On je ovde. Metodije je u našoj školi. U učionici pored moje. Odvojeni samo jednim zidom i vratima. Zašto je odjednom tako zagušljivo? Osećam kao da je ova učionica sve manja i manja. Treba mi vazduha.

Misli mi prekida nečija ruka koja dira moju kosu. Lagano se okrećem i vidim onog dečka, mislim da ze zove Kosta, kako provlači prst kroz moju loknu.

"Tvoja kosa je vrlo zanimljiva. Gle kada prvoučem prsti izgleda kao feder haha"

"Aaa...ovaj... hvala" Evo kreće mucanje. Nikada ne mogu normalno da razgovaram sa muškom osobom.

"E slušaj ako nekada odlučiš  da se osišaš molim te mi doniraj kosu pošto je ja malte ne i nemam" Nasmeši se i skine kapu. Nije kao da je ćelav ali stvarno ima malo kose. Ali njegove oči su crne kao noć, a tek te trepavice mislim da su duže od mojih i Katarininih zajedno."

"Može ovako ja tebi dam kosu a ti meni trepavice" Da li sam se ja to upravo našalila sa njim? Uglavnom su dečaci ti koji se šale na moj račun, i ne u prijatnom smislu. Zato ih i zbegavam. Ali ovaj dečko je drugačiji. Uopšte se neosećam nervozno ili uplašeno. Tako je opušten i prijatan kao da zrači nekom pozitivnom energijom.

"Uhh za to mislim da bi morala da staneš u red jer te moja starija sestra već pretekla. Inače ja sam Kosta" okrenula sam se malo više prema njmu da ne bi pričao sa ledjima.

"Ja sam..."

"PIPI DUGA ČARAPA" Uzviknuo je i počeo da mi dodiruje lice.
"Nikada nisam video osobu sa toliko pegica. Nema sumnje da si ti na svakom maskemblu bila Pipi. Jel sam upravu?"

"Ne, bila sam mačka"

"Garfild sto posto haha potsećaš malo na njega"

"Ha ha mnogo smešno. Znaš zapravo je moja sestra uvek bila Pipi"

"Ona što je bila malo pre na odmoru" Umalo da nisam pala sa stolice. Niko ali apsolutno niko ne prepozna da smo ja i Katarina sestre.

"Kako si znao?"

"Pa ličite"

"Sa koje si ti planete došao čoveče?"

"To se isto mi svi pitamo" rekla je jedna devojka koja je iskočila ispred mene. Ja se trgnem i slučajno udarim onu devojku što sedi pored mene. Izvinila sam joj se ali ona je samo klimnula glavim. Devojka koja je skočila ispred mene se zove Marina ali nismo mogli mnogo da pričamo jer je došla profesorka biologije koja je kasnila 10 minuta.

Zvonilo je za veliki odmor i svi su istrčali iz učionice, svi osim mene. Ne mogu da izadje, šta ako vidim Matodija. Nisam psihički spremna danas da ga vidim. A sigurno neću biti ni sutra...a ni prekosutra.

"Nina šta sediš tu sama ajde napolje sa nama" Rekla je Katarina koja je upravo ušla u učionicu.

"A ne, nedolazi u obzir. I rekla si to u množini ko je još sa tobom?"

"A pa upoznala sam ih dosta u mom novom odeljenju pa su me pitali da idem sa njima na odmor" i onda horda dece ulazi u našu učionicu. Najviše ima dečaka što me i ne čudi i HVALA BOGU METODIJE NIJE MEDJU NJIMA.

"Gte ti je sestra hoću da je vidim" upitala je jedna plavokosa devojka.

"Evo je ovde Kristina ispred tebe" pogledala me je a zatim pogledala u Katarinu.

"Ne stvarno ne zezaj me gde je?"

"Ne zeza te ja stvarno jesam njena sestra"

"STVARNO!?" Svi su povikali i dodatno se približili.

