Hej, hej! Kako ste mi danas?
Preostala su nam još svega tri nastavka, bez ovog dva, i stvarno sam jako tužna zbog toga, no nadam se da će vam se ovi poslednji svideti. Ostavite vote i svoje mišljenje u komentarima, a mi se čitamo ponovo u utorak :*

Od kada je Bruno odseo kod mene nekoliko dana i svakoga jutra mi pravio doručak govoreći kako je to najbitniji obrok u toku danu, moram priznati da sam se pomalo ponovo navikla na njega. Već nakon samo nekoliko dana svakodnevnog doručkovanja moj je organizam zahtevao hranu čim bih se probudila. Upravo iz tog razloga i ovog sam jutra stajala za kuhinjskim stolom i pripremala sebi tostirani sendvič.

Ono što sam najviše volela kod činjenice da sam bila sama sebi šefica jeste to što se nisam morala previše obavezivati za vreme dolaska na posao. Nakon dugo vremena konačno sam mogla svakoga jutra na miru popiti prvu kafu, pogledati neku zanimljivu emisiju i pripremiti se bez požurivanja. Naravno, sve je to bilo moguće ukoliko nisam imala ugovoreni sastanak toga dana jer iz meni nepoznatog razloga većina ljudi zahteva da se ti sastanci održavaju što ranije.

Upravo kada sam dovršila svoj doručak i uključila televizor u dnevnom boravku, setila sam se da sam jedan upravo takav ranojutarnji sastanak imala baš tog dana. Brzo sam ugasila televizor i utrčala i sobu. Iz ormara sam uzela haljinu na crvene cvetiće koju sam bila kupila prethodnog dana te sam uzela svoju torbu. Bila sam spremna napustiti stan kada mi je zazvonio telefon.

"Evo me, Ines. Stižem odmah. Samo da izađem iz garaže i probijem se kroz gužvu", rekla sam brzo vadeći ključeve iz brave.

"Ne moraš žuriti, sastanak je otkazan", odahnula sam. Ostavila sam ključeve na stolu te sela na jednu od stolica. "Ali imamo jedan drugi problem. Daću ti Karla da razgovaraš sa njim", znala sam da niti jedan dan ne može proći bez problema.

"Dobro jutro, Nela. Kao što je Ines već rekla imamo jedan problem", prevrnula sam očima na njegovo odugovlačenje te ga požurila kako bih što pre mogla pronaći neko rešenje. "Poklon-kartice za novi broj časopisa su gotove i razgovarao sam sa gospodinom Damjanom koji je rekao da nam ih mogu poslati tek sutra, a nama su prekopotrebne već danas kako novi broj ne bi kasnio."

"U redu, to nije veliki problem. Ne moraju ih slati, neka ih donesu oni", nisam razumela zašto su podigli toliku paniku oko toga. Karlo je rekao kako su mu rekli nakon što je to predložio da bi bilo mnogo bolje da ih neko od nas pokupi. "I sada želiš da ja odem po njih? U redu, uradiću to", nisam bila sigurna zašto sam pristala na to jer sam znala da još uvek nisam bila spremna suočiti se s njim nakon onog poziva. Karlo se zahvalio te prekinuo vezu.

Pozvala sam Damjana kako bih saznala gde se nalaze naše kartice trenutno. Nervozno sam hodala po dnevnoj sobi proveravajući da li se stvorio sloj prašine na policama koje sam očistila pre svega nekoliko dana dok se na telefonu samo čula zvonjava. Odjedno je ista ta zvonjava bila prekinuta i ja sam se ukopala u mestu.

"Damjane, Nela je. Čula sam da su naše poklon-kartice gotove i da bismo ih trebali pokupiti pa me zanima gde bih trebala doći da ih uzmem", rekla sam sve u jednom dahu. Polako sam disala pokušavajući smiriti sebe dok sam čekala odgovor.

"Pa pošto sam ih ja juče preuzeo, tu su kod mene u stanu. Ako ti nije problem, možeš li doći ovde?", kao da su se u trenutku ostvarili svi moji strahovi.

"U redu, samo mi pošalji adresu i dolazim kroz sat vremena", uspela sam prevaliti nekoliko reči preko usana.

"Nela, dobro znaš gde živim. Siguran sam da ti ne trebam slati adresu", prekinuo je vezu te sam ja bacila telefon na fotelju pored koje sam stajala.

Ušla sam u sobu te sela za svoj stol. Pogledala sam se u ogledalo i duboko udahnula, a potom i izdahnula. Budući da se, misleći da ću zakasniti na sastanak, nisam u potpunosti spremila uzela sam sa stola maskaru i nanela nekoliko slojeva. Na kratko mi je pogled pobegao na crveni karmin koji mi je Damjan poklonio te sam ga po prvi put otvorila i stavila.

