Izvinjavam se ukoliko ima grešaka, ispraviću ih kasnije. Trenutno sam na moru i imam mali problem sa internetom. Nadam se da će vam se nastavak svideti, ostavite vote i svoje mišljenje u komentarima... :*

Odlomila sam komadić keksa te stavivši ga u usta vratila pogled na svoj laptop. Po poslednji put sam pregledala rođendanski broj časopisa želeći da sve izgleda onako kako sam zamislila. I bila sam zadovoljna. Bilo je upravo onako kako smo se dogovorili na prvom sastanku.

"Želiš li da pozovem gospodina Damjana da potpišemo ugovor oko poklon-kartica?", Karlo je blago odškrinuo vrata te provirio kroz njih. Klimnula sam glavom, a zatim ponovo ostala sama u kancelariji.

Otvorila sam svoju elektronsku poštu, a potom i poruku koju sam upravo tada i primila. Kao privitak u poruci se nalazio reklamni video novog broj časopisa. Pokrenula sam ga, a zatim se oslonila na naslon svoje fotelje promatrajući i najmanji detalj. Ubrzo je video završio te sam ga ponovo pustila. Još nekoliko puta sam ga pokrenula.

"Nela!", Ines je gotovo trčećim korakom ušla u moju kancelariju i u trenutku svu svoju težinu sručila na stolicu naspram mene. "Mislim da smo zajedno!"

"Misliš? Kako to misliš misliš?", upitala sam je kroz smeh znajući da njoj nije do istog.

"Pa ne znam sve se odigralo nekako brzo. U poslednje vreme smo bili stalno zajedno jer smo organizovali tvoj rođendan i onda se samo dogodilo. Još uvek nismo definisali naš odnos, ali", prekinula ju je zvonjava telefona.

Izvinila sam joj se te se javila. Sa druge strane začuo se Ninin glas kako mi govori da je Damjan došao. Rekla sam joj da javi Karlu i da ga pošalje u njegovu kancelariju te sam prekinula vezu.

"Izvini, došao je Damjan kako bismo potpisali onaj ugovor oko poklon-kartica  pa moram ići. Ali, završićemo brzo pa ćeš mi sve ispričati do detalja", ustala sam od stola i uzela svoj telefon te izašla iz kancelarije.

Koračajući ka Karlovoj kancelariji u hodniku sam začula kako je Damjan upitao Ines zašto se sastanak neće održati u mojoj kacelariji. Nije mu znala odgovoriti. Nisam ni sama znala zašto sam rekla da ćemo ovo obaviti kod Karla, no, samo sam znala da bi mi bilo previše ponovo ga gledati u mom prostoru.

Telefon mi je zazvonio te sam se javila i okrenula praveći nekoliko koraka u nazad. Nakon što sam završila razgovor prišla sam vratima kancelarije i duboko izdahnula pokušavajući umiriti sebe i govoreći sebi da ne dozvolim da me Damjan izbaci iz takta svojim mogućim komentarima.

"Dobar dan", javila sam se nakon što sam ušla u kancelariju te pružila ruku Damjanu. Uzvratio je pozdrav, a potom sam sela na najbližu stolicu.

Dozvolila sam Karlu da mu saopšti našu odluku potvrđujući klimanjem glavom njegove reči. Promatrala sam krajičkom oka Damjana i njegov sjaj u krupnim tamnim očima. Nakon što sam po njegovom osmehu shvatila da me je primetio, naglo sam okrenula glavu ka Karlu koji je upravo dovršavao svoj kratak monolog.

Damjan je iz džepa svog sakoa izvadio usku hemijsku te uzeo papir koji mu je pružio Karlo i potpisao ga. Vratio je papir, a zatim i hemijsku olovku na svoje mesto.

"Hvala vam na ovoj ponudi, stvarno nam je drago što smo u mogućnosti pokloniti našim čitaocima popuste na vaše torbe. Ja ću vas sada ostaviti da se dogovorite oko izrade kartica, a ja moram ići", Damjan me je gledao pravo u oči pokušavajući me zbuniti. Moram priznati da je delom i uspeo.

Izašla sam iz kancelarije te se oslonila na zid i udahnula duboko kako bih se umirila.

"Izvinite što ću Vas ovo pitati, ali ne mogu se suzdržati", začula sam Karlov glas te sam se približila vratima i polako oslonila uvo na njih kako bih bolje čula. "Kako ste uspeli samo se pojaviti i zavrteti Neli tlo pof nogama, a ja joj pokušavam prići već dve godine?"

Ostala sam zatečena njegovim pitanjem. Želela sam ući i pitati ga kako se uopšte usuđuje da ga pita nešto poput toga, no uspela sam se suzdržati. Iz kancelarije se začuo Damjanov smeh koji sam tako davno bila čula poslednji put.

"Nema tu nikakve mudrosti. Stvar je u tome da dok si ti pokušavao osvojiti nju, ona je pokušavala zaboraviti mene. Kao što vidiš, niko nije uspeo u svom naumu", ponovo sam poželela ući unutra, no ovoga puta kako bih upitala Damjana kako može biti toliko samouveren u sebe i tvrditi da ga nisam zaboravila. Prošla sam rukom kroz kosu te se nervozno vratila do svoje kancelarije pozivajući Ines da dođe sa mnom.

