Pre nego sto sam upisla ovu školu čula sam razne priče kako je ona poznata po svojim spektakularnim predstavam. Pre svega zato što profesori uopšte ne učestvuju u celoj organizaciji. Tekst, kostime, rekvizite, vrhunske ideje, sve to potekne iz pametnih i kreativnih glava naših učenilka.

Kada sam bila u osnovnoj, i kada smo Metodije i ja idalje bili najbolji prijatelji, volela sam da glumim. Nije me bilo stid da izadjem na scenu velike svečane sale,  i izrecitujem pesmu koja je bila praćena glasnim aplauzom publike. Volela sam taj aplauz, Metodijev osmeh na licu koji me je svaki put dočeka kada sidjem sa scene, i Katarini topli zagrljaj pun ponosa. Ali ja više nemam samopouzdanja. Bože, šta mi bi da se prijavim za glavnu ulogu. Možda zbog Metodijev sjaj u očima kada se spomenuo Mali Princ, ili možda zato što mi je ovo poslednja nada da vratim starog Metodija. "Mali Princ" je njegova omiljena knjiga. Ona mu je probudila ljubav za kosmosom, i možda ga ova predstava ponovo priseti na tu ljubav.

"Naravno, zašto bi on ikada pošao na vreme".Govorila sam sebi u bradu dok sam kobno posmatrala Metodijevu kuću. Ponadala sam se da će izaći u isto vreme kao i ja pa da zajedno krenemo na prvu probu. Nervozna sam, mnogo sam nervozna a on uvek uspe da me smiri. Hladan jutarnji decembarski vazduh mi hladi obraze, a džepovi od jakne su postale dobra zamena za radijator. Još nije pao sneg, i mnogo mi je žao zbog toga. Zima je moje omiljeno godišnje doba a sneg je za to veliki krivac. Oh i uskoro bi trebalo da kitimo jelku...da li je moguće da sam već stigla ispred škole.  Svo ovo pričanje o snegu mi je skrenulo pažnju i nisam primetila da upravo otvaram ulazna vrata škole.

Stojim kao najveći retard ispred svečane sale.Ne osudjujem se da udjem.Mislim da je čuvar barem pet puta prošao pored mene, nakraju će on lično da mi otvori vrata. Ali ne mogu...prvi ulazak je najgori. Svi oni pogledi koji će biti uprti u mene i naravno ne možemo da zaboravimo odmeravanje od glave do pete. Pa ja moram i da se upoznam sa svima njima. Moram nekako da smislim pozdrav koji neće biti previše čudan, prvi utisak je mnogo bitan. "Kahm" zakašljala sam se pa zatim ispružila ruku izmišljenom dečaku ili devojčici.

"Zdravo, moje ime je Nina Pajčin".Ne, to zvuči tako formalno i tako...ne kul.

"Pajčin, Nina Pajčin" volim da u slobodno vreme šetam po plaži i da izigravam da sam agent 007. Hajde Nina skoncentriši se, moraju da pomisle da nisi kompletni retard

"Ćao, ja sam..."

"NINA."

Skočim od straha. Stavim ruku na srce da ne bi slučajno iskočilo. Maša stvarno ima jak glas, nadam se da nije čula sve ovo.

"Ćao Mašo" Imam osećaj da mi osmeh izgleda tako veštački jer mi je mnogo neprijatno.

"Šta stojiš tu, hajde ulazi, svi jedva čekaju da te upoznaju. I tebe i Metodija"
Grubo obgrli ruku oko mog vrata i uštipne me za stomak. Otvorila je vrata i meni se učinilo kao da je otvorila kapije raja. Reflektori blješte na sve strane, a ogromna sala je zauzela pola prostorije. Imam osećaj da je sav budžet škole otišao na izgradnju svečane sale. Neka deca su već krenula sa probom, dok ostali sede na plavim sedištima isčitavajući scenario dok čekaju svoj deo.

