Nadam se da će vam se svideti novi nastavak. Po završetku čitanja ostavite vote i svoje mišljenje, a mi se čitamo sledećeg utorka...

Zaključala sam vrata automobila i potrčala ka vratima zgrade. Protresla sam rukom kako bi mi se rukav spustio te sam pogledala na sat. Kasnila sam. Nisam mogla verovati da sam već nakon nedelju dana kasnila. Posegnula sam za torbom kako bih ostavila ključ od automobila, no nisam je imala kod sebe. "Nela, torba! Nela...", u neverici sam klimala glavom ponovo se vraćajući do automobila. Izvadila sam je i dugim koracima se uputila ka firmi. Vrata su se otvorila i ugledala sam lift kako se zatvara. "Zaustavite, molim Vas!", viknula sam trčeći ka liftu. Provirila je muška ruka i tako sprečila da lift ode bez mene. Zahvalila sam se dok sam ulazila unutra popravljajući jaknu koja se naborala od trčanja. Pritisnula sam dugme koje je vodilo lift na peti sprat i okrenula se ka čoveku do mene. Pronašla sam se okovana tamnim pogledom i zagonetnim osmehom. U trenutku sam prestala disati. Nisam mogla udahnuti, nisam imala šta izdahnuti. Nepomično sam gledala u čoveka razmišljajući o spletu okolnosti koji se dogodio. Da nisam zaboravila torbu, sada ne bih bila u liftu sa gospodinom Damjanom. Nekada bude i neke koristi od moje zaboravnosti. "Dobar dan, gospodine! Izvinite, nisam primetila da ste to Vi.", u dahu sam izgovorila dok sam pokušavala disati. Spustila sam pogled pokušavajući umiriti moje srce koje je njegovom blizinom ludilo. "Dobar dan, Nela.", hiljade malih trnaca prošlo je mojim telom kada je izgovorio moje ime. Neprimetno sam zagrizla usnicu dok je kosa skrivala moje lice. Oglasilo se zvonce dajući do znanja da smo stigli. Ispružio je ruku dopuštajući mi da prva izađem. Klimnula sam glavom u znak zahvalnosti, a on se nasmešio. Zastala sam na recepciji kod Ines. "Trebali bismo danas pogledati neke skice. Pozvaću te kasnije.",  rekao je prolazeći pored mene te se uputio ka svojoj kancelariji. Odjednom me je ponovo ispunio vazduh. Gledala sam u pravcu u kojem je otišao ne trepćući. Okrenula sam se ka Ines koja me je odmahujući glavom promatrala. "Prestala sam disati. Doslovno sam prestala disati", podigla sam ruke kako bih pokazala da ne znam šta reći na ono što on izaziva u meni i krenula ka kancelariji.

Mahnula sam Magdaleni, devojci koja je radila u prostoriji do moje kancelarije. Glavom je pridržavala telefon na ramenu usput zapisujući brojeve računa. "Nela!", osvrnula sam se i videla Tiu. Brzo je sitnim koracima došla do mene i rekla kako želi razgovarati. Ušla sam u svoju radnu prostoriju i ostavila otvorena vrata. Odložila sam torbu na stol te skinula jaknu i prebacila je preko stolice dok je ona sedala na beli krevet. Promatrala me je kako vadim rokovnik iz svoje torbe te tražim telefon. "Saslušaj me, molim te!", viknula je dok sam uključivala kompjuter. "Slušam te, samo se moram pripremiti za posao", sa police sa fasciklama izvadila sam onu u kojoj su se nalazili materijali za postavu torbe. "Izvini za moju reakciju od pre nekoliko dana. Bila sam jako nervozna. Mama me je zvala i rekla kako bi moja sestra trebala doći na neko vreme kod mene jer ima problema sa dečkom.", neprimetno sam prevrnula očima. Šta god se dogodi, njeno opravdanje je da će joj doći sestra jer ima problema sa dečkom. Nikada nije osmislila bolji izgovor. I nakon ovoliko godina ona se uvek izvlačila i smišljala opravdanja. Počinjala sam sumnjati u naše prijateljstvo, nadajući se da je to zapravo nepotrebno. Ustala sam sa stolice i prišla joj. Prošla sam prstima kroz njenu kosu na šta se nasmejala. Znala je da to radim jer mi je nebrojeno puta rekla da ne voli. Spustila sam se u čučanj i pogledala je u oči. "Znam tvoje bubice, ne moraš se pravdati", zagrlila sam je te se vratila za stol. Sa olakšanjem se osmehnula. Zazvonio joj je poslovni telefon i morala je izaći. Otvorila sam fasciklu koja mi se nalazila na stolu i započela unošenje šifri materijala kako bih videla trebamo li neke naručiti i osigurati se dovoljnim količinama.