"Uopšte ne ličite." Rekao je jedan dečko

"Jel ste vi sigurni da vas nisu pobrkali u porodilištu" Hoćeš da ti donesem i matičnu knjigu.

"Moguli da vas slikam. Ja ovo moram da pokažem ljudima" rekla je ona Kristina.

"Ne. Nismo nas dve majmuni u zoološkom vrtu pa da nas slikaš." Svi su ućutali.

"Dobro izvini molim te" zakolutala je očima i rekla svima da krenu.
Katarina mi se približila.

"Zašto moraš uvek da budeš tako hladna"

"A zašto oni moraju uvek da se ponašaju kao da smo osmo svetsko čudo"

"Kaćaaaa ajde!" Povikala je onaj retard.

"Evo idem! A trebalo bi i ti Nina, i samo da znaš Matodije nije danas došao u školu." Izašla je i zatvoril vrata.
Kleknula sam na pod i skupila ruke.

"Hvala ti bože presvetli što si mi omogućio da živim još jedan dan, obećavam da ću otići posle škole u crkvu i zapaliti sveću" Uzimam pare i istrčavam iz učionice jer umirem od gladi. Sećam se da sam videla nekakvu prodavnicu u prizemlju. Mislim da tamo čak ima i da se sedim.

Brate kolka gužva...Trebala sam ranije da dodjem. Stanem u red koji se nalazi točno pored stola sa grupicom dečaka. Veoma glasnih dečaka tako da mogu da čujem šta pričaju, ali ne mogu baš da im vidim lica zbog gužve.

"E vidi kako dobra riba. Brate kakvo dupe ima" Naravno da bi o tome pričali.

"Misliš ovaj veliki veštački balon koji bi puko čim ga dodirneš" pfff, stavila sam ruke na usta da se ne bi čulo kako se smejem.

"Dobio si poruku" rekao je onaj isti. Ima dako dubok i smiren glas moslim da bih mogla danima da ga slušam.

"Aaa to je jedna devojka koju muvam. Poslala mi je sliku sa pesmom. Kaže, želim da mi tvoja nežna ruka lagano mrsi kosu dok mi govoriš da me voliš.
Vidim biće nečeg večeras druže osećam to... Ajde reci mi šta ti je sada smešno"

"Ne znam kako se devojkama to dopada?"

"A šta to?"

"Pa upravo to što ti je poslala, da ona želi da je ti maziš po kosi kao da je ker jer je to nekim čudom pali".
Svi su počeli da se smeju ukljućujući i mene pošto više nisam mogla da se suzdržim. Ovaj lik je urnebesan baš me zanima ko je.

"Znaš kada bi je upoznao mislim da bi ste se odmah smuvali. Nekako ide uz tebe. Vidiš kako je zgodna i lepa. Savršena je u svakom smislu"

"Ne privlače me takve devojke"

"Evo ponovo ista priča. Kako ovako savršenstvo da te ne privlači?"

"Zato što jureći za takvim savršentvom sam izgubio dobrog prijatelja"

"A kada ćeš nam tu priču napokon ispričati Metodije"

Da li je on to upravo rekao Metodije!?

"Možda neki drugi put"

Da sada kada malo bolje čujem to jeste njegov glas. KATARUNA LAGALA SI ME KOKOŠKO! U tom trenutku zvoni za kraj odmora i gužva počinje da se raščišćava. Brže bolje se guram  kroz gužvu da ga ne bih videla. Odjednom jedan lik me slučajno udari laktom u stomak i ja padnem na beton.

"Da li si dobro?" Vidim kako mi neko pruža ruku. Dižem glavu i naravno to je on. U početku je njegov pogled hladan i oštar ali onda postaje sve nežniji.

"Nina!?"

"Metodije."

**************************
I napokon Metodije se pojavio 🎉
Dva nekada najbolja prijatelja se ponovo susreću. Šta li će buti sa njima hmmm videćemo 😉

Hvala na čitanju ❤