Hej, hej! Kako ste mi? Šta ima novo kod vas?
Imamo još svega nekoliko nastavaka i iskreno sam tužna zbog toga, već sada mi nedostaje pisanje ove priče. No, dok je još tu, nadam se da će vam se svideti ovaj nastavak, ostavite svoje mišljenje u komentarima i vote po završetku čitanja :) Čitamo se uskoro... :*

Zaključala sam svoj auto i napravila nekoliko dužih koraka kako bih sustigla Ines. Klizna vrata šoping centra su se otvorila i u trenutku smo se našle izgubljene u masi ljudi prelazeći pogledom po prodavnicama i birajući u koju ćemo prvo ući.

Ines je pokazala prstom na cvetnu haljinu u izlogu najbliže prodavnice te smo i ušle u istu. Provlačiti se između redova potpuno nove garderobe koja strpljivo čeka da je neko kupi uvek je bio odličan osećaj.

"Bojim se", rekla je Ines pregledajući majice koje su bile okačene na vešalicama. Pogledala sam je zbunjeno ne znajući o čemu pričam. "Sinoć sam razgovarala sa Brunom i nekako smo odlučili da pokušamo biti zajedno. Na prvu mi je to izgledalo kao ostvarenje moje trenutno najveće želje, no kasnije kada sam legla u krevet shvatila sam šta to zapravo znači. Bruno ima svoj posao u Beču, kada je ovde, kao i da nije. Čak i onda nas deli nekoliko sati vožnje", prislonila je jednu majicu uz sebe te se pogledala u ogledalo.

"Znam da Bruno jako želi da vas dvoje uspete i znam da će uraditi sve da se to i ostvari. Pitanje je želiš li isto?", bez oklevanja je potvrdno odgovorila na moje pitanje. "Onda nema problema. Uverena sam da će biti potrebno dosta žrtvovanja, ali verujem da ćete uspeti. Za početak, Bruno već dugo planira da središte kompanije prebaci ovde što znači i da će morati pronaći sebi stan u gradu pa ćete automatski biti bliže jedno drugom", stavila sam prst na usta kako bih joj dala do znanja da se mora iznenaditi kada joj Bruno to bude saopštio na šta mi je ona namignula i glasno se nasmejala.

"Evo haljine iz izloga! Stvarno bi je trebala probati", pružila mi je jednu te smo nastavile pregledati izloženu garderobu.

Gomile garderobe prebačene preko naših levih ruku veoma brzo su poprilično narasla te smo zajedno otišle do kabina kako bih isprobali sve to.

"Šta ima novo u vezi Damjana?", upitala me je pre nego što je zavukla zavesu na svojoj kabini. Ponovila sam isto kod sebe. Odlažući garderobu na okruglu stolicu u kabini razmišljala sam trebam li joj reći za našu malu šetnju koja se dogodila prethodne večeri.

"Kada sam ga poslednji put videla, samouvereno je govorio Karlu da ga još uvek nisam zaboravila i ja mu se nisam mogla suprotstaviti jer u sebi znam da je govorio istinu", obukla sam cvetnu haljinu te izašla iz kabine i zazvala Ines.

"Izgledaš prelepo, moraš je kupiti", vratila sam se u kabinu te nastavila isprobavati garderobu.

"Znaš, Ines, i ja se bojim. Bojim se da bi se kada bismo ponovo bili zajedno sve ponovilo. Da bih opet bila povređena i da ovoga puta to ne bih izdržala. A onda kada pomislim da bi bilo bolje da pronađem nekog novog shvatim kako bih ga samo zavlačila govoreći mu da ga volim jer to ne bi bilo istina. Ja verujem da u životu možeš iskreno voleti samo jednu osobu", skinula sam tek obučenu majicu budući da nisam bila zadovoljna.

"Znam da si bila povređena, da je bolelo, a da si glumila da si jaka, ali isto tako verujem da je Damjan naučio nešto iz svega toga i da nikada ne bi ponovo postupio isto", provirila sam iz kabine kako bih videla košulju koju je upravo bila probala.

Nakon što sam čula Bruninu priču pre nekoliko dana odmah sam mu poverovala da se promenio, da je shvatio šta je uradio i da neće ponoviti, no zašto sam se onda bojala poverovati u istu tu priču koju mi je ispričao Damjan? Nisam znala da li je to bilo do toga što sam Brunu poznavala oduvek ili zbog toga što se ovde radilo o meni, no delom ni sama sebi nisam bila jasna.