Zazvonio je telefon. Javila sam se u nadi da me Tia poziva na ručak. Ujutro nisam stigla sebi pripremiti doručak i sada je već moj stomak bio prazan. Na papir sam zapisivala poslednji materijal koji je bilo potrebno naručiti kada se sa druge strane linije začuo muški glas. Gospodin Damjan je želeo da pogledamo nove skice. Veza se nakon jedne rečenice prekinula, a ja sam odmah ustala. Izašla sam iz kancelarije i otišla do Ines. "Poželi mi sreću", popravila sam loknu koja se izvila na suprotnu stranu te nastavila ka prostoriji gospodina Damjana. Nervozno sam se nasmejala najboljoj prijateljici u prolazu te pokucala na njegova vrata. Nisam bila spremna ući unutra jer nisam znala kako ću se poneti, niti hoću li moći razmišljati, no nakon dubokog izdaha otvorila sam vrata. "Sedi", pokazao mi je na fotelju ispred njegovog stola. Dodao mi je veliki list papira na kojem se nalazio crtež torbe. U dnu papira bio je potpis jedne od dizajnerki. Promatrala sam torbu na papiru dok je on posmatrao moje reakcije. Nestrpljivo je iščekivao moje mišljenje. Lupkao je prstima o stol čineći me nervoznijom nego što sam bila. "Jako je lepa. No, nisam sigurna da bi je žena rado kupila", rekla sam svoje iskreno mišljenje i pružila mu papir nazad. Izgledao je iznenađeno. Verovala sam da je očekivao da ću pohvaliti rad. "Kako to misliš?", spustio je papir ispred sebe. Ustala sam sa fotelje i zaobišla stol približivši mu se. U tom trenutku nisam znala šta sam činila. Telo se samo kretalo. Moja samokontrola nije postojala. Srce mi je ubrzano pulsiralo još od kada sam ušla u kancelariju. Tada, jedino što sam mogla bilo je umreti. Nadala sam se da me srce neće izdati sada kada sam mu toliko blizu. Uzela sam olovku sa stola i približila je radu. "Vidite, malo je prevelika.", prišla sam olovkom papiru. "Izvinite. Neću dirati rad.", ostavila sam olovku nakon što sam na trenutak uspela racionalno razmisliti. "Samo izvoli. Popraviću, ako ne bude bilo dobro", osmehnuo se. Pogledala sam u drugu stranu kako bih se pribrala. Bio je neopisivo sladak dok je dopuštao da mu se krajevi usana igraju. "Žena ne želi da joj torba predstavlja teret i prepreku koja bi je usporila. Ukoliko bismo je ovde malo suzili i ovde zaoblili...", povlačila sam linije po rubovima crteža čineći torbu praktičnijom. Gospodin Damjan nije gledao u rad koji sam verovatno nesvesno upropastila. Pogledom je pratio kako mi se pramenovi kose kližu sa leđa i padaju na lice. Sklonila sam pogled sa crteža i pogledala u njega. "Molim?", tiho sam izgovorila dok se u meni javljala zabrinutost. Prstima sam prolazila po rubu usana trudeći se da obrišem ukoliko imam nešto. "Ništa. Golica me kosa", blago je namrštio nos. Bio je slađi nego dok se smejao. Izvinila sam se i odmakla od stola. Prišla sam kožnoj fotelji i rukama se oslonila na nju dok je gledao u crtež. "Moram doraditi malo, no istina, ovako izgleda bolje", blago sam se osmehnula kada je u kancelariju ušla gospođica Elena. "Ostatak ćemo dovršiti drugi put", rekao je dajući mi do znanja da mogu ići. Izašla sam iz prostorije i rukama se počela hladiti. "Zašto si se zaljubila, Nela?", rekla sam si u bradu.