"Društvo ovo je Nina" Povika Maša. Svi su se okrenuli ka nama, pozdravljajući me u glas. Od prevelikog uzbudjenja samo sam se blago nasmešila i klimnula glavom. Toliko o mom kul pozdravljanju.

"Pričala sam vam o njoj, ona je naša ruža" uzbudjeno je skakutala oko mene, drmajući moja ramena gore dole. Osećala sam se kao da sam u mikseru.

"Ona je naša ruža, Mašo iskreno gde su ti bile oči." Iznenada je frknula devojka plave išatirane kose koja je na sceni upravo prbala svoj deo. Izgledala je kao ona tipična arogantna, umišljena devojka. Takve sam stalno vidjala u Austriji. Malo je reći da ih ne volim. Nastavila je da priča
"Glavna glumica treba da bude lepa,eleganta, neko poput..."

"Neko poput tebe zar ne. Iskreni da budemo ni ti nisi savršena, video sam te iza kulisa kako čačkaš nos." Ubaci se dečko koji je sedeo na jednom od rekvizita,i kome se po tonu glasa i govoru tela vidi da jedva čeka da se sve ovo završi. Devojka sramotno zari glavu u majcu, ubijajući pogledom onog dečka.

"Lidija zvezdice moja za mene ćeš ti uvek biti savršena, čak verujem da su i tvoji slinci savršeni" Pokušao je da je oraspoloži jedan vrlo sladak dečko koji je zajedno sa njom ponavlja tekst.

"FUJ UROŠE" Cela sala se oglasila ukljućujući i mene ali u sebi"

Maša mi pridje i tiho počinje da mi šapuće.
"Ova devojka koja je na sceni je Lidija, to je naša kraljica drame. Nemoj da te njene reči dotuku, malo je ljuta jer nije dobila glavnu ulogu pošto znaš ona je naša velika zvezda" ironično je to naglasila.
"Dečko koji voli da uništava naše rekvizite njegovom velikom zadnjicom je Boris. Moram priznati njega sam jedva nagovorila da bude u mojoj predstavi. Dečko predobro glumi i morala sam da ga imam, ali uslov je bio da nagovorim profesora srpskog da mu zaključi pet za kraj. Vredelo je Nina.
A ovaj dečko koji ima fetiš na slince je Uroš. Ludo je zaljubljen u Lidiju ali ga ona malte ne i neprimećuje. Malo mi ga je žao ali nekada ima ovakve ispade pred njom jer mu je jezik brži od pameti.

"Ja iskreno mislim da je Ninule savršena devojka za glavnu ulogu. Tako je jedinstvena. Vidi tu ridju kovrdžavu kosu, kao ljutska verzija lava. A te pegice, izvini Mašo ali sladje su od tvojih" Nečiji piskutav glas, za koji sam sigurna da potiče negde visoko, se oglasi. Podignem glavu gore i vidim devojku kratke crne kose i fluorescentne zelene majce kako stoji na merdevinama i namešta reflektore.

"To je Aleks, naš tehnički genije. Voli da daje nadimke i da nosi jarke boje. Želi barem jednom da ode u Japan jer je tamo njena vrste. Barem tako ona kaže. Aleks totalno si upravu, ja hoću osobu koja nije savršena nego unikatna i jedinstvena. Neko poput Nine." Uputim njoj i Aleks stidljiv osmeh.

"Dobro samo pokušaj da ne upropastiš celu predstavu, i gde je taj tvoj glavni glavni glumac?" Upita Lidija. U tom trenutko vrata svečane sale se otvaraju i pospani Metodije se napokon pojavi. Lidija frknu od sreće krijući rukom svoj zadovoljan osmeh.

"Društvo ovo je Metodije, naš Mali Princ"

"Mašo izvini za ono malo pre izgleda da tvoje oči nisu toliko slepe" Ludija mahne Metodiju dodavajući zavodljiv namig.

"Kasniš" ljutito mu se obratim.