"Želiš li da odemo da nešto jedemo? Uvek ogladnim od kupovine", upitala me je Ines nakon što smo obišli još nekoliko prodavnica. Složila sam se s njom te smo se popele do sprata sa restoranima i zauzele stol u jednom. Spustile smo svoje vrećice na prazne stolice i naručile ukusnu testeninu kada nam je prišao stariji konobar.

"Da nazdravimo, Nela. Za nove i stare ljubavi", podigla je blago svoju čašu crvenog vina. Nasmejala sam se ne znajući šta reći na onaj deo o starim ljubavima te sam i ja podigla čašu.

Nakon višesatne kupovine i popijene kafe u Ineskinom stanu vratila sam se kući kada se mrak već spustio na naše ulice. Parkiravši auto u garažu zgrade popela sam se liftom do trećeg sprata te ušla u svoj stan. Izula sam patike i ušla u svoju sobu kako bih ostavila vrećice sa garderobom koju sam kupila.

Podigla sam jastuk na kojem sam spavala te uzela svoju pidžamu i otišla u kupatilo. Pustila sam toplu vodu i dopustila joj da na trenutak sa mene sapere sve brige i probleme i pusti me da dišem slobodno. Oprala sam kosu, a zatim i ubrzo izašla iz kupatila obukavši svoju pidžamu.

Vratila sam se u sobu i kratko prosušila kosu fenom te izašla u kuhinju. Otvorila sam frižider i pogledom prešla po svemu što se u njemu nalazilo. Bila sam gladna, no ništa od onoga što sam imala mi se nije jelo u tom trenutku. Očistila sam jednu bananu i pojela je tek kako bih zavarala svoj stomak, a potom sipala sebi čašu vina.

Odnela sam svoje vino u sobu i spustila ga na prozorsku dasku. Privukla sam stolicu prozoru te ga i otvorila, a zatim sela na nju i otpila gutljaj vina.

Promatrala sam ljude koji su prolazili ulicom osvetljenom tek ponekom gradskom lampom. Vetar je lagano duvao dovoljno jak da pogura oblake i sakrije krupan mesec. U daljini čuo se zvuk vozova koji kreću sa svojih perona. Sedeći tako u polumraku svoje sobe i promatrajući sve oko sebe shvatila sam da je sve prolazno, i ti ljudi i ti vozovi i ti oblaci. I nije mi bila jasna jedna stvar. Ako sve prolazi, zašto me nije prošla i ova tuga, ova želja da ga imam pored sebe, da ga zagrlim i bezuslovno volim? Kao da je prolaznost imala previše posla pa je zaboravila na mene.

Nekoliko se suza skotrljalo niz moje obraze te sam ih brzo obrisala prstima. Ispila sam vino do kraja te zatvorila prozor i vratila stolicu na svoje mesto. Ostavila sam čašu na stolu te legla u krevet i ugasila svetlo.

U mojoj je glavi ponovo bila buka, no nisam joj smela dozvoliti da me ponovo savlada. Počela sam pevušiti prvu pesmu koja mi je pala na pamet te sam u tom pevušenju i zaspala.

Usred sna, iznenada je zazvonio moj telefon te sam se iz istog i probudila. Na ormariću pored kreveta napipala sam svoj telefon i već napamet naučenim pokretom odgovorila na poziv.

"Hej, Nela. Nisam znao da li još uvek koristiš ovaj broj, no svejedno sam pokušao i eto, javila si se, tako da je očigledno da ga koristiš", nasmejao se na svoje poslednje reči. Dalo se primetiti da je malo previše popio.

"Damjane, znaš li koliko je sati?", odmaknula sam telefon te žmireći pogledala na sat. "Tri i petnaest je Damjane. Šta god si trebao, zar nisi mogao sačekati jutro?"

"Ne, Nela. Znaš, sedeo sam na bankini odmah ispred kluba u koji sam izašao čekajući da me Erik pokupi i razmišljao o tebi. Shvatio sam da ti moram nešto reći i to odmah te sam uzeo svoj telefon i pozvao stari broj nadajući se da ćeš se javiti", zastao je na kratko te se zakašljao. "Nela, ja te volim. Volim te više od svog života, više od svega", oči su mi zasuzile te sam ih protljala prstima.

"Volim i ja tebe", izgovorila sam tiho, no moje su se reči poklopile sa zvukom automobilske sirene sa druge strane.

"Izvini, nisam te čuo, Erik je zatrubio. Možeš li ponoviti?"

"Pričaćemo o tome neki drugi put. Laku noć, Damjane", rekla sam te prekinula vezu. Uzela sam jastuk koji se nalazio pored mene i snažno ga zagrlila. Obrisala sam suze koje su mi se skupile u očima te počela razmišljati o razgovoru koji sam upravo vodila.