Neki ljudi imaju velike probleme. Žive u bedi, jadi i siromaštvu.Možda bez porodice a možda čak i ne znaju da je imaju. Umiru zbog neke ozbilje bolesti za koju je lek još nepoznati, ili su rodjeni sa svim blagoslovima ovog sveta ali se osećaju toliko prazno i ne srećno.

Svesna sam svih ovih problema ali ipak je moj najveći ustajanje iz toplog kreveta u šest ujutru da bih otišla u školu koja je postala moje lično mučilište. Danas sam posebno upala u neko blago stanje depresije, ako to može i da se nazove tako. Simptomi su konstantno gledanje u ugledalo, štipaju ći svako moguće salo po svom telu dok puštaš nevidljivu suzicu, jer ujutru nemaš snage ni da prdneš. Žlaleći što nemaš telo kao victoria secret model. Iskreno svaka devojka bi trebalo da ima u svom ormanu par veštačkih krila i čipkasti, po mogućstvu crveni, donji veš cene dva tvoja bubrega i jetre. Jer iako nemaš zgodno telo kao model barem bi mogla da se osećaš kao jedan

"Nina šta stojiš isped ogledala već pola sata, kreni da se oblačiš" Misli mi prekide Katarina svojim promuklim jutarnjim glasom.

"Kaća...debela sam"

"Ne seri"

"KATARINA" stvaila sam ruku na grudi i izbečila oči. " Kakav je to rečnik mlada damo?"

"Stvarno nemam vremena za tvoju dnevnu dozu depresije. Zakasnićemo ako ti ne kreneš da se oblačiš" Ljutito i mervozno me je izgrdila.

"Jel si dobila?"

"Da i prekini da pričaš više. Evo uzmi ovu majcu, obuci tvoje omiljene crne pantalone i sredi malo te kovrdže, ljudi će pomisliti da gajiš ptičije gnezdo u kosi. Ja te čekam dole u kuhinji sa moguće pola pojedenom čokoladom".

"Ali majca je roze Katari..." Napustila me je, i ostavila sa mojim najvećim neprijateljem, roze boja... Moje verovanje je da roze boja ili bilo koja svetla boja širi. Ova majca je uža nego što bih inače nosila. Ne volim da nosim uže majce jer imam osećaj kao da se gušim u sopstvenoj koži. Nažalost nemam vremena da preturam po ormanu tražeći novu majcu, a ako ne budem u roku od pet minuta spremna mislim da će me Kaća pojesti. Obući ću široku crnu duksericu preko majce i gotova priča.

"Spremna?" Upita Katarina.

"Misliš za školu ili za život?" Coknula je i zakolutala očima pokozavajući prstom da izadjem iz kuće.

"E i da znaš Metodije ide sa nama"

"A ne ne, ipak se ja vraćam kući."

"Ajde odrasti malo i ozbilji se, nisam raspoložena na vaša večita izbegavanja. Ne znate koliko jadno izgledate."

"Zašto danas kada izgledam ko najveća svinja na svetu sa sve roze majcom." Uštinula me je za stomak i udarila po glavi. Ali ono što je usledilo ni sam bog nije mogao da joj pomogne.

"HEJ METODIJE DA LI MISLIŠ DA NINA IZGLEDA KAO NAJVEĆA SVINJA NA SVETU?" K A T A R I N A KURVO. Nisam primetila da je iza nas išao Metodije. Iz čistog besa i sujete šutnula sam Katarinu u dupe pa zatim je povuka za kosu.

"Ima da te nateram da ispovraćaš onu čokoladu što si maločas pojela ti maloumni babunu. Kako si smela ovo da mi uradiš?! Ona me povuče za kosu i sada obe izgledamo ko dva psa koja su se zalepila jedno za drugo. Metodijeva šaka obgrli moju i Kaćinu razdvajajući ih od naših kosa.

"Neke stvari se nikada neće promeniti, ali mi i dalje nije jasno kako vas nije blam da se svadjate na sred ulice da vas ceo svet vidi?

"Eh nisi nas ti video u Austriji" Odgovori Katarina. Primetim kako mi se otkopčao duks otkrivajući onu roze katastrofu. Zbog brzine koju sam zakopčavala duks slučajno uštinem vrat. Zajecam. Metodije se naglo okreće i odmeri me.

"Ne znam što prekrivaš onu roze majcu, lepo ti stoji. Malo da uvedeš boje u tvoju večito crnu odeću" Kaća se zakokita jer mi to svaki dan priča.
Približi mi se i poče da mi otkopčava duks.

"Opaa vas dvoje sačuvaj te to za prvu bračnu noć."

"Katarina!" Oboje povikasmo pa zatim sramotno odmaknemo glave.

"Nego Metodije...nisi mi odgovorio na ono pitanje maločas" Udarim Katarinu u rebra ali ona nastavlja.
"Da li misliš da Nina izgleda kao najveća svinja na svetu?"

"Ne" Odmah odgovori što me je prijatno iznenadilo. "Ali kao garfild posle električne stolice da" Znala sam da je previše dobro da bi bilo istinito.

"Znaš trebalo bi da joj ponovo napišeš pismo ohrabrenja kao nekad. Da shvati jednom i za svagda da nije debela.

