Hej! Kako ste mi? Znam da me dugo nije bilo i da dugo nisam davala nikakve znake života i žao mi je zbog toga. Dogodilo se nešto što mi je promenilo život u poslednjih mesec dana, nešto na šta se nisam psihički pripremila iako sam znala da se moram pripremiti i iako sam znala tačno kada će se to dogoditi. Još uvek nije prošlo i znam da neće uskoro, no ne želim sada pričati o tome. Sada je najbitnije da sam se ja vratila sa poslednjih desetak nastavaka (ili malo manje) :) Zanima me želite li da ove poslednje nastavke izbacujem kao i pre, utorkom, ili želite da malo ubrzamo i čitate novi na svaka 2-3 dana?
Nadam se da će vam se svideti ovaj, ostavite vote i svoje mišljenje u komentarima :) Šaljem vam poljupce i zagrljaje :*

Ležala sam u svojoj sobi na krevetu. Prostor oko mene bio je ispunjen potpunim mrakom i u tišini se čulo samo moje disanje. Negde u daljini poput eha tiho su se čule Damjanove reči koje su se neprestano ponavljale. Osećala sam se kao da živim u nekom izuzetno dobro isceniranom filmu. Nisam u potpunosti verovala njegovim rečima, no i uprkos tome iako sam se u tom trenutku osećala loše pomalo mi je laskala spoznaja da sam na neki način obeležila njegov život i da sam mu značila.

Telefon mi je kratko zazvonio te sam podigla rub jastuka i uzela ga. Začuvši Karlov glas kako me podseća na današnje fotografisanje u letnjikovcu blago sam prevrnula očima, a potom mu rekla da neću dolaziti do kancelarije pre toga. Osetila sam neko razočarenje u njegovom glasu, no ne obazirući previše pažnje na to prekinula sam poziv.

Ustala sam iz kreveta te prišla prozoru i dopustila da jutarnje sunce obasja sobu. Otvorila sam vrata ormara i udaljila se nekolicinu koraka kako bih imala bolji pregled nad svom garderobom. Osećala sam kako je došlo pravo vreme da nakon dugo vremena i duge zime ponovo obučem haljinu te sam izvadila iz ormara i obukla svetlu, usku haljinu koja mi je dosezala do kolena.

Oslonivši se rukama na stol nanela sam nekoliko slojeva maskare, a potom sam prišla ormariću pored kreveta i stavila isti onaj balzam za usne koji stavljam svako veče. Izašla sam iz sobe oblačeći u poslednje vreme za mene pomalo karakterističan crveni kaput. Obula sam salonke i uzevši torbu izašla iz stana.

Vozila sam se autoputem razmišljajući zašto se Damjan vratio u moj život upravo u ovom trenutku. Želela sam znati da li je došao kako bih se u potpunosti uverila da mi on nije potreban ili upravo ono suprotno, da je on onaj pravi, da li je ovaj period bez njega bio potreban da sazrem, da ostvarim sve ono što sam oduvek želela i da postanem bolja osoba. Imala sam toliko pitanja, a niko na njih nije znao odgovor.

Skrenula sam na put koji se pružao između mnogih stabala visokog drveća i nakon još nekog vremena vožnje zaustavila se na prilazu starom letnjikovcu. Iz torbe sam izvadila parfem i nekoliko ga puta prsnula. Pogledala sam se u retrovizor i zakačila pramen kose iza uveta, a potom i duboko udahnula.

Izašla sam iz auta, poravnala haljinu i krenula kamenim putićem ka ulazu. Popela sam se uz mnogobrojne stepenice te na kratko zastala pored pletene klupe koja se nalazila na terasi. Na kratko sam nas videla kako sedimo na njoj. Osvrnula sam se te odmahnula glavom i ušla unutra.

Prešla sam pogledom po prostranoj prostoriji i ugledala Damjana i gospođicu Elenu kako sede leđima okrenuti za stolom za kojim smo Damjan i ja sedeli kada me je doveo ovde. Podsmehnula sam se za sebe ne verujući kako je sve isplanirao do detalja te im prišla.

"Dobro jutro", rekla sam nakon što sam došla do njih te sam pružila ruku gospođici Eleni.

"Nela? Jesi li to ti? Nisam znala da si ti urednica časopisa. Ne znaš koliko mi je drago što te vidim", videlo se iznenađenje na njenom licu, a potom i iskreno veselje. Pružila sam ruku Damjanu i kratko se rukovala sa njim. "Tvoja kosa. Skratila si je. Stvarno ti divno ovako pristaje", promatrala me je upravo onako kako se promatra neko koga nisi video godinama. Izvinila sam se te otišla do Karla, Karoline i ostalih devojaka koje su dovršavale pripreme na sofi uza zid ostavljajući ih da nastave ispijanje svoje jutarnje kafe.

"Dobro jutro! Kako ste mi?", osmehnula sam se kada sam im prišla. Karlo je ustao i zadivljeno promotrio moju haljinu.

"Devojke, zar nije istina da imamo najlepšu šeficu na svetu?", uhvatio me je za ruku te je blago podigao kako bih se okrenula oko svoje ose. Nasmejala sam se postiđeno te to i učinila. Krajičkom oka primetila sam kako Damjan gleda u nas i kako mu se različite emocije smenjuju na licu.

"Hvala, hvala. Je li sve spremno? Možemo li početi?", izvukla sam ruku iz Karlovog stiska i okrenula se ka Karolini.

"Jeste. Prvo ćemo napraviti nekoliko njihovih zajedničkih slika na stepenicama, onda ću fotografisati gospodina Damjana napolju, valjda sa njegovim konjem, a potom i gospođicu Elenu ovde unutra pored klavira", klimnula sam glavom te odložila svoju torbu na sofu, a preko nje i crveni kaput.

Prišla sam Eleni i Damjanu i rekla im kako bismo počeli ukoliko nije problem. Polako su ustali ostavljajući svoje stvari za stolom te prišli vratima. Krenula sam za njima zajedno sa Karolinom i Karlom. Damjan mi je pridržao vrata te kada sam izašla se ubacio ispred Karla. Sišla sam niz stepenice i pričekala da mi se pridruži Karolina.

Govoreći im kako da se nameste na fotografijama Karolina je uslikala mnogo izuzetno lepih fotografija za koje sam znala da će uz malo obrade biti savršene za naslovne strane časopisa. Nakon što su završili zajedničko fotografisanje Elena me je pozvala da uđemo i sednemo te malo porazgovaramo.

Sele smo za njihov stol te je naručila flašu šampanjca. Neprestano je ponavljala kako joj je drago što me vidi i kako joj je čudno što joj Damjan nije rekao za mene jer je znala koliko i njemu znači što me je ponovo video. Na trenutak sam se počela osećati neprijatno i tada je prišao konobar noseći naše piće. U dve čaše sipao nam je šampanjca te smo nazdravile. Upitala sam je kako je u firmi kako bih skrenula sa teme.

Nakon nekog vremena vrata su se ponovo otvorila i ušao je Damjan, a za njim i Karolina i ostale devojke. Damjan nam je prišao i rekao kako je red na Elenu te je ona otišla do Karoline, a on je seo na stolicu do mene kako bi video svoju sestru.

"Zašto si skratila kosu?", upitao me je gledajući u pravcu Elene koja je sedala za klavir.

"Želela sam promenu", odgovorila sam kratko ne shvatajući svrhu njegovog pitanja.

"Sviđa mi se. Slatka si ovako", na kratko je pogledao u mene i osmehnuo se, no nisam uzvraćala pogled. "Zašto više ne nosiš crveni karmin?", upitao me je ponovo nakon kratke pauze.

"Bila sam ga potrošila, a onda i zaboravila kupiti", nisam želela i nisam smela priznati da više ne nosim crveni karmin jer me podseća na njega i jer sam izbacila iz svog života sve što me podseća na njega.

"Ovo nije parfem koji si nekada stavljala, zar ne?", ponovo je pitao nakon kratke pauze.

"Kakva su ovo pitanja? Šta želiš od mene? Zašto si me uopšte doveo ovde?", naglo sam se okrenula ka njemu. U trenutku se nije snašao te sam brzo ustala i otišla do sofe. Uzela sam svoje stvari i dugim koracima krenula ka izlazu prošavši pored Karla koji je stajao u uglu i posmatrao Damjana i mene. Brzo sam sišla niz stepenice i dok sam sedala u auto čula sam kako me Karlo doziva. Pokrenula sam auto i odvezla se od letnjikovca pozivajući Ines.

"Hej, Ines. Neću danas dolaziti do firme. Možemo li se naći na kafi negde?", upitala sam je kada sam čula njen glas sa druge strane telefona. Dala mi je adresu kafića u kojem se nalazi te me upitala da li se nešto dogodilo. Rekla sam joj kako ću joj sve ispričati te sam prekinula vezu i nastavila voziti.

Zaustavila sam auto ispred kafića te ušla unutra i prošavši između stolova izašla u prostranu baštu. Pronašla sam Ines za jednim stolom u hladu, a zatim joj i prišla. Zagrlila sam je te me je odmerila od glave do pete.

"Izgledaš božanstveno u toj haljini. Nisam je još uvek videla", klimnula sam glavom potvrđujući da je jedna od novijih. Prišla nam je mlada konobarