Osećam kako mi suze oči. Samo što ne krene jedna kapljica da mi se sliva niz lice. Srce mi kuca 100 na sat, ne 200...  a mozda i 300. Da li je moguće da posle toliko godina ne mogu da kontrolišem sebe kada je pored mene? Ali on nije isti Metodije koga sam napustila pre tri godine. Ovo je neki novi, unpredjeni Metodije. Velike crne naočare su zamenjene sočivima koja otkrivaju njegove svetlo zelene oči. Oči za koje sam samo ja znala.  Crna kosa više nije razbarušena, nego dobro sredjena i očešljana.Njegove jagodice su oštrije od maminog noža, a njegova ruka koja sada čvrsto drži moju više nije mala dečija ručica. Toliko je velika da je skroz prekrila moju, hrapava je ali je njegov stisak nežan.

Lagano me je podigao i tek sada vidim koliko je viši od mene. Pre sam ja bila viša i uvek sam mu se rugla zbog toga, a sad mislim da on može da se ruga meni.

"Metodija da li planiraš da joj pustiš ruku? Preplašio si je,vidiš da se sva trese" rekao je onaj dečko sa kim je malo pre pričao. Osvestio se kada je čuo njegov glas i napokon mi pusti ruku. Zatim je krenuo da mi skida prašinu sa ramena

"Dobro si?" Zatečena njegovim dubokim i pomalo hrapavim glasom nisam uspela da mu odgovorim. Samo sam klimnula glavom i nastavila da izbegavam njegov pogled. Krajičkom oka primetim dve devojke iza nas kako nas ljubomorno gledaju i došaptavaju. To me čini još nervoznijom jer sama činjenica da smo u centru pažnje mi baš i ne budi srećna osećanja. Povlačim majcu što više da bih pokrola moj puniji stomak jer iako se on fuzički promenio ja sam ostala ista.

"O Metodije koja ti je ova?" Upitao je onaj isti dečko. Stavio je ruku preko njegovog ramena i nabio lice u moju facu.

"Niko ovaj Nemanja...ona... "
Tako znači sada sam niko. Sada sam se povratila u realnost i ponovo shvatila da je i meni Metodije nije više ništa. Staro sećanje koje se polako pretvara u prah kao planeta posle udarca meteora.

"Pa naravno da je niko, misliš da bi se Metodije družio sa nekom poput nje Nemanja. Ha ha, nemoj da me zasmejavaš. Metodije je tako savršen a ona nije. Pogledaj izgleda kao karikatura pored njega. Debela karikatura." Drsko je govorila devojčica puna ljubomore. Ali njene reči iako se trudim da ne pokazujem me jako pogadjaju. Jarko želim da joj se suprotstavim ali sam se na trenutak pretvorila u kip. Jadno Nina, zar te Austrija ništa nije naučila.

"JOVANA!" Povikao je Metodije i zatim je hladno i oštro pogleda. Ona se trže i na trenutak izgubi dah. To je moj znak da krenem. Istrčala sam iz kantine i utrčala u prvi ženski wc. Nije me briga da li sam ispala jadno u njihovim očima, ili što je čas uveliko počeo. Samo želim da nestanem.
Čujem kucanje na vratima wc-a.

"Nina ja sam...Matodije. Znaš onaj tvoj maleni drug sa velikim naočarima i nosom uvek nabijenom u nekakvu knjigu. Znaš onaj tvoj drug sa kim se nisi pozdravila, niti jednom javila kada si otišla. I čisto ako si zaboravila ja sam onaj tvoj drug sa kim si delila ceo svet."
Naslonila sam se na vrata i jako uzdišem.

"Od kada je Metodije Jalić postao tako vešt na rečima?"

"A od kada Nina Pajčin ostaje bez teksta?"

Tada čujem kako neko kroz hodnik zove Metodija da udju na čas pošto uveliko kasne. Čujem njegove korake kako se udaljavaju i onda potpuno nestali. Nako toga sam i ja izašla iz wc-a i ušla u učionicu. Izgrdili su me zbog kašnjenja ali ja nisam obraćala pažnju. U glavi mi se samo motao Metodije.

"SRELI STE SE! NAPOKON" povika je Katarina i počela da skače po sobi od sreće.

"Da zahvaljujući tebi. Slagala si me ćurko rekla si mi da nije u školi."

"Pa nije bio tu prva tri časa otkud sam ja znala"

"Hoćeš da kažeš da je pobegao!?"

"Pa više kao da ga je mrzelo da dodje"

"To ne liči na njega" On bi pre umro nego propustio čas

"Ali kada sam ga videla nisam mogla da verujem da je to on. Bale su mi se slivale niz usta, bože kako se samo prolepšao" Meni je i stari Metodije bio lep.
Odjednom čujemo zvono na vratima. Katarina i ja se zbunjeno pogledamo pošto nismo očekivali goste. Šutnem Katarinu da ide i da proviri kroz vrata ko je došao.

"Metodijevi roditelji"

"MOLIM. ZAŠTO...NE...NE MOŽE... JEL JE METODIJE SA NJIMA"

"Ne"

"Uhhh dobro je" padne mi kamen sa srca. Naši i Metodijevi roditelji su dobri prijatelji pa i razumem što su svratili. Ali nisam očekivala ovako iznenada. Mama viče da sidjemo dole i da se pozdravimo.

"Vidi devojke kako su porasle. Katarina ja svaki put kada te vidim ti si sve lepša i lepša. Nina lepo si doterala liniju i drago mi je što su lokne još tu" govorila je Metodijeva majka dok nas je obe čvrsto zagrlila"

Svi smo otišli u dnevnu sobu i pričali o životu. Znate kako već to ide. Sve je bilo mirno veselo i onda je moja majka naravno pitala za Metodija.

"Sećam se kako su Nina i on stalno išli da gledaju svezde koroz onaj mali teleskop. Da li ga još ima?"

"Nažalost više ne gleda zvezde. Odjednom je samo prestao pre tri godine a onaj teleskop sada skuplja prašinu u podrumu."
Da li sam ja to dobro čula? Metodije koji je živeo za zvezde, vasione i planete ostavio svoj teleskop. Za ovog Metodija još nisam čula. Šta mu se desilo? Ne ide na časove, ostavio astrologiju i druži se sa decom koju ja izbegavam u širokom luku. Ovo me ljuti. Naglo ustajem i krećem u svoju sobu.

"Nina gde ćeš?"

"Idem da spavam nešto se ne osećam baš najbolje"

"Čudno, to je isto rekao i Metodije kada sam ga pitala da krene sa nama. Da nije neka epidemija?"

*********************
EVO ME DRAGI ČITATELJI OPET SAM SE VRATILA :D
Škola šta da kažem...ali evo sad će raspust pa će redovnije da se piše ;)
Burekodbanane nadam se da te nisam izneverila ;)

Hvala na čitanju <3