Prvi put se našla ispred rehabilitacionog centra Divajn Mersija i osmotrila divnu prirodu koja je okruživala ovaj objekat. Ispred zgrade koja je bila novoizgrađena za razliku od hladne i kamene gromade Grand Valija se nalazilo široko travnato prostranstvo koje je bilo ukrašeno divnim prolećnim cvećem poput lala i ljubičica. Nekoliko pacijenata se šetalo ispred centra uživajući u divnom suncu i svežem vazduhu.

Skarlet je ušetala u zaslepljujuće osveljenu prostoriju i našla se pred recepcijom za kojom je bila smeđokosa devojka sa širokim osmehom na licu.

,,Dobar dan, gospođice'', uljudno ju je pozdravila, a Skarlet joj uzvratila. ,,Kako vam mogu pomoći?''

,,Želela bih da vidim svog brata, Luka Janga.''

,,U redu. Kako se zovete?''

,,Skarlet Jang.''

,,Samo momenat'', iskuckala je nešto na tastaturi ne bi li proverila podatke koje joj je Skarlet dala i onda je lagano ustala sa stolice na kojoj je sedela signalirajući da krene za njom. Skarlet je morala da ubrza korak jer je recepcionerka bila previše brza za nju. Na trenutak se zapitala da nije slučajno takmičenje u džogingu za koje nije znala.

Centar za rehabilitaciju je bio izuzetno prostran i imao je bezbroj aktivnosti kojim su držali pažnju svojim pacijentima tokom čitavog dana. Recepcionerka, na čijoj pločici na grudima je stajalo ime Rejčel, ju je dovela do velike prostorije u kojoj se nalazilo desetak pacijenata koji su ubijali vreme raznoraznim razonodama. Neki su igrali stoni tenis, neki su se prepirali oko društvenih igara, a neki su leškarili na tamnom kauču u centralnom delu prostorije i gledali neku dokumentarnu emisiju na televizoru. Rejčel ju je dotakla po ramenu i pokazala na grupicu koja se prepirala oko društvenih igara i nešto joj rekla, ali je to za Skarlet bilo poput šapata koji je dopirao sa druge strane planine kada je ugledala njegovu svetlu kosu. Odmah je znala da je to on.

Bojažljivim korakom je krenula ka stolu za kojim su sedeli četiri muškarca različitih životnih dobi; po Skarletinoj slobodnoj proceni između dvadeset jedne i četrdeset pet godina.Najmlađi momak koji je sedeo kraj Luka je podigao glavu i u njegovom pogledu jevidela znak prepoznavanja. Verovatno mu je Luk pokazivao njihovu poslednju zajedničku sliku za koju je znala da je uvek držao u svom novčaniku, prošlo je Skarlet kroz glavu. Crnokosi mladić ga je brže bolje munuo laktom u grudi i Luk se cimnuo uz prigušen jauk podignuvši pogled ka njoj. Sledio se istog trena kada ju je ugledao, poput ljudi koji su pogledali Meduzu uoči i ostali zauvek skamenjeni.

Videla mu je strah i nesigurnost u pogledu. Nije mu zamerala, nije ni zaslužila da je gleda drugačije. Progutala je knedlu i slabašno se osmehnula, pa je videla da mu je to bilo dovoljno ohrabrenja da ustane i priđe joj. Nervozno je trljao dlanove, te ne znajući šta da uradi sa njima, stavio je šake u džepove pantalona. Ćutke ju je posmatrao. Delovao je još svežije i zdravije nego poslednjeg puta.

,,Ćao'', izustila je slabašno.

,,Ćao'', uzvratio joj je. ,,Želiš li da sedneš?''

,,Da, volela bih to.''

Seli su za mali drveni sto kraj žene i muškarca koji su igrali stoni tenis i tiho negodovali kada bi promašili. Neko vreme su zurili jedno u drugo ne znajući šta bi jedno drugome rekli. Želeli su pažljivo da izaberu reči koje će izgovoriti, ali kako pažljivo izabrati reči ako se ne sećaš kada si poslednji put normalno razgovarao sa tom osobom, a da je pritom nisi povredio?

,,Jako mi je drago što si došla'', šapatom joj je rekao, nervozno se igrajući sa prstima. ,,Šta te je navelo da se predomisliš?''

Ugrizla se za usnu dok joj se vid mutio od suza koje su se skupljale u njenim očima protiv njene volje. ,,Recimo da mi je jedan prijatelj predočio stvari koje sam dugo vremena odbijala da vidim zbog gorčine koje sam osećala.''

,,Što se tiče Andreja-''

,,Nemoj'', zaustavila ga je, pruživši svoju ruku i preklopivši njegovu koja je bila na stolu. ,,Znam. Znam da nisi želeo to da uradiš. Duboko u sebi znam to. Samo... bila sam besna što sam ga tako izgubila da sam morala da nađem krivca kako bih mogla da nastavim da živim sama sa sobom. I sa činjenicom da ga više nikada neću videti.''

,,Skar... ja to nikada sebi neću oprostiti, bez obzira na sve. Bio mi je poput brata. Zaista jeste. Znao je da vidi sunce i iza tmurnih oblaka koji donose oluju, nije li?''

,,Da, jeste'', setno su se oboje nasmejali, a oba osmeha su nosila svoju težinu tuge koju su osećali iznutra.

,,Žao mi je što nisam bila tu za tebe kada sam ti bila najpotrebnija.''

,,Nisi ti kriva. Razumem te što si me mrzela, Skarlet. I ja sam mrzeo samog sebe dosta dugo. Znaš li koliko je teško kada se krivac kojeg tražiš nalazi u tvom odrazu u ogledalu? Nisam mogao to da podnesem. Pokušao da se ubijem u onoj stvari koja me je naterala da ubijem njega. Ali nisam mogao. Posle toliko pokušaja sam shvatio da to Andrej ne bi želeo. Nikada mi ne bi oprostio. Želeo bi da budem uz tebe poput brata kojeg zaslužuješ da imaš, a kojeg nisi imala dugo godina.''

,,Nikada te nisam mrzela'', tiho je zajecala. ,,Nisam mogla da te mrzim koliko god da sam želela. Ti si moj brat i uvek ćeš to biti. Bez obzira na sve. Predugo sam živela u sopstvenom bolu i tuzi i gušila se u njoj. Skoro dve godine se osećam kao da je sve oko mene uragan koji je doneo kiše i oluje koje me dave, a ja ne umem da plivam.''

Jače joj je stegao drtavu ruku i prelazio svojim palcem preko nje. Mogla je da oseti kako podrhtava po njenoj hladnoj koži.

,,Dosta mi je takvog života, Luk. Ne želim da živim svoj život kao gost u tuđoj kući. Vreme je da preuzmem vođstvo nad sopstvenim životom kao što si i ti uradio. Vreme je da se oslobodimo okova.''

Nekoliko trenutaka ju je posmatrao sa iskricama u očima, a onda je sklonio svoju ruku sa njene i posegnuo za nečim što mu se nalazilo u džepu. Stavio je na ivicu stola okrugli zeleni žeton sa nečim ispisanim na njemu i vrhovima prstiju ga je približio ka njoj. Nesigurno ga je uzela u ruke i bolje ga osmotrila. Bio je to žeton za trezvenost. Onaj  kojeg je poslednji kada su se videli doneo kako bi je uverio da se promenio.

,,Tri meseca sam čist, seko. Tri puna meseca. Uskoro dobijam ljubičasti.''

Zakikotala se od radosti dok su joj suze lile niz bele obraze znajući da je on onaj stari. Vraća joj se njen brat. Njen Luk. Ovog puta mu neće zalupiti vrata pred nosem već će ga dočekati raširenih ruku.

Oboje su ustali sa stolica, a Skarlet mu je nespretno skočila u zagrljaj grleći ga toliko jako kao da će ga izgubiti ako olabavi stisak. A on joj je zahvalno uzvratio sa istim osećajem u grudima.     

,,Šta je to?'', Sebastijan je napravio grimasu ciljajući na kutiju koja se nalazila u Skarletinim rukama dok ju je mladi stražar zatvarao vrata ćelije za njom. Ovog puta nije bilo potrebno da se nabeđuje sa Polom Mejnardom da je pusti kod Sebastijana. Bio je čak i previše voljan da to uradi. To ga je zabavljalo iz njoj nepoznatog razloga. U neku ruku i nije želela da zna razlog jer je verovala da tome posredi nešto nastrano ili uvrnuto što nije u njenom domenu niti zanimanju.

,,Ne ljuti se, čoveče'', demonstrativno je rekla. ,,To je društvena igra.''

,,Znam šta je ne ljuti se, čoveče. Ja sam ubica, nisam retardiran'', prevrnuo je očima dok mu je vragolasti osmejak titrao u uglovima usana.

,,Dobro je to znati. Hoćeš da igramo?''

,,Donela si da igramo društvenu igru? Je l' mi imamo pet godina?''

,,Hajde, Sebastijane, ne budi mrgud'', rekla mu je razdraganije i pozvala ga da joj pomogne da privuče sto bliže krevetu. Nevoljno je ustao i sklonivši knjige koje su bile uredno složene na stolu privukao ga krevetu. Skarlet je dovukla plastičnu stolicu i sela na nju.

,,A, ne'', negodovao je Sebastijan. ,,Dame sede na krevetu, ja ću uzeti stolicu.''

,,Pravi si džentlmen.''

,,Još uvek mi nisi rekla, zašto si donela to čudo ovde?''

,,Jednom si rekao da ti je ovde uvek mnogo dosadno i da bi voleo da imaš veče društvenih igara. Pa sam ti donela društvenu igru.''