"Ines, mislim da ću posustati. Umreću ako još dugo budem morala gledati Damjana i suzdržavati se da ga mu se ne nasmejem nazad ili čak štaviše da ga zagrlim", nervozno sam šetala po kancelariji gore-dole. Prišla mi je i zaustavila me, a potom me i zagrlila umirujući me svojim rečima.

Ostatak dana Ines je provela u mojoj kancelariji. Zajedno smo dovršile poslednje dorade časopisa te ga i poslale na štampanje. Bile smo ispile po tri šolje kafe i osećale smo se poprilično odmorno. Nakon što smo završile sa obavezama pričale smo o izlasku u Mango nakon proslave mog rođendana i ljudima koje smo sve tamo sreli.

Nakon što je mrak već bio pao Ines i ja smo otišle do najbližeg restorana te poručile sebi laku i zdravu večeru. Bile smo dogovarale zajedničku kupovinu tu subotu kada je zazvonio telefon mojoj Ineski. Nakon što ga je izvadila iz torbe i pogledala ko je zove, lice joj se ozarilo, oči su joj lepše zasjale i osmeh joj se razvukao na licu. Znala sam da je Bruno.

Nakon večere vratila sam se u stan te odmah sebi skuvala toplog čaja budući da su ove rane prolećne večeri još uvek bile hladne, a ja nisam bila u potpunosti spremna na njih. Sa šoljom čaja sela sam na trosed te uključila televizor i pronašla svoju omiljenu seriju na programu. Znajući u napred šta će se dogoditi nadopunjavala sam rečenice likova kada je zazvonilo zvono.

"Ko je sada, ovako kasno?", ustala sam sa troseda te spustila šolju na stolić. Otvorila sam vrata i ispred sebe ugledala Damjana. "Šta ćeš ti ovde?"

"Izvini. Stvarno izvini. Nisam se mogao suzdržati, morao sam proveriti živiš li još uvek ovde", rekao je trljajući rukama oči. Stajala sam i gledala u njega prisećajući se kako sam nekada jedva čekala da pozvoni na moja vrata. Nakon kratke neprijatne tišine još jednom se izvinio te krenuo ka liftu.

"Želiš li da prošetamo?", zagrizla sam usnu nako što su mi preko usana pobegle reči kojih sam se najviše bojala. Zaustavio se i okrenuo ka meni te klimnuo glavom. "Sačekaj samo da obujem patike."

Uzela sam bele patike koje su mi stajale na samom ulazu te sam se spustiča u čučanj i obula ih. Ogrnula sam crnu kožnu jaknu i izašla iz stana ostavljajući televizor da radi i šolju čaja da se hladi.

Izašli smo iz zgrade i hladan večernji vazduh je obgrlio moje telo na šta sam kratko zadrhtala pomišljajući kako sam ipak trebala obući svoj kaput. Koračali smo jedno pored drugog održavajući određeni razmak pustom ulicom. Stavila sam ruke u zadnje džepove svojih farmerki te pogledala na kratko u nebo.

"Hvala ti za baletanke", prekinula sam tišinu ulice sa kojom smo se tako dobro bili spojili.

"Kako znaš da sam to bio ja?", zbunjeno je pogledao u mene.

"Ti i Ines ste jedini koji su znali da više nemam baletanke, a budući da sam pronašla poklon koji mi je ostavila Ines, ostalo je jedino moguće rešenje", osmehnula sam neprimetno još uvek gledajući u nebo.

"Gledaj, volim te i samo sam želeo da budeš sretna, a znam da si najsretnija..."

"Damjane, nećemo sada o tome. Pričajmo o nečemu drugom. Na primer šta se događalo u firmi tokom ove dve godine?", prekinula sam ga ne želevši pričati o onome što osećamo.

"Mesecima sam tražio novog savetnika za dizajn nakon što si otišla. Niko nije ima dovoljno dobre ideje kao ti i niko nije bio spreman reći šta mu se ne sviđa kod crteža. Mislim da sam izludeo tih nekoliko meseci", nasmejala sam se prisetivši se kako je bilo raditi u njegovoj firmi.

"I? Jesi li pronašao nekoga ko ti odgovara?"

"Na kraju je Elena odredila jednu devojku koju je poznavala od prije i sada nam ona pomaže. Iskreno? Nije ni upola dobra u poslu kao što si bila ti", ponovo sam se osetila neprijatno.

"Kako se zove Elenina ćerka?", upitala sam želeći promeniti temu. "Stvarno je preslatka."

"Tara. Pravi je mali zvrk. Ima je po svuda, ali stvarno je divna i slatka. Obožava kada dođe kod mene na nekoliko dana pa se stalno igramo", prisetila sam se kako se lepo igrao sa Lenom kada je bila kod mene u to vreme.

"Mislim da bi se lepo sprijateljila sa Lenom", rekla sam tiho pomalo oklevajući.

"Definitivno."

Ulice su pratile ritam naših koraka, a ja sam vešto izbegavala bilo koju zemu koja bi mogla dovesti do razgovora o Damjanu i meni, o nama koji više ne postojimo i o tome kako bismo možda ponovo mogli biti mi. Znala sam da moram prvo raščistiti sama sa sobom te sam to želela i učiniti.