"Katarina kako znaš za to?" Primetim Metodija kako se crveni.

"Znam ja svašta Nina, ujedino i ne tako dobro skrivenu kutiju u kojoj ih čuvaš. Ne znam što si prestao da ih pišeš, bili su joj mnogo potrebni u Austriji. Tamo je svako imao predrasude o njoj i o njenoj kilaži, ismevali su joj kosu i pegice. Maltretirali su je i fizički i psihički. Polako sa vremenom njen prekrasan osmeh je nestajao a zajedno sa njim i stara Nina.

"Dosta je Katari..."

"A nekada kada je baš tužna otvori onu kutiju i...

"REKLA SAM DA JE DOSTA KATARINA!" Oboje se trgnu.

"Nina ja nisam znao da si ovako živela"

"Dobro nije sada to bitno Metodije, ja ovaj idem da se nadjem sa Milicom, cao" Zagrizem usnu da ne bih počela da plačem, i brzo se potrčim niz ulicu.

"Kaća...da li sam joj nedostajao?"

"Svaki dan."

***

I baš kada sam mislila da ovaj dan ne može biti gori nekako je uspeo. Penjemo se uz konopac na fizičkom dok Metodijevo i Kaćino odeljenje nam drže sveću. Gube čas hemije pa umesto toga imaju fizičko.

Gledam ja onaj konopac gleda on mene. U životu nikada nisam uspela da se popnem uz konopac. Čujem kako me profesorka proziva da sam sledeća. Prekrstim se i jako udahnem. Milica mi stavlja ruku na rame

"Možeš ti to"

"Da mogu ja ovo" pogledam u konopac. "Ne mogu ja ovo"

"Moraš" gurnula me je ka konopcu. Čujem kaću kako me sa kraja sale bodri.

"Ajde Pajčin penji se"

"Profesorka mogu li ja molim vas sledeći čas nisam psihički a ako se da videti ni fizički spremna"

"Penji se" Nisam ni mislila da ćeš me pustiti sotono. Progutam knedlu i skočim na konopac. Pokušam da se popnem malo više ali mi ne uspeva. Sada je cilj da ne izgledam kao potpuni idiot pred Metodijem. Čujem kako se neke devojčice smeju i zbog toga hoću što pre da sidjem dole.

"Pajčin šta radiš penji se"

"Ne mogu profesorka"

"Svako pre tebe je mogao pa možeš i ti. Ako ne kreneš dobićeš jedan" Pokušam ponovo ali ne uspeva.Da sam samo mršavija popela bih se bez problema. Odjednom osetim kako neko stavlja ruke na moje dupe i gura ka gore.

"Ajde Nina možeš ti to" Povika Kosta
"I budeš li prdnula nosićeš me ma duši" Svi u sali počnu da se smeju. Ubij te me molim vas.

"Kosta pusti Ninu ona ovo mora sama"

"Ne vredi profesorka nije se ni crntimetar pomakala." Kaže neka devojka

"Ja se iskreno plašim da konopac ne pukne."

"Mora da smrša malo"

Ne mogu više ovo da slušam. Spustim se dole i istrčim iz sale. Čujem kako se profesorka dere da se vratim i kako sam dobila jedan ali ne slušam je. Ne mogu da se vratim tamo. Atmosvera je ista kao i u Austriji.

Udjem u školsko dvorište i sednem na tribine. Provlačim prste kroz kosu dišem duboko. Čujem kako neko otvara vrata.

"Dobro si?"

"Metodije molim te idi"

"Neću" sedne pored mene i pogleda me tim njegovim krupnim zelenim očima.

"Znam šta sada sigurno misliš, upravu su, previše sam debela za ovo, trebalo bi zauvek da se zavučem u sobu od četiri zida i nikada da ne izadjem. Epa znaš šta, ko ih jebe. Oni su za tebe niko i ništa i zato ne bi trebalo da ye njihove reči pogadjaju. Ljubomorni su  ustvari na tebe. Oni nemaju korale na kosi ili zvezde padalice po licu. Nemaju sestru bliznakinju i nisu jaki kao ti."

"Kaća je bila upravu, stavrno su mi nedostajali tvoja ohrabrujuća pisam. I zato...hoću još samo jedno, kao nekada."

"Tada sam bio samo stidljivi klinac, ali sada mogu mnogo više." Provukao je ruku kroz moju kosu, prislonjujući mi glavu na njegove grudi. Zagrlio me je tako čvrsto da sam mislila da ću ostati bez vazduha.

"Ti nisi debela, nikada nisi ni bila" govorio je dok mi je lagano mazio teme. Imam osećaj kao da ću da se istopim. Hoću da vreme stane i da se nikada ne pokrene.

"VAS DVOJE" Čujem kako se neko dere. Neka devojka uzbudjeno preko ograde pokazuje prstom na nas.

"Šta nas dvoje?" Upita Metodije?

"Vas dvoje ste idealni za glavnu ulogu u mojoj predstavi."

**********************
Znam da me nije bilo dugo i izvinjavam se zbog toga. Nadam se da sam se iskupila ovim nastavkom.

Hvala na čitanju❤