Videla je na njegovom licu senku nečega – ranjivosti i osećajnosti.

,,Setila si se toga?'', rekao je tiho, ali hladnim tonom.

,,Naravno'', klimnula je, a on ju je nekoliko trenutaka posmatrao ne trepnuvši.

,,Dobro'', uzdahnuo je. ,,Hajde da igramo.''

Postavili su tablu sa poljima u različitim poljima na sto i uzeli po četiri pijuna. Skarlet je izabrala crvene, a Sebastijan plave. Sebastijan je igrao prvi, te je bacio kockice tri puta, ali je dobio sve male brojeve te nije mogao da započne igru. Nevoljno je frknuo i dodao Skarlet kockice. Skarlet je dobila iz drugog puta šesticu i izvukla jednog od svojih crvenih igrača. Sebastijan se nagnuo laktovima na sto sve vreme prateći svaki njen korak. Bio je usresređen na njene ruke i igru koja se odvijala ispred njega da nije primećivao da ga Skarlet ispod svojih dugih i gustih trepavica posmatra. Lice mu je bilo izuzetno lepo, naročito kada je bio ovako usresređen. Delovao je tako nevino, tako čisto. Ko bi poverovao da je osoba sa anđeoskim likom sposobna da nekom oduzme život na tako svirep način?

Taman što je Sebastijana lepo krenulo, Skarlet je dobila četvorku i pojela jednog od njegovih pijuna. Sebastijan je negodovao.

,,Ova igra je sranje.''

,,Ne bi trebalo da se ljutiš, Sebatijane'', rekla mu je pokušavajući da prikrije koliko je zapravo zabavlja da ga začikava. Bilo je lepo promeniti uloge. ,,Ipak se igra zove čoveče, ne ljuti se.''

,,E pa ja se ljutim.''

Ljutito je prekrstio ruke preko grudi, a Skarlet se nasmejala poput deteta. Videla je da je Sebastijan pokušavao da održi ljutit izraz lica.

,,Nije smešno'', prostrelio je pogledom.

,,Pomalo jeste.''

,,Želim da igramo od početka.''

,,Dobro'', složila se. ,,Ako će ti to pomoći da se bolje osećaš, igraćemo ponovo.''

Ova partija je odobrovoljila Sebastijana pošto mu je krenulo bolje no prethodna, te mu je zadovoljni smešak igrao na licu, a oči mu se ozarile.

,,Da li si razgovarala sa svojim bratom?'', pitao je dok je bacao kockice.

,,Jesam'', odgovorila mu je iako se nekoliko trenutaka premišljala.

,,Vidim da si veselija nego inače. Pretpostavljam da je dobro prošlo.''

,,Jeste, zapravo'', klimnula je. ,,Verujem da želiš da ti se zahvalim što si mi otvorio oči.''

,,Ne baš. Nije kao da imam nešto od toga'', slegnuo je ramenima nehajno. ,,Ali mi je svakako drago što si izgladila odnose sa bratom.''

,,Da, i meni isto.''

Dok je pomerao figuricu po strani koja se nalazila kraj nje, videla je maleni beličasti ožiljak na njegovom članku. Bio je gotovo neprimetan, ali ne dovoljno neprimetan za nju.

,,Mislila sam da nemaš ožiljke negde drugde osim na torzou'', rekla je bez ustručavanja. Sebastijan je to skrenuo pogled ka ožiljku, a onda nastavio da igra.

,,I nemam.''

,,A šta onda predstavlja taj ožiljak na članku?''

,,Podsetnik.''

,,Podsetnik na šta?''

,,Skarlet, slušaj me dobro'', sklopio je šake i razdvojenih usana joj analizirao lice. ,,Znam zašto me ispituješ sve to, ali moraš da shvatiš da stvari koje su mi se desile u prošlosti nemaju nikakve veze sa tim što sam činio kasnije.''

,,Ne mora da znači.''

,,Da, mora. Zato što je jednostavno tako.''

,,Tvoj otac je možda bio glavni razlog svega toga, ne možeš mi govoriti da je to jednostavno tako'', na pomen oca se zakikotao.

,,O, Skarlet. Većinu ovih ožiljaka mi ni nije naneo otac. I iskreno, fizički ožiljci su me manje sjebali nego psihički. Ti si psihijatar, trebala bi najbolje da znaš koje rane najteže zarastaju.''

Zurila je u njega u neverici.

,,Zašto onda mrziš toliko svog oca?''

,,Zato što ga krivim za smrt svoje majke, Skarlet. To je razlog zašto ga mrzim.''

Evo ostatka jedanaestog poglavlja koje sam presekla na dva dela zbog želje da se fokusiram na razgovor koji su imali Skarlet i Sebastijan u prvom delu ovog poglavlja. Nadam se da vam se ostatak poglavlja dopada ♥

Kakvi su vam utisci? ♥