Ja sam u potpunosti pomešala dane... Izvinite, što nastavak ovoliko kasni, no verujem da ćemo ovim preći 1000 pregleda pa će kroz koji dan izaći još jedan nastavak. Nadam se da ću se tako i iskupiti za ovo kašnjenje :) Ostavite vote i po neki usputni komentar jer je lepo čitati vaša mišljenja tokom čitanja, a mi se čitamo uskoro... :*

Kiša nije prestala padati već nekoliko dana. Grad je pust i dosadan. Sa prvim kapljicama se umirio, zaspao, rešio se problema. Ne odgovara mi ovakvo vreme. Trenutno mi je potrebna buka i žamor kako bih skrenula misli sa svega što me opterećuje. Nisam razgovarala sa Tiom već nekoliko dana. Teško mi je i pogledati je jer znam da ću je povrediti ukoliko sazna za moje osećaje. Osećam se kao da sam je već izdala. Ona mi je pronašla posao, a ja joj ne želim sreću. Bar ne onakvu o kakvoj ona mašta. Sve mi govori kako grešim nadajući se svojoj radosti. Zapravo, ništa se značajno nije dogodilo. Još uvek me razum ubeđuje kako se i ovoga puta moje želje neće ostvariti. Gospodin Damjan i ja potpuno smo različiti svetovi. Živimo živote različitih standarda i okruženi smo ljudima iz različitih društvenih slojeva. Pomisliti da postoji mogućnost da mu se sviđam, suludo je. No, uprkos svemu gori plamičak nade. Volela bih da se ništa od ovoga nije dogodilo. Istina je da sam prezadovoljna sa poslom. Ljudi u mojoj okolini su divni i kada ih vidiš prosto želiš raditi. Mnogo je drugačije nego na mom prošlom radnom mestu. Tamo su stalno vladale tenzije, oko novog broja, fotografija, intervjua, štampe. Ovde na posao dolazim sa osmehom. Prošlo je nekoliko dana od kada je gospodin Damir dovršio skice torbi iz nove kolekcije. Ostalo je još samo da dovršimo izbor materijala. Narednih nekoliko dana trebali bismo raditi zajedno i trenutno to najviše zaokuplja moj um.

Prišla sam Ines na recepciji otvarajući flašu vode. "Gospodin Damjan je poručio da kada stigneš odeš do njega sa katalogom kože", zatvorila sam flašu iako nisam uzela niti gutljaj vode i otišla do svoje kancelarije. Odložila sam torbu na stolicu te skinula sivi kaput. Stala sam ispred ogledala koje se nalazilo na zidu i popravila pramenove kose koji su se razleteli dok je hladni vetar dopuštao mojoj kosi da pobegne iz pletenice. Namestila sam narukvice koje su se zakačile dok su se skrivale ispod rukava kaputa i uzela debelu fasciklu sa police. Izašla sam iz moje prostorije i krenula ka glavnoj kancelariji. Prolazeći pored recepcije podigla sam dva prekrštena prsta dajući Ines doznanja da mi poželi sreću. Krišom sam pogledala na Tiino radno mesto. Stol je bio prazan. Još uvek je nije bilo u firmi. Odahnula sam te prišla vratima kancelarije gospodina Damjana i pokucala. "Dobar dan, Nela", nasmejao se kada je podigao pogled. Uzvratila sam pozdrav i sela na fotelju. Na drveni stolić sam spustila fasciklu sa uzorcima. Izvadila sam nekoliko zanimljivih materijala na stol te brzo listala tražeći po još neki. Trenutno mi je najlakše bilo raditi. Od kada sam ušla izbegavala sam njegov pogled jer sam znala da onoga trenutka kada nam se oči susretnu ja ću prestati disati, moje će se srce ubrzati i neću moći više normalno razmišljati. "Polako, Nela, ne žurimo. Želiš li kafu?", ostavila sam materijal koji sam držala u ruci i malo podigla pogled. "Želite? Doneću je", ustala sam kako bih otišla po kafu i na trenutak se uspela umiriti kada me je gospodin Damjan zaustavio govoreći kako to