Evo me :) Ukoliko vam se svidi ostavite vote i komentarčić sa svojim mišljenjem. Kao što sam i navikla, budući da se približavamo 1000 pregleda, kada pređemo tu brojku, u bilo kom trenutku, ide dodatan nastavak :) Do sledećeg puta :*

Oslonila sam se rukama na stol i glavu spustila u dlanove. Promatrala sam šare na zidu naspram mene. Blago ispupčene vijuge činile su običan beli zid posebnim. Nakon jučerašnjeg ručka sa Tiom ostala sam veoma uznemirena. Celu sam se noć okretala u krevetu te se nekoliko puta budila oblivena hladnim znojem. Sve se dogodilo neverovatno brzo. Ostala sam rascepana na dve strane. Srce je žudelo za zagrljajem gospodina Damjana, dok mi je razum govorio kako nije uredu želeti sve to, a znati da se sviđa osobi koju sam zvala najboljom prijateljicom. Odabrati pravu stvar činilo mi se kao nemoguća misija. Izaberem li poslušati srce možda više neću imati prijateljicu. Izaberem li razum patiću kao nikada do sada. Ležeći u sobi koju je obasjavala samo svetlost ulične lampe shvatila sam koliko je gospodin Damjana zaludeo moju dušu. Srce upravlja samo i nije ga briga hoću li pogrešiti ili ne. Postupci i pokreti koje činim pred njim događaju se nesvesno. Više od bilo čega na svetu u tom trenutku me je zanimalo oseća li se i on isto kao i ja. Želela sam se nadati da je odgovor pozitivan iako je preovladavao moj skriveni pesimizam. Spustila sam glavu na stol. "Zašto si prihvatila sve ovo? Imala si lep i miran život...", želela sam plakati. Više od svega sam želela da mogu reći sve Tii. Uspravila sam se i nekoliko puta duboko udahnula te izdahnula. Uzela sam rokovnik kako bih proverila kada je sastanak na koji ću ići sa gospodinom Damjanom. Oko sebe sam odjednom osetila miris njegovog parfema. Zaklopila sam rokovnik i bacila hemijsku iz ruke. Otvorila sam zelenu fasciklu koja se nalazila na stolu kako bih videla o čemu se radi. "Zašto ovo već nisi odnela? Nela, skoncentriši se!", vikala sam na samu sebe nadajući se da ću tako uplašiti i otkloniti sav teret koji se sručio na mene.

Zalupila sam vrata za sobom i izašla u dugačak hodnik. Krenula sam ka glavnim kancelarijama kada sam shvatila da nisam ponela fasciklu. Vratila sam se po nju te ponovo došla do recepcije. "Nela!", viknula je Ines dok sam rastreseno prolazila pored nje. Okrenula sam se ka njoj i približila recepciji. Odložila sam fasciklu pored kompjutera i pogledala je izmoreno. "Šta se dogodilo? Izvini što nisam došla do tebe. Mami se pogoršalo stanje", gledala je zabrinuto u mene. "U redu je. Je li joj sada bolje?", popravljala sam ukosnicu koja mi je pridržavala kosu. "Biće. Šta se tebi dogodilo?", Ines je bila neopisivo uporna. Ono što ona zamisli to se mora i dogoditi. Na ovom smo polju bile potpuno različite. Oduvek sam odustajala lako ukoliko bih shvatila da je nemoguće za ostvariti. "Moram ići do gospođice Elene", uzela sam fasciklu i nastavila hodnikom. Nisam mogla prepričavati sve. I sama pomisao na to stavljala me je na rub pucanja. Prošla sam pored Tiinog stola ni ne pogledavši je, a potom zastala ispred vrata Elenine kancelarije. Niti sebi samoj nisam mogla opisati želju koju sam tada imala. Htela sam ga videti, znati šta radi, je li umoran ili se uspeo naspavati. Zanimalo me je šta je toga dana obukao i je li se išta promenilo u njegovom pogledu. Gledati u njegova vrata mi je trenutno padalo jako teško. Pokucala sam na vrata kancelarije gospođice Elene te ušla unutra. "Gospođice, donela sam vam spisak materijala koje bi trebalo poručiti za novu kolekciju", prišla