Svako dodje u situaciju kada mora da se suoči sa svojim najvećim strahovima. Tako jednostavno mora, ne postoji put koji vodi okolo. Čak i ako postoji samo će te odvesi nazad na početak.
Ja sada žarko želim da odem tim zaobilaznim putem, jer nisam pripremljena da se suočim sa ovim starhom. Fizičko. Najvećzi neprijatelj debelih devojčica. Nisam htela danas da ga radim ali mama nije htela to da mi dozvoli. "Ne baviš se nijednim sportom barem fizičko radi' rekla mi je. Lako je njoj to da kaže. Ona nemora da stalno vuče šorc na dole jer joj otkriva butine pune celulita. Ili da se pretvara da je sve okej posle istrčanog petog kruga oko sale iako u sebi umire. Znojava majca pfff šta je to, znojne žlezde ja to ne posedujem,barem ne na fizičkom. A šapat učenika o tome kako je svinja naučila da trči ignorišem.

U svalčionici je ledeno i izgleda kao koncentracioni logor. Uvek mi je problem da se skidam pred ljudima ali vidim da ovog puta mogu da se opustim. Fizičko nam je prvi čas ujutru pa su svima oči na pola koplja. Zato osim mene rade još dve devojčice. Jedna od njih je ona koja sedi samnom u klupi i kojoj još uvek ne znam ime. Čujem profesorku kako nas zove da udjemo u salu. Ona nije iznenadjena što rade samo tri devojčice ili što su ostalih deset u isto vreme dobile menstruaciju. Dečaci naravno svi rade i to mi odgovara jer će biti zaokupirani košarkom ili fudbalom i neće obraćati pažnju na mene. Saznala sam kako se zove ona devojčica sa kikicam kada nas je profesorka prozivala. Milica Tomić, koja me mnogo potseća na Doroti iz čarobmjaka iz Oza. Još joj samo fali Toto.

Profesorka dune u pištaljku i mi krećemo da trčimo. I dečaci i devojčice zajedno preko celog terena i to DESET KRUGOVA. TOLIKO KRUGOVA NEMA NI PAKAO. Posle jubilarnog petoj počinjem da tripujem da imam upalu pluća. Pokušavam da nekako prestanem sa trčanjem a da me profesorka ne vidi. Odjednom niotkuda iskače Kosta ispred mene. Umalo da nisam pala.

"Nema stajanja Nina. Ako izdržiš do kraja napravi ću ti lazanje" On je i dalje ubedjen da sam ja Garfild. Nasmejala sam se jer mi je simpatičan.

"Ako mi daš nakraju lazanje zar misliš da ću sledeći put uspeti da istrčim deset krugova"

"Veruj mi posle mojih lazanja ima i da letiš"

"Pa kakve su ti to lazanje?"

"Čudotvorne. Imaćeš manje kila nego kada si ih prvi put stavila u usta. Doduše posledice su dijarea i nekoliko tableta protiv mučnine."

"Daj Kosta ja se ponadala da će mi tvoje lazanje pomoći"

"Da li ti ja stvarno izgledam kao neko ko zna da sprema lazanje. Ja ne znam ni kuglice sa mlekom da spremim kako treba." Milica koja je trčala pored mene se tiho nasmeje i onda zastane. Okrenula sam se ka njoj i rimetim kako se hvata za vrat i jako udišući. Uspaničeno pozovem profesorku.

"Milice pa zar opet astma!? Neka je neko izvede na svež vazduh" Dobrovoljno sam se prijavila jer i meni posle ovog trčanja treba vazduh.
U sali postoje vrata koja vode u dvorište gde je veliki teren za fudbal a i kapija u kojoj djaci mogu da udju.
Milica i ja smo seli na kamenim tribinama i ona se malo smiri.

"Da li si dobro?" Upitam i pomazim je po ledjima.

"Jesam...samo...mi treba...pumpica" jedva uspeva da izgovori reči. U tom trenutku uleće Kosta i donosi pumpicu.

"Ne znam kako svaki put ti uspeš da je zaboravoš" uhvatio je njene drhtve ruke i stavio joj pumpicu u usta. Nekako izgleda kao da je ovo više puta radio. Ona duboko udahne u pumpicu i izdahne. Momentalno se videlo da joj je bilo bolje. Lahnulo mi je.

"Hvala vam" promrmljala je.

"Zašto radiš fizičko ako imaš astmu?" Upitala sam.

"Jer je ona gospodjica koja mora da bude savršena u svemu bez obzira na njeno zdravlje" rekao je Kosta dok je zakolutao očima i zatim je ljuto pogledao. Ona tužno odmahne glavom izbegavajući njegov pogled.

"Ali ono što bih najviše želeo za nju jeste da se smeje" počne da je štipa i golica.

"NE KOSTA HAHAHAH...PRESTANI HAHAHAHAHAHA"  Samo ih posmatram i ćutim. Milica izgleda kao druga osoba kada se Kosta pojavio.

"Stvarno bi treabalo više da se smeješ. Mogo si slataka sa osmehom na licu" ona se malo postidi.

"Slažem se" nadoveže se Kosta i njeno lice postane crveno kao paradajz. Tada sam napokon shvatila, Doroti je našla svog Totoa.

"O eno Metodija" povika Kosta i ja skočim ko uplašena veverica. Sakrim se iza drveta koji je bio pored tribina. Kako tako iz vedra neba da se pojavi!?
Krajičkom oka provirim i vidim kako se Kosta i Metodije pozdravljaju.

"Šta je Milice ponovo astma. Pa smo ti sto puta rekli i Kosta i ja da ne radiš vizičko.

"Malo manje od sto ali blizu ste"  Metodije se nasmeši i potapša je po ramenu.

"Pazi na nju Kosta računam na tebe"

"Ti ponovo nisi došao na prvi čas"

"Pa šta da ti kažem Kosta uspavao sam se. Aj vidimo se" Too napokon odlazi, hvala bogu nije me video.

"E da i kažite Nini da nije duh i da mogu da je vidim iz tog drveta."
Neeee. Lupim nogu u drvo i sa grane mi padne žir na glavu. Molim se da Metodije to nije video. Video je i smeje mi se...oh zemljo otvori se i progutaj me celu. Progutaj i ovaj prokleti žir.
Kada je napokon otišao Kosta i Milica su se istovremeno okrenuli i zbunjeno me pogledali.

"Ne pitaj te me ništa. Ako krenem da vam pričam neću znati da stanem. Ima da završimo ovu školu a ja ću vam i dalje pričati priču."

*************************
Evo ga napokom nastavak. Nisam mogla brže jer sam morala da se pakujem, pa da putujem, pa da se malo odmorim ot puta itd...

Nadam se da vam se svideo nastavak. Meni su iskreno Doroti i Toto preslatki

Hvala na čitanju ♡