nije moj posao. Vratila sam se na fotelju, a on je uzeo telefon kako bi pozvao Tiu te je zamolio da nam donese kafe. Želela sam mu reći da ona još uvek nije stigla, no glas me je izdavao. Tia se ipak javila. Svim silama sam se trudila da se ponašam normalno. Bilo je teško obuzdati sve ono što se događa u meni. "Gospodine, danas je sastanak sa gospodinom iz Londona...", započela sam priču gledajući u rub svog džempera. Nadala sam se da će reći da ne moram ići jer bi to značilo da ćemo i tamo biti zajedno, a ja još uvek nisam znala kako se ponašati pred njim. "Znam. Možemo ići mojim autom.", rekao je promatrajući crteže torbi. Pogledala sam ga uplašeno i tada su nam se pogledi sreli. Nisam se mogla pomeriti. Želela sam ga gledati zauvek. Izgledao je iznenađen mojom reakcijom, a ja sam ga u potpunosti opravdavala. Nasmešila sam se i vratila pramen kose iza uveta. "U redu", rekla sam tiho slagajući materijale jedan do drugog. Loptica nervoze polako je rasla u meni udarajući u rubove moje duše.

Vrata su se otvorila i Tia je zastala ugledavši mene. Kratko sam je pozdravila dok me je gledala razočarano. Nije znala šta se događa u mom životu i bila sam sigurna da nije mogla razumeti zašto sam tako naglo smanjila naše razgovore. Želela sam joj biti prijateljica, ali sa ovom tajnom koju joj nisam mogla reći nisam imala snage glumiti pred njom. Ostavila je šolje na stol pogledavši gospodina Damjana pravo u oči te izašla. "Za nekoliko dana u Beču će biti veoma važan sastanak. Trebali bismo zajedno ići jer se tiče jedne o narednih kolekcija. Išli bismo na tri dana.", pričao je između gutljaja kafe. Za ovo putovanje sam sada prvi put čula i naglo mi nije postalo dobro. Biti tri dana negde sa njim bio je nezamislivo za mene. Moje je lice prebledelo. Gledala sam u uzorke kože kako ne bi primetio moje nagle promene stanja. Popila sam pola čaše vode koja je stajala uz moju kafu te se uštipnula za ruku. "U redu, gospodine", izustila sam nakon što sam uspela primiriti uragan koji se javio u meni mešajući moje osećaje. Uzela sam nekoliko uzoraka i spustila ih pored crteža. Dok smo razgovarali o novim materijalima i pokušavali ih uskladiti sa skicom kako bismo dobili što bolje nove modele trudila sam se izbegavati njegov pogled. Svaki put kada bih ga pogledala zaboravila bih na sve što se dogodilo do tada. Bilo je bitno samo da mu zavirujem u dušu, malo po malo. "Možeš odneti ovo. Uzmi svoje stvari i sačekaj me na recepciji", rekao je nakon što smo dovršili posao. Uzela sam fasciklu koju mi je pružio i izašla iz kancelarije. Odahnula sam i sve se u meni smirilo. Ovaj čovek budi za mene još neotkrivene osećaje. Prolazeći pored recepcije pratile su me znatiželjne oči. Ostavila sam katalog uzoraka u kancelariji te ogrnula sivi kaput. Uzela sam torbu i vratila se do Ines. "Umreću. Zapravo već sam mrtva. To je to.", govorila sam hvatajući se za glavu. Gledala me je u čudu ne znajući šta se događa. "Upravo ga čekam da zajedno idemo na sastanak.", osmeh joj se crtao na licu. Raširila sam oči ne verujući. Nisam razumela kako se može smejati u situaciji koja je toliko bila stresna za mene. "To nije sve. Treba da idemo zajedno u Beč na poslovni put", oslonila sam se laktovima na njen stol i prekrila lice dlanovima. Pružila mi je svoju čašu vode te sam otpila malo kako bih se pribrala. Ovo je sve bilo previše naglo za mene. Osećala sam teret na duši, nešto ju je pritiskalo.