"Nela, vi ste samo prijatelji. Pri-ja-te-lji", rukom sam obrisala karmin sa usana. Prstima sam popravila zamazane uglove usana na kojima je još uvek ostao crveni trag. "Kao da će neko primetiti", ponovo sam otvorila svoj karmin i nanela ga.

Sa police sa cipelama sam uzela crvene sandale sa visokom potpeticom te ih obula i konačno izašla iz stana. Sišla sam do svog auta i izašla iz garaže.

Vozeći se putevima kojima sam nekada išla svakodnevno bolelo je više nego što sam očekivala. Sve je bilo nekako isto kao pre dve godine, put, znakovi, ljudi. Sve osim mene koja se sada nisam vozila sretna ka njemu.

Zaustavila sam auto ispred visoke bele zgrade i prišla ulazu. Ovoga puta vrata nisu bila otvorena, a ja nisam mogla čekati satima da neko izađe iz zgrade kako bih ja ušla ne morajući zvoniti na interfon i upropastiti iznenađenje. Pritisla sam dugme pored Damjanovog imena i vrlo brzo su se vrata otvorila.

Ušla sam u lift i prstom prešla po broju šest te kada se zaustavio na traženom spratu i izašla iz njega. Kao i nekada u zgradi je bilo tiho. Mračnim hodnikom odzvanjao je zvuk mojih potpetica dok sam prilazila Damjanovim vratima. Bilo je mnogo teže nego što sam očekivala. Zazvonila sam i začula dobro poznati zvuk. U trenutku sam osetila kako me je zaboleo stomak dok sam čekala da mi otvori vrata.

"Hej, Nela! Uđi", na kratko se zagledao u moje usne i crveni karmin na njima, a zatim se pomerio u stranu te sam nakon nekoliko trenutaka oklevanja konačno zakoračila u njegov stan. Stajala sam u hodniku i promatrala kako se ništa nije promenilo. Još uvek me je iznova očaravao pogled iz njegove dnevne sobe.

"Neću se zadržavati, samo sam došla po kartice", rekla sam te sam pogledala u pod.

"Hajde, samo jedna limunada", nisam podizala pogled jer sam znala da se neću moći odupreti njegovom. Popustila sam.

Napravila sam nekoliko koraka kada je do mene dotrčala malena devojčica koju sam prvi put videla u zoološkom vrtu. Stidljivo me je pogledala. Spustila sam se u čučanj ispred nje i rekla joj kako se zovem. Tiho je izgovorila svoje ime, a potom otrčala u Damjanovu sobu.

Polako sam prelazila pogledom po stanu prisećajući se svakog detalja. Mislila sam da ću zaplakati istog trenutka, no morala sam biti jaka. Zbog sebe. Damjan je spustio na stolić pored sofe kutiju u kojoj su bile poslagane kartice te limunadu, a zatim se vratio u kuhinju po još dve.

"Burna noć?", upitala sam ga kada mi je pogled zastao na dve čaše na pola popijenog viskija.

"Nela, izvini zato što sam..."

"Nemoj", prekinula sam ga te sela na sofu i uzela čašu limunade.

Pozvao je Taru te je dotrčala do nas noseći papir i svoje bojice. Sela je na pod te spustila papir i počela crtati. Damjan je rekao kako je Elena otišla na poslovni put i kako on čuva Taru dok se ne vrati, a zatim mu je zazvonio telefon, no on je samo odbio poziv. Tara je ustala sa poda i dotrčala do mene te mi pružila papir.

"Hvala ti puno, malena", raznežila sam se kada sam ugledala crtež sebe. Poljubila sam je u obraz te obrisala trag karmina koji je ostao. Vratila se do Damjana i on ju je podigao sebi u krilo.

"Lepa. Jako je lepa", Tara je uperila prstom u mene  i slatko se nasmejala. Osećala sam se postiđeno te sam samo spustila pogled.

"Znam, Tara. Stvarno je jako lepa", ponovio je Damjan Tarine reči čineći da se osećam još nelagodnije.

Rekla sam kako bih trebala krenuti pa se Damjan ponudio da mi pomogne sa kutijom. Isprva sam ga odbila, no insistirao je. Uključio je televizor i pustio Tari njen omiljeni crtani film, a potom proverio jesu li svi prozori dobro zatvoreni.

Izašli smo iz zgrade te prišli mom automobilu. Otvorila sam prtljažnik i Damjan je samo ubacio kutiju u njega. Zatvorivši ga, zahvalila sam mu se te krenula ulaziti u auto kada sam čula kako me doziva.

"Znam da sam možda bio pomalo pijan, ali sam stvarno mislio to što sam rekao", rekao je nervozno trljajući ruke. Jedan ugao usana sam podigla u blagi osmeh.

"I ja sam", rekla sam znajući da ne zna o čemu govorim jer me nije čuo šta sam rekla. Sela sam u auto i odvezla se do redakcije svog časopisa.