Došla sam do stola moje najbolje prijateljice. "Idemo do "Harmonije" na ručak?", upitala sam je nakon što je završila telefonski razgovor. Odmah se složila te otišla do gospodina Damjana tražiti dopuštenje da izađe. "Idem po torbu", polu-trčeći sam uzela torbu iz kancelarije i vratila se do recepcije koja je bila prazna. Nervozno sam lupkala nogom o pod čekajući da dođe Tia. Želela sam što pre izaći iz firme i udahnuti svežeg vazduha oslobađajući tako sebe sve napetosti. Ova dva susreta sa gospodinom Damjanom bila su previše za mene danas. Iza mene je došla Ines i uplašila me. Glasno se smejala dok sam ja smirivala samu sebe. Na licu sam joj videla da je želela da zna šta se dogodilo u kancelariji našeg šefa. "Ne pitaj me ništa, molim te", prišla sam liftu i pozvala ga kada sam videla da dolazi Tia. Sišle smo na parking i odvezle se njenim automobilom do "Harmonije". Ušle smo unutra i zatražile jedan stol, a potom naručile i ukusne odreske. "Moram ti nešto priznati", rekla je dok smo čekale jela. Prelazila je pogledom po restoranu tražeći poznate osobe. "I ja tebi", želela sam znati njeno mišljenje o situaciji u kojoj sam se našla. Verovala sam da ću od nje dobiti najbolji savet. "Ja prva! Mislim da sam se zaljubila u gospodina Damjana", nešto me je probolo u želucu. Počela sam ubrzano disati držeći se za stomak. Tia se zabrinula. "Sve je u redu. Samo ništa nisam jela", nije bilo u redu. Ništa nije bilo u redu. Otpila sam gutljaj vode, no nije mi bilo lakše. "Tako lepo izgleda u odelu i vidi se da ima ukusa. Nosila sam mu neke papire kod kuće. Znaš kakvu kuću ima... Tačno se vidi da živi lak život", pričala je oduševljeno. Pogledala me je izvivši obrvu dok sam se držala za stomak. "Nisam primetila. Zar nisi pričala kako je hladan i nepristupačan?", pokušavala sam sakriti neprijatnu iznenađenost nadajući se da Tia neće ništa podumnjati. "Ako je takva osoba onda neka je takav. Kada odeš kod njega kući ili provedeš s njim neko vreme shvatiš da možeš zamisliti svoj život kao takav", nisam verovala da ću čuti ovakve reči od nje. Nisam verovala da se Tia mogla zaljubiti u gospodina Damjana. Zapravo, nisam ni poverovala da se zaljubila u njega kao osobu. Ona nikada nije sudila o ljudima po njihovim stanjima na bankovnim računima, no sada je tako govorila. "Šta si ti želela reći?", upitala me je nakon što nam je stigao ručak. Zbunila sam se. Više joj nisam mogla reći ono što sam želela. Nisam je želela povrediti, a znala sam da bi se to dogodilo. "Želela sam priznati da je ovo bila odlična odluka. Hvala ti što si mi sve omogućila", izletelo mi je dok sam pokušavala smisliti nešto novo. Morala sam razgovarati sa Ines. Uzela sam telefon iz torbe i poslala kratku poruku. "Prijatno", odrezala sam komadić mesa zabrinuto je promatrajući ispod oka.