"Idemo?", začuo se gospodin Damjan dok me je Ines pokušavala smiriti.  Klimnula sam glavom te ušla u lift koji se već nalazio na našem spratu. Pružila sam prst kako bih poslala lift do prizemlja te se dogodio mali nesporazum. Prsti su nam se dotakli i ja više nisam znala gde se nalazim. Podigla sam pogled i osmehnula mu se. Povukao je ruku i stavio je u džep pantalona još uvek gledajući u mene, Tada sam bila zaboravila da dišem. Nisam želela biti ni na jednom drugom mestu. Želela sam da taj trenutak potraje, da se nikada ne dovrši, da večno gleda u mene. Shvativši da je postalo izuzetno neprijatno spustila sam pogled i usmerila ga ka vratima lifta. Čuo se mali zvučni signal i vrata su se otvorila. Brzo sam izašla iz zgrade noseći torbu. "Šta radiš to, Nela?", mrmljala sam sebi u bradu. Gospodin Damjan me je sustigao te nastavio do svog automobila. Otvorio mi je vrata, a ja sam sela na suvozačevo mesto. Obišao je auto i ušao unutra. Pokrenuo ga je te je zavladala tišina. Neprijatnost se mogla napipati. Gledala sam kroz prozor nadajući se da ćemo što pre doći do restorana. "Gospodin Smit ima po Engleskoj svoj lanac prodavnica. Prodavnice su uglavnom namenjene mladim devojkama. Pre nekoliko godina smo s njima sklopili suradnju. Kolekcija koju smo radili je za njih. Predstavićemo je netom pre nedelje mode, a prvi put će se naći u prodaji upravo na policama njegovih prodavnica. On nam je izuzetno bitan, no verujem da ne postoji problem. Na ovom sastanku bismo se trebali dogovoriti oko detalja", upućivao me je u posao dok smo prilazili restoranu. Parkirao je auto te sam izašla napolje. Restoran "Renesansa" bio je restoran na otvorenom. Stolovi su bili smešteni u elegantnom ambijentu uz jezerce koje je bilo napravljeno u potrebe restorana. Kameni puteljci vodili su do stolova prekrivenih crvenim stolnjacima. Svaki je stol bio odvojen od drugih zasađenim purpurnim ružama. Išla sam iza gospodina Damjana koji je samouvereno hodao do gospodina u tamno plavom odelu. Pružila sam ruku gospodinu i predstavila se nakon što se pozdravio sa mojim šefom. Gospodin Damjan je povukao stolicu kako bih mogla lakše sesti te se smestio do mene. "Nela je naš novi savetnik za dizajn", rekao je Damjan nakon što je gospodin Smit prokomentarisao kako me još uvek nije upoznao.

