Graciozno je koračala ka grandioznoj građevini koja se nalazila ispred nje dok joj je vetar mrstio nemirnu valovitu kosu. Građevina se sastojala od kamenih zidina koji su joj davali nagoveštaj starovekovnog dvorca u kojem su obitavale kraljevske porodice i uživale u raznoraznim svečanostima. Skarlet se neprimetno sebi osmehnula pomislivši kako bi bilo zanimljivo obući jednu od viktorijanskih haljina za bal koji se održavao u čast kraljevske porodice.

Zakoračivši u odaje veličanstvene zgrade, zatekla je na recepciji plavokosu i razdraganu sekretaricu Pejton. Učtivo joj je klimnula glavom u znak pozdrava i uzela zahvalan srk tople kafe koju je držala u rukama. Dobra stara Pejton, posmilila je. Kako li je samo uvek tako vesela? Nikada nije preterano sa njom pričala – i to je pričala kada je morala, a ne svojevoljno. Znala je da ima isto dvadeset sedam godina kao i Skarlet i da je joga bila njen život – ali bože, kako je samo naporna. Toliko je razdragana da je Skarlet imala utisak da crpi svu energiju iz nje. To ne bi trebala da govori kao jedan psihijatar, zar ne?

Skarlet nije preterano volela da se ,,meša'' sa ljudima. Volela je svoju samoću, kafu i dobro staro razmišljanje u tišini. Volela je povremeno da bude mračna i uvrnuta. Dovoljno da začini svoj turobni monotoni život. Ali ne da ga začini Pejtoninim šljokicama jednoroga kao što bi to ona želela.

Na tu pomisao joj se želudac stegao poput kamena, a ona je shvatila da tog jutra nije ništa pojela. Obećala je sebi da će se kasnije počastiti ogromnim čizburgerom iz malenog restorančića u njenom komšiluku. Barem se nadala da će čuti srećne vesti od doktora Vilsona. Obično je mogla da raspozna u njegovom glasu kada ima dobre vesti za nju.

Profesor doktor Džordž Vilson (nimalo prepotentno, zar ne?) je bio Skarletin mentor dok je studirala na Stenfordskom univerzitetu. A sada je već... pa, opet mentor. Nakon završenih studija, bio je i više nego velikodušan da joj ponudi mesto u svojoj ordinaciji. Naravno, na početku bi samo stažirala, ali opet, to je bila prilika koja se ne propušta. Kako se ono kaže, svi putevi vode u Rim? E pa, njen put vodi ka mnogobrojnim vratima koje stažiranje u ordinaciji Džordža Vilsona pruža.

Džordž Vilson je bio četrdesetdevetogodišnji psihijatar, sa svojom ordinacijom u centru grada. Prosto nije bilo moguće da živite u Kaliforniji, a da niste čuli njegovo ime barem jednom. Radio je sa brojim poznatim ličnostima, sa policijom na bezbroj slučajeva; što sa žrtvama zločina, što sa onima koji su te zločine počinili. Bio je veoma istaknut u svojoj branši i njegov ego nikome nije dozvoljavao da to zaboravi.

I da, s vremena na vreme bi bio dobre volje i dodelio joj neki svoj slučaj. Obično to nije bilo ništa preterano uzbudljivo kao slučajevi na kojima je on radio i samim tim se proslavio, ali nije očajavala. Osećala je da je danas njen dan.

Njene krvavo crvene salonke su zatupkale na hladnim pločicama hodnika, naglašavajući njen dolazak. Stala je ispred drvenih vrata koja su bila blago odškrinuta i čula prigušen ljutit glas svog mentora. Razgovarao je sa nekime na telefonu.

,,Ne zanima me, detektive. Dao sam sve od sebe da izvučem makar i jednu informaciju od njega, ali ne ide. Moje vreme skupo košta.''

Pa tišina. Očigledno je slušao odgovor svog sagovornika.

,,Da, znam. I ti znaš da nam ovo nije prvi zajednički slučaj i znaš za šta sam sve sposoban. Ali kada nešto ne ide, prosto ne ide. U mojoj profesiji je nekada najbolje stvari ostaviti takve kakve jesu'', reče nehajno, a onda je začuo tiho kucanje na jedva otvorenim vratima.

Skarlet je učtivo otvorila vrata i stala na dovratku. Spazila je kako se Vilsonov pogled sa pepeljare na njegovom stolu fiksira na nju. Prelazio je pogledom po njenom telu dok je, i dalje, pomno slušao svog sagovornika na telefonu. Nosila je elegantni komplet koji se sastojao od crnog laganog sakoa i tesne crne suknje sa izrezom koja je dosezala malo iznad njenih kolena i isticala joj obline.

Izvio je obrve i pokazao joj da sedne. Poslušno je reagovala na njegov signal i smestila se u udobnu drvenu stolicu od jasena sa tapaciranim jastucima. Njena tamna kosa u loknama se raštrkala po naslonu stolice. Vilson se ispravi u svojoj stolici i ugasio cigaru u već prepunjenu pepeljaru. Izgleda poprilično nervozno. Izvukla je svoju crnu kožnu beležnicu iz tašne i u Džordžovim očima ugledala određenu iskru; kao da se nečeg dosetio. Njegovo lice je otkrivalo po koju boru, ali je Skarlet sumnjala da se podvrgao nekom estetskom zahvatu. Lice mu je bilo previše glatko i zategnuto za čoveka u tim godinama.

,,Tomase, imam ideju'', bio usplahiren, i rekavši da će ga nazvati kasnije da mu objasni detalje, poklopio je slušalicu. Obrisao je znojave šake o svoje skupocene pantalone koje koštaju verovatno koliko i cela Skarletina školarina. ,,Skarlet, draga. Kako si?'', upitao ju je, osmehnuvši joj se milo. Uvek ga je pratio glas da je nesnosni kreten i egoistička svinja, ali prema njoj je bio uvek fin.

Vidim nešto u vama, gospođice Jang. Imate dara i oko za prepoznavanje onoga što je skriveno. Nemojte to nikada da potcenjujete.

Setila se njegovih reči na svojoj završnoj godini. Nedugo zatim joj je ponudio stažiranje. Shvatila je da je to bio jedan od retkih slučajeva kada ju je nešto što joj je neki muškarac izgovorio oborilo s nogu.

Uzvratila mu je osmeh, ali je bila uzdržana. Nije želela da pošalje lažni signal da koketira sa njime. Osetila je kako joj ruke polako postaju vlažne, verovatno od uzbuđenja koje joj je igralo u krvotoku. Žudila je da čuje šta ima da joj kaže.

,,Odlično, hvala na pitanju. Došla sam odmah čim ste me pozvali.''

,,Vrlo dobro. Verujem da te zanima kojim povodom sam te pozvao'', tajanstveno je rekao, a obrve su mu zaigrale. Klimnula je glavom. ,,Vidiš, imao sam u planu da ti dodelim jedan od svojih slučajeva danas. Žena, trideset sedam godina, pati od anksioznosti i depresije.''

Na te reči se Skarlet stresla. To joj je već treći slučaj anksioznosti i depresije. Dase ne protumači pogrešno, volela je da pomaže ljudima. To je jedan od razloga zašto je postala psihijatar. Ali kada radite sa legendom ove struke, žudite za nečim novim. Za nečim uzbudljivim. Za nečim od čega će vam krv u venama prostrujati, a mozak raditi danonoćno da nećete moći ni da spavate. Zato se molila da će čuti ali u nastavku njegovog govora.

,,Ali došao sam na novu ideju'', nastavio je, a Skarletino srce je počelo ubrzano da tuče od uzbuđenja. ,,Radim na jednom slučaju već mesecima i, nažalost, nema napretka. Pacijent odbija bilo kakav vid komunikacije, imao je manične epizode i agresivan je. Naravno, na terapiji je svakodnevno, ali ponekad se stvari otmu kontroli.''

,,U redu'', klimnula je glavom. ,,Volim izazove. Kada može doći u ordinaciju?''

,,U tome je problem. Ne može'', sklopio je šake ispred sebe u vidu piramide. ,,Zatvoren je u Grand Vali Sanatorijumu.''

,,Oh'', otelo joj se usana namazanih crvenim karminom. ,,Zbog čega je zatvoren? Zbog agresivnosti?''

Nekoliko trenutaka je ćutao, a onda iz fioke u stolu izvukao debelu zelenu fasciklu. Ugrizao se za donju usnu zureću u tu zelenu stvar u svojim rukama kao da je Pandorina kutija koju se boji da otvori, a onda ju je položio na sto i polako približio ka Skarlet.

,,On je serijski ubica.'' 

Kako vam se sviđa za početak? ♥

Jako bih vam bila zahvalna ukoliko biste ostavili svoje mišljenje jer mi jako znači i volela bih da vidim da li biste čitali priču na ovakvu temu ♥

Hvala još jednom što pratite ♥♥♥