《Danteova perspektiva》

U krilu vec pola sata plese nova sticenica, ali moje misli su ko zna gde. Ne bi trebale biti, posao ide sjajno, sada vec lagano mogu sve da smanjim i da se prepustim sebi. Imam sve sto mogu da pozelim za svog zivota, ali plese mi lijepa djevojka dok sam ja ultra ravnodusan.

-"Ako hoces mogu da vratim Stefani?"

-"Ne..."

Odgovorim Robertu dok ispijam pice do kraja. Koliko god se trudio da uzivam nisam uspjevao.

-"Prati me"

Hodala je za mnom do sobe, gde pocnem sa se igram sa njom. Jos na ulazu sam strgao sve sa nje i vezanje njenih ruku iznad kreveta mi se cinilo kao dovoljno zanimljiva igra za pocetak. Posmatram je kako uziva dok je po nekad "pljasnem" sto me ipak zaintresuje za razliku od malo prije. Kada sam krenuo ka njenom centru spravicom za mucenje kako je volim zvati moj telefon pocne da zvoni. Nikad prije nisam uzeo telefon sa sobom, sto me iznervira. Krenem samo da bih prekinuo i ugasio ga ali ugledao sam njeno ime na ekranu. Ni da se svijet rusi ne bih prekinuo svoju zabavu, nikad se nikome ne javljam kad sam u tamnoj sobi.

《 ADRIANINA PERSPEKTIVA》

Moje misli ni trena nijesu uspjele da se skrenu, mislila sam na njega. Ugasila sam televizor, kada cujem nekog ispred svojih vrata. Provirim kroz spijunku misleci da je mozda Anna kad ugledam 4 do zuba naoruzana lika koja masu rukuma i pridruzuje im se jos njih

-"na 3"

Jedan je rekao dok se ja nikad brze ne zakljucam u sobu. Da bih cula kako svom snagom neko lupi u ta teska vrata na ulazu. Ne znam ni kako, ali sam se sjetila da doguram male ormarice u zakljucanoj sobi kako bih vrata jos vise zaglavila te i krevet brzinski svom snagom krenem da guram ka istim.

-"javi se Dante"

Je sve sto kazem, dok njegov telefon zazvoni par puta. Drhtim do straha i umjeto da zovem policiju ja zovem njega kog boli dupe za mene.

-" Otvori ta vrata ljepotice nasa... Vodimo te kod Martinelija"

-" ne brini necemo te ubiti"

Dodao je drugi.

-" nemoj tjerati da i njih lomimo"

Zacujem prije nego sto se oglasi

-"Adrana?"

-"Dante neko mi je u stanu, Martinelijevi ljudi polomili su vrata, zakljucala sam se u sobi ali"

-"ostani u sobi i ne radi nista"

Jak udarac se zacuje na vratim prije nego sto prekine poziv samo tako. Lupili su jos jednon, a vrata samo sto ne padnu puknu sa strane. Moje srce je lupalo 200 na sat, a onda... pucnjava pocne u svega 10 sekundi da bi usledila tacno 8 minuta tisina.

-"Adriana otvori"

-" Dante!"

Viknem, dok poguravam ormarice na vratima

-"Ne gledaj..."

Rekao je kada me opet ugura u sobu, a mogla sam i da pretpostavim zbog cega.

-" Imas 20 minuta da spakujes sve iz sobe... Ostalo ce donijeti moji ljudi ides odavde"

-"Gde? Gde idem?"

Sjeo je na krevet i dodao

-" 19 minuta Adriana"

Naslonio se i posmatrao svaki moj pokret dok ja pocnem sa pakovanjem.

-"Imas jako lijepu spavacicu. I hocu da je rastrgnem odmah sad"

-"imam u stanu gomilu mrtvih ljudi, a ti gledas u moje dupe"

Nemam pijma kako je to zvucalo ali sam ispljunula dok on skida crnu majicu baca je sa strane i blago povlaci pantalone ka dolje.

-" Imas jako malo vremena... hajde zelenooka jebeno nemas pojma u cemu si me zaustavila. A ova frka je nastala zbog tebe"

Pokvasio je doljnju usnu sto me natjera da pokupim majicu sa poda i da mu pridjem.

-" Dante"

-"Adriana, ako me poslusas neces morati cak ni da se pakujes... Moji ljudi ce to uraditi za tebe, a dok oni ciste hodnik moramo izgubiti vrijeme ovde. Ako ne zelis mogu te ostaviti samu u sobi"

-"ne"

Odmah sam rekla, a on izvije usnu u smijesak.

-"sjedi na mene zelenooka, i budi tiha jer 10 ljudi je iza vrata i mogu sve cuti"..