sam stolu i spustila fasciklu. "Sedi na trenutak da proverim da nije nešto već poručeno", pokazala mi je na crvenu fotelju dok je otvarala fasciklu. Vrtela sam kraj svoje majice među prstima dok sam čekala da gospođica Elena završi. "Je li sve u redu?", pogledala me je ispod oka dok je unosila poslednju šifru u računar. Pogledala sam je bez imalo žara u sebi. Osećala sam se kao u neosvetljenoj ulici. Nadajući se dobrom sam skrenula u nju ni ne znajući da nema povratka. "U pitanju je neki dečko?", vraćala je papir u fasciklu. Nisam verovala da me ljudi mogu ovako čitati. Uplašila sam se. Nisam smela učiniti ništa što bi je dovelo do saznanja da se radi o njenom bratu. "Šta biste uradili kada biste saznali da ste i Vi i Vaša prijateljica zaljubljene u istog čoveka?", upitala sam je pokušavajući sakriti i najmanji trag. Prebacila je svu kosu na jednu stranu i pogledala me sa osmehom. "Borila bih se. Čak da se radi i o mojoj najboljoj prijateljice. Sopstvena sreća mi je najbitnija", govorila je samouvereno. Zbunjeno sam joj se zahvalila te ustala i izašla iz kancelarije.

Vratila sam se u svoju prostoriju i telefon mi je zazvonio. Nadajući se da ću čuti umirujući glas svog šefa brzo sam se javila puna entuzijazma. "Želiš li da ti donesem sendvič iz kafeterije?", začuo se glas moje Ines. "Ne, hvala", razočarano sam sela na dvosed. "Znam da nisi ništa jela danas. Nela, moraš", osetila sam kako se brine za mene. Nisam mogla jesti. Trenutno su mi glavom prolazile samo reči gospođice Elene. "Ne treba. Zapravo, danas ću izaći ranije", dovršila sam razgovor i stavila u torbu stvari koje su se nalazile na stolu. Uzela sam jaknu koju sam zaboravila prethodnog dana i liftom se spustila do izlaza. Ušla sam u auto i odvezla se kući još uvek razmišljajući o rečima koje sam danas čula. Iznenadilo me je kako je gospođica Elena bez razmišljanja rekla da bih se borila. Polako sam shvatala kako je bila u pravu. Otključala sam ulazna vrata zgrade i stepenicama se popela do svoga stana. Utrčala sam u sobu i ostavila torbu na krevet. Skinula sam garderobu u kojoj sam bila na poslu i obukla crne helanke i široku majicu. Iza kutija sa cipelama pronašla sam belu kesu. Izvadila sam je iz ormara te izašla iz sobe. Obula sam patike za trčanje i uzela telefon. Izašla sam iz stana i pozvala lift. "Stani, Nela!", viknuo je Kiki trčeći ka meni. Zajedno smo ušli u lift. Kiki je neprestano pričao o svojim idejama za putovanja dok sam ja nestrpljivo čekala da se lift spusti do izlaza. "Izvini, Kristijane. Žurim na jedno mesto", rekla sam nakon što su se otvorila vrata pa istrčala iz zgrade. Stavila sam slušalice i trčala dugim ulicama. Mrak je bio obgrlio grad i samo mi je gradska rasveta ukazivala na pravi put. Zaustavila sam se ispred jedne stare kuće. Pokucala sam na prozor pored glomaznih masivnih vrata. Sobu je obasjala mala lampa. Starija gospođa odvukla je zavesu, a potom i otvorila prozor. "Nela, dušo moja! Koliko te dugo nisam videla...", naborano lice joj se nasmejalo. Crna kosa bila je ređa nego što je pamtim i prošarana sedim vlasima. "Mogu li malo? Neću dugo", primila sam je za ruku. Toplota njenog doma ispunila je moje telo. Osetila sam spokoj i na trenutak su svi moji problemi nestali kao da ih je preuzela na sebe. "Naravno, dušo, naravno", zatvorila je prozor i ponovo zavukla zavesu. Svetlo je u sobi ostalo goreti. Ubrzo se začulo okretanje ključa u bravi i vrata su se otvorila. Zagrlila sam gospođu Margitu i prošavši mračnim hodnikom došla do velike prostorije.

Pritisnula je prekidač i jako svetlo nas je obe obasjalo. U trenutku lice joj je izgubilo boju. Drhtavim rukama primila me je za obraze. Klimala sam glavom dajući do znanja da ne želim pričati o onome što se događa u mom životu. Pomilovala me je po glavi kada se začuo moj telefon. "Nela, ja sam. Otvori.", čula sam nakon što sam odgovorila na poziv koji mi je uputila Ines. "Nisam u stanu. Poslaću ti adresu", prekinula sam vezu te otkucala adresu u poruci. Gospođa Margita me je gledala sa tugom u očima. Znala sam da me je želela pitati šta se to događa u mom životu, ali nisam bila spremna. Ni ja nisam znala šta se događa. "Ostaviću ti ključ. Možeš ga i zadržati, imam rezervni", krenula je ka izlazu iz prostorije. "Laku noć", uzvratila je pozdrav i izašla. U prostoriji sam ostala samo ja i veliki broj mojih odraza u ogledalima kojima su zidovi bili obloženi. Sela sam na parket i odmotala belu kesu. Izvadila sam par svojih starih baletanki i obula ih. Balet sam trenirala petnaest godina. Želela sam nakon srednje škole u potpunosti se posvetiti njemu, no moji su profesori tada govorili kako nema života od njega. Stavovi okoline tada su uticali na moju sreću. Odustala sam od njega. U potpunosti ga izbacila iz svog života. Nisam se borila za svoju sreću. Danas sam shvatila da ne želim ponoviti tako nešto. Spustila sam se telom na ispruženu nogu kako bih se istegla. Prostorijom se prolomio zvuk pucketanja mojih kostiju. Isto sam ponovila i na drugoj strani, a potom pustila muziku na telefonu. Nakon dugo vremena ponovo sam zaplesala. Usklađeni pokreti kao da su nosili sve moje brige. Ponovo sam osetila isti osećaj kao onaj prije sedam godina. Shvatila sam da sam još uvek živela za trenutke u kojima sam ja, muzika i prostorija u kojoj sam plesala. Svaki je pokret za mene bio umetnost. Zaustavila sam se nakon nekoliko pirueta u nizu te ugledala Ines. "Donela sam kinesku", nasmejala se dok sam joj prilazila. Sele smo na parket i oslonile se na zid te otvorile večeru. "Gospođa Margita nikada nije dozvoljavala da se ovde jede. Ovo je bilo mesto za beg od stvarnosti i nije bilo mesta za stvari iz života koji se vodio iza ovih vrata.", gledala sam u pravcu vrata kroz koja sam ušla nakon toliko godina. Gospođa Margita bila je jedina koja se borila da ne izbacim u potpunosti balet iz svog života. Ines je uzimala zalogaj salate koju nam je donela. "Juče mi je Tia saopštila da se zaljubila u gospodina Damjana. Da si je videla samo kako je govorila o njemu. U očima joj se video novac i sve ono što bi joj on mogao pružiti. Ines, zar je to zaljubljenost? Ako jeste, onda ja odlazim.", govorila sam dok su mi se oči punile suzama. Odložila je svoju porciju i približila mi se. Prislonila je svoje dlanove na moje obraze i poljubila me u čelo. "Neću ti dopustiti da odeš. Nije isto voleti čoveka i njegovu moć.", naslonila sam glavu na njeno rame. "Govorila sam sebi da se ne smem zaljubiti u njega ni ne shvatajući da je to već učinjeno.", skinula sam svoje baletanke. Rukama sam prelazila po uspomenama koje su nosile sa sobom. "Odlučila sam. Ovoga puta neću odustati od onoga šta želim", naglo sam spustila baletanke i pogledala u Ines. Osmeh joj je odavao da me podržava. "Ako ga ona bude imala ja ću biti najnesretnija osoba jer ga ne zaslužuje. Zato se to neće dogoditi.", govorila sam odlučno gledajući je u oči.