a on ju je dočekao uljudnim osmehom, blago je stistnuvši svojom šakom. Držao je distancu. Pametan dečko.

Pružila je ponovo svoju identifikaciju i nakon par sekundi, čuvar joj je otvorio vrata. Sigurnim korakom je krenula, ali je začula detektivov glas.

,,Skarlet, čekajte'', u dva koraka se našao kraj nje i pružio je nešto četvrtasto nalik vizit karti. ,,Ovo je moj broj. Imajte ga pri ruci. Zatrebaće vam.''

Medicinska sestra ju je dočekala ispred sledećih vrata na koja je naišla i dovela do još jednih vrata koja su ovog puta bila u rešetkama. Udahnula je veliku količinu vazduha pokušavši da se što više staloži. Bilo joj je potrebno da razmišlja racionalno i da bude puna strpljenja. Moraće da ga natera da progovori. Na ovaj ili onaj način.

Medicinska sestra sa licem punog pegica joj je bojažljivo pokazala ka desnoj strani zida, stojeći na distanci. Skarlet ju je pažljivo osmotrila i uočila strah u njenim očima. Bojala se onoga što se nalazilo sa desne strane zida. Učtivo joj je klimnula glavom i to je bio znak da joj nestane iz vidokruga brzinom svetlosti.

Ispravila je leđa poput strele i izdahnula. Vreme je da započne slučaj koji će joj obeležiti čitavu karijeru, ako ne i čitav život. Tromim korakom je prišla najobičnijoj drvenoj stolici koja se nalazila na sredini hodnika i pogledala ka ozloglašenoj desnoj strani zida. To je bila ćelija sa debelim staklenim oknom umesto rešetki koji nije mogao da se razbije ni po koju cenu. Skarlet se osetila kao da joj je određina težina pala sa grudi jer je znala da je na neki način distancirana od monstruma. Udobno se smestila u stolicu, smestila fasciklu u krilo i otvorila crnu kožnu beležnicu.

Prilagodila je oči na oštru beličastu svetlost koja je dopirala iz ćelije u kojoj se nalazio krevet, najobičniji plastični sto, stolica i hrpa knjiga. Možda je napokon pronašao osećaj za moral i emotivnu stabilnost u nekoj od knjiga, cinično je pomislila. Neprimetno je zatresla glavom shvativši da mora da isključi svoja brbljiva usta makar i u svojim mislima i da se ovom pacijentu posveti objektivno. Svaki pacijent je pacijent za sebe i za svakog moraš racionalno donositi zaključke i činiti ono što je najbolje za njih. Bez obzira da li je to imućna osoba, žrtva žločina ili najgori zločinac, govorio joj je Džordž Vilson.

Ugledala je vitku crnokosu priliku kako leži u krevetu okrenutu ka zidu. Demonstatrivno je pročistila grlo, ali ju je vidno ignorisao.

,,Dobar dan, gospodine Karter'', započela je. ,,Ja sam doktorka Skarlet Jang i menjaću doktora Vilsona. Nadam se da ste raspoloženi da razgovaramo.''

Ništa. Tišina.

U toj potpunoj izloaciji je mogla da čuje sopstvenu krv kako joj ključa venama. Oblizala je usne i ponovo počela da lista fasciklu.

,,Vidim da ste imali impresivnu istoriju nasilja, gospodine Karter. Verujem da ste veoma ponosni na svoj rad.''

Pogled joj je privuklo komešanje na krevetu. Aha, zainteresovao si se za ono što imam da kažem. Nasmejala se u mislima. Klasičan knjiški primer psihopate. Obožava da ga hvale. A verovala je da se on i te kako ponosio sobom.

,,Impresivno, moram priznati'', nastavila je. ,,Volela bih kada bih nešto detaljnije mogla da čujem o tome.''

Vitka prilika se podigla u sedeći položaj i napokon je mogla lepo da osmotri lice zločinca. Svetle oči, svetao ten, kratko podšišana uredna brada i crna kratka kosa. Bio je obučen u običnu sivu atletsku majicu i teget pamučnim trenerkama. Bez pertli, naravno.

Pomislila je kako je čudno koliko je slučajeva serijskih ubica i predatora koji su u stvari atraktivni i šarmantni – to im je u stvari bio i glavni adut zbog kojeg su tako lako nalazili žrtve. Sve devojke bi radije ušle u kola zgodnog muškarca nego zdepastog i krezavog. Fizička privlačnost je nekada fatalna kombinacija, zaključila je.

,,Lepo je videti vas licem u lice'', saopštila mu je, nežno se osmehnuvši. Želela je da ga približi što više sebi. Iz nepoznatog razloga, išlo je lakše no što je mislila.

Rukama se pridigao iz kreveta i elegantim korakom poput gazele je krenuo ka staklu. Zurio je u nju odlučno, vrebao ju je poput plena koji će zadovoljiti njegove životinjske potrebe. A ona je želela da igra njegovu igru, te nije želela da odvrati pogled. Stao je kraj stakla nasuprot nje i podigao kažiprst signalizirajući joj da priđe bliže. Na trenutak je pomislila da to možda nije najpametnija ideja, ali je ubrzo odbacila to. Želela je da ga pridobije na svoju stranu.

Lagano se izdigla iz stolice i spustila stvari na stolicu. U dva koraka se našla pred njim, prodorno ga pogledavši u njegove oči morskog plavetnila. Nekoliko trenutaka su ćutke osmatrali jedno drugo, analizirajući i najmanji detalj na licu svog suparnika. A onda, iznenada se cimnuo čitavim telom i zarežao poput životinje pokušajući da je zaplaši. Skarlet se jedva cimnula, gotovo ni ne trepnuvši. Potpuno nezadivljeno je jedva razdvojila usne, ponovo ih ovlaš oblizavši. U njegovim očima je ugledala nešto što nije videla do sad u toku svog monologa. Neka iskrica zapanjenosti. Fascinacije.

Nakrivio je glavu u stranu, izvio obrve i jezikom prešao preko zuba donje vilice. A onda je začula dubok i veoma prijatan glas koji će joj odzvanjati u ušima čitav dan. ,,Zašto niste uplašeni, Skarlet Jang?''