Sedela sam i pozorno pratila razgovor dvojice muškaraca. Zvučalo je kao da se već odavno poznaju, kao da su bili prijatelji i pre nego što su postali poslovni partneri. Na trenutak sam pogledala u gospodina Damjana. Zrake sunca prelamale su mu se preko nežne svetle kože lica. U zanosu je govorio o poslu. Osmeh nije silazio sa moga lica. Osećala sam se kao da smo nas dvoje jedini u restoranu. Divila sam se njegovo glasu, njegovim pokretima, svemu što je radio. Još od prvog dana mu se divim. Verujem da se iz tog divljenja razvija zaljubljenost koja me polako sve više obuzima. Pomerio se kako bi natočio vino te sam naglo pomerila glavu ka ružama. Zahvalila sam mu se i nakon što smo nazdravili otpila sam gutljaj. "Drago mi je što surađujemo, no biću iskren. Nadam se da će nova kolekcija biti drugačija nego dosadašnje. Znamo se već više od deset godina, stoga ti mogu otvoreno reći. U poslednje vreme su ti kolekcije za naše prodavnice postale malo dosadne, monotone. Nekako unapred znamo da će torbe biti klasičnog oblika i da će biti neke hladne jednolične boje. Devojke u današnje vreme žele malo zabave.", govorio je gospodin Smit kroz smeh. Naglo sam pogledala u gospodina Damjana koji je bio iznenađen rečima koje čuje. Zbunjeno me je pogledao, a ja sam očima tražila njegovo dopuštenje da odgovorim. Spustio je ruku na moje koleno dajući mi do znanja da slobodno započnem. U trenutku je sve zastalo. Njegov dodir je bio tako mek i nežan. Moje se telo pogubilo. Bila sam se oduzela. Nisam se mogla pomeriti. Znajući kako nije pravo vreme da zamišljam sebe u budućnosti sa gospodinom Damjanom nervozno sam se nasmejala. "Budući da tako govorite, sigurna sam da će vam se kolekcija koju smo pripremili i više nego dopasti. Napravili smo nešto što još uvek niste imali od nas. Reći ću samo, mnoštvo novih modela i potpuno drugačije boje.", gospodin Damjan me je začuđeno gledao. Nisam bila sigurna šta sam to upravo obećala, no bila sam uverena da moj šef nije niti malo sretan. "Damjane, ako je to istina, ova devojka je konačno unela malo vedrine u tvoju firmu", zabrinuto sam se nasmejala promatrajući reakcije gospodina Damjana. Ponovo smo nazdravili te nakon što je dovršio vino gospodin Smit je otišao.

Nervozno sam cupkala nogama iščekujući da se gospodin Damjan vrati. Otišao je ispratiti svoga prijatelja. Znala sam da neće biti oduševljen onim što sam rekla. Viljuškom sam prebirala po ostacima hrane u mom tanjiru. Oslonila sam glavu na ruku. Moja se duša tresla. Snažan strah me je obuzeo. Najradije sam želela uzeti torbu i otići odavde te ne dolaziti na posao nekoliko dana. "Šta se upravo dogodilo? Kada sam ti dozvolio da govoriš mislio sam da ćeš reći nešto u moju korist. Na primer, da ćeš me odbraniti. Nisam ti dao dopuštenje da obećaš potpuno drugačiju kolekciju od one koju smo dovršili. Nedelja mode je za manje od dvadeset dana, a mi sada moramo napraviti nešto potpuno novo". pričao je glasno. Verovala sam da bi vikao da nismo u restoranu. Zamolila sam ga da sedne i smiri se, no nije želeo. Ustala sam i ja. "Pronaći ću rešenje. Ja sam uradila ovo, ja ću naći rešenje", bila sam odlučna iako nisam znala kako ću to uspeti uraditi. Štaviše, nisam imala niti ideju. "Nećeš, jer ćemo morati ponovo crtati.", prolazio je prstima po očima. Jako je tužno bilo gledati ga ovako i ne moći mu pomoći. Još tužnije je bilo to što sam ja bila kriva za to. "Moram da idem. Pozvaću nekoga da te vrati u firmu", rekao je dok je uzimao telefon sa stola. Rekla sam kako ću se vratiti sama te je otišao iz restorana. Uzela sam svoju torbu i izvadila telefon. Pozvala sam Ines te izašla na ulicu. "Uništila sam. Sve sam uništila.", govorila sam kroz suze. Između jecaja ispričala sam sve što se dogodilo. Uveravala me je kako ću pronaći rešenje, no nisam verovala u to. Zamolila sam je da kaže gospodinu Damjanu ako se vrati da mi nije bilo dobro te sam se vratila u stan.