Moja stara kuća u Beogradu pamti samo ona ljupka i nestašna sećanja iz našeg detinjstva kada sam ja bila slobodna kao ptica a Katarina kao malo uplašeno mače. Tada nisam marila šta će drugi reći o meni i o mom izgledu. Nisma morala da biram reči ili da ćutim. Bila sam kao list na vetru. Idem gde me on odnese, a odnosio me je skoro uvek pred Metodijev kućni prag.

Znate onu izreku "suprotnosti se privlače". E to smo bili Metodije i ja. Dva različita sveta koja jednostavno ne mogu da funkcionišu jedan bez drugog. Njegov svet je bio sačinjen od mračnog univerzuma prepunom zvezda, planeta, sazveždja i kometa. Obožavao je astronomiju i zato smo često nas dvoje provodili noći u njegovom dvorištu. Gledali kroz  maleni teleskop velikog medveda i jeli šta god se nalazilo u njegovom vrižideru. Mene iskreno nikada nije zanimala astronomija niti fizika ili bilo koja prirodna nauka ali zbog njega sam čak kupila i enciklopediju celog univerzuma. Želela sam da ga razumem, jer pravog Metodija jedino vidim kada smo izmedju tog malog teleskopa.

On nje bio previše, kako to kažu popularan u školi. Zapravo nije bio uopšte. Prava definicija štrebera. Imao je sve petice, nosio je velike crne naočare, nije bio društven i svaki put si mogao da ga nadješ kako nabija nos u neku naučnu knjigu. Zato tu nastupam ja. Svaki dan sam pokušavala da ga izvedem iz kuće i odvedem u park. Tamo bi provodili sate pričajući o stvarima koje su popularne medju mladima u nadi da će ih on iskušati i onda imati neku temu za razgovor u školi. Htela sam da se uklopi i da se ne oseća usamljeno. Znam da taj predmet 'sticanja prijatelja' ne postoji ni u jednoj školi ali može se reći da sam  ga ja magistrirala. Zato što se moj svet nije nimalo razlikovao od onakvih kavih ima u školi. Volela sam da se družim i da izlazim napolje. Da se smejem i pričam viceve. Da gledam filmove, čitam knjige i pratim trendove. Naravno mnogi su me zezali zbog moje kilaže i kose. Reči bole više od uboda noža i svaki put kada sam osetila ranu u srcu trčala sam kod Metodija. Nije bio vešt sa rečima ali je bio dobro rame za plakanje. Pisao mi je male slatke pesmice o tome kako mu ne smeta moj oblik tela ili moja sašava kosa koja ga je uvek potsećala na crvene korale. Najviše je voleo moje pegice. Govorio je da su to ustvari zvezde padalice koje su sa neba pale 
na moje lice, čineći nova sazveždja. Kada bi to reko nekom drugom sigurno bi počeo da se smeje ali ja sam se topila.

Najsličnija Metodiju je bila moja sestra Katarina. Iako ga nikad nije primećivala sigurno bi ona to isto shvatila.  Kao što sam na početku rekla ona je bila kao malo uplašeno mače. Nije volela preterano da izlazi napolje niti da stiče nova prijateljstva. Uvek je bila uz mene i obožavala je matematiku. Naravno Austrija je to sve izmenila jer je uvidela da postoji nešto bolje i interesantnije od pitagorine teoreme. Prava lepotica čak i sa trinaest godina. Svaki dečak se okretao za njom. Uvek mi smeta kada me uporedjuju sa njom ali se trudim da to ne pokažem.  Naravno moja pametna i prelepa sestra nije uspela da pobegne Metodijevom oku. U početku sam imala sumnje, sve dok nisam pronašla jedno pismo ispod Metodijevog kreveta. Bilo je namenjeno Katarini Pajčin a ne Nini Pajčin. U njemu je pisalo kako je lepša od bilo kog cveta i kako bi dao ceo univerzum za samo jedan razgovor. Pisalo je kako je ona SAVRŠENA...
Tada sam prvi put hteala da objavim rat izmedju naša dva sveta. Slomio me je. Počela sam da se raspadam kao staklo koje je upravo udario kamen. Moje suze su sve više kvasile papir dok se napokon nije pojavila rupa. Mislila sam da sam mu ja savršena a ne ona...
Tada je on ušao u sobu. Ugledao me je sa pismom u ruci i brže bolje pokuša da mi ga otme. Odgurnula sam ga od sebe, izgužvala pismo i bacila ga na njegove grudi. Istrčala sam brže bolje iz sobe da ne bih napravila još veći haos. Više nikada nisam želela da ga vidim.

Posle toga je on nekoliko puta dolazio ispred moje kuće i zvao me da izadjem ali ja sam ga ignorisala. Čak i sa Katarinom nisam jedno vreme pričala,ali pošto živim sa njom morala sam. U školi više nismo sedeli zajedno, premestila sam se čak na kraj učionice daleko od njega.
Onda posle dve nedelje nam je tata rekao da je našao posao u Austriji i da se selimo. Bila sam presrećna jer nisam više morala da trpim onaj bol svaki put kada mu vidim lice.  Eh da sam samo znala šta me sve u Austriji čeka rado bih ostala ovde. Naravno nisam se pozdravila sa Metodijem ali ni on nije došao da se pozdravi samnom. Rastali smo se kao da se nismo nikada ni znali.

I evo me sada posle tri godine ponovo u ovoj kući. Njegova je tri kuće niže ako naravno još uvek živi tu. Pitam se da li i dalje ima onaj teleskop? Na to pitanje možda nikada neću saznati odgovor.

*********************
Šta mislite da li će Nina ikada više videti Metodija i kako vam se čini njihov odnos?

Nadam se da vam se svideo ovaj nastavak.

Hvala na čitanju❤