"Nije kao da mi je prvi put"

"Lidija smiri hormone, ipak nisi ti ta koja će da ga poljubi na kraju" Metodije samo što nije pao na zamlju.

"Šššššš...šta si rekla?!" Povučem Mašu za ruku. "To nema u Malom Princu"

"Smiri se Nina, rekla sam vam da sam vas izabrala zbog vaše hemije, a uostalom ovo je više neka moderna verzija. Radnja se dešava u srednjoj školi a radi se o tome da dečak "Mali Princ" želi da se promeni svoju ličnost radi veće polularnosti. Zato on napušta tebe "njegovu ružu" koga je jedino istinski volela i prihvatala onakvog kakav jeste. On odlazi u razne sektore škole gde vladaju sportisti, muzičari, popularna deca i mnogi drugi. Pokušava da se ukolpi u njihovo društvo, ali nakraju shavata da ne treba da se menja i da već ima nekog koga je prihvatio onakvog kakav jeste.  Vraća se svojoj ruži, vi se poljubite i živite srećno do kraja  života. I šta mislite?"

"Ne" odgovorimo u isto vreme.

"ZAŠTO?"

"Sve je super samo bez poljupca" odgovorih a Metodije klima glavom u znak odobravanja

"Ma daj to ti se zove dramski poljubac. To nema nikakvih emocija. To je samo gluma" Odgovori Aleks koja je sada već na zemlji. Možda je za njih to samo poljubac ali za mene je ostvarenje sna.

"Ma hajde nije valdja da vas je stid jednog malenog poljubca, nemorate čak ni jezik da koristite. Kladim se da možete i sada da ga uradite" Lidija sedne u turski sed, nagne se napred naslonivši glavu na ruku.
"Poljubi je, poljubi je, poljubi je" vikala je Metodiju a zatim i cela sala joj se pridružila. Osetim kako mi celo telo gori. Želi da pobegnem i da se nikada više ne vratim.
Pogledam očajno u Metodija ali on nije pokazivao nikakva osećanja. Bio je hladan i smiren kao da ovi uzvici nisu namenjeni njemu. Da li ga  stvarno toliko nije briga?

"Motodije..." tiho mu se obratim i on se odjednom trgnu. Kao da sam ga probudila iz hipnoze. On stade ispred mene pokrivajući me od pogleda ostale dece. Iznenada on prekri moje usne rukom a drugom slobodnom rukom mi obgrli struk. Približime ka njemu i spoji njegove usne sa šakom, stvarajući tako iluziju kao da me ljubi. Cela sala počne da zviždi i aplaudira. Kada me je pustio umalo da nisam pala na zemlju. Maša zadovoljno klima glavom.

"Izgleda da ipak ima nade za ovu predstavu. Potrebna je velika hrabrost za ovako nešto. Imate moje poštovanje" Odgovori zadovoljno Lidija.

Maša nam prolazi i daje nam scenario.
"Probajte da naučite prvi čin za sutra  i moliću vas da ne kasnite golupčići, predstava je za tri nedelje"  Namignula nam je i pogurala nas ka izlaznim vratima.

Kada smo završili zamolila sam Metodija da izadjemo malo na vazduh. Sela sam na klupicu ispred škole i duboko udahnula.

"Sledeći put mi barem daj neko upozorenje"

"Izvini, ovo je bio jedini način da ih smirimo"

"Štaćemo da radimo kada dodje vreme za pravi poljubac?" On slegne ramenima i sedne pored mene

"Smislićemo nešto" Nesvesno stavim glavu na njegovo rame ali je ubrzo odmah sklonim. Mada nisam primetila da se bunio, čak mislim da se i osmehnuo.

"Znaš ova predstava pomalo podseća na našu situaciju Metodije." On ustade sa klupe.

"Mislim da je vreme da udjemo, uskoro će početi čas"

"Da, upravu si"

************************
Kraj godine=malo vremena za pisanje

Ali šta je tuje pokušaću da brže pišem

Nadam se da vam se svideo nastavak

Hvala na čitanju♡