Sedela je u hladovini stare lipe i gledala u svoje ogrubele i staračke ruke. Neda, sestra, ćerka, tetka, komšinka, ali nikada nikome žena i majka. Na njenom staračkom, izboranom licu, još uvek su se videli tragovi nekadašnje lepote. Bila je najlepša devojka u selu. Srednje visine, duge, valovite, crne kose, nebesko plavih očiju, punih usana i aristrokratskih crta lica, mamila je poglede svakog mladića u selu. Ona je htela samo jednog, onog za koga njen otac nije želeo ni da čuje. Maleni osmeh je zatitrao njenim staračkim licem kad se setila njegovih očiju. Toliko decenija je prošlo, a ona je još uvek mogla da ih vidi u svojim sećanjima, još uvek je mogla da čuje njegov dubok glas i činilo joj se da je još uvek osećala njegove usne na svojima. Nakon njega je ostala samo prazna ljuštura. Jedino živo u njoj su bila sećanja. Sećanja na njega. "Bako Nedo..."

Trgla se i pogledala u dete. To je bila unukica njene najmlađe sestre, ali je oduvek najviše volela svoju baku Nedu. Kako nije imala svog poroda, posvetila je život sestrićima i njihovoj deci. Njima je dala svu onu ljubav koju je trebala da da svojoj dečici, da ih je imala. Nije mogla da se požali, voleli su je, poštovali i sad kad je zašla u stare dane, svaki od njih je hteo da se ona doseli baš njima. Nije želela da bude na teretu nikome, pa je ostala da živi u očevoj kuži, dok su je oni obalizili, kako je kad ko mogao. "Kaži, sunce bakino.", nežno je rekla.

Devojčica se popela do nje na klupu, uvukla joj se u zagrljaj i pogledala je u oči. "Hoćeš li da mi ispričaš priču?"

Neda se osmehnula i klimnula glavom. "Hoću, ali ova priča je naša tajna, Luna. Važi?"

Malena je zaklimala glavom. "Važi, bako..."

I tako je Neda počela da priča priču o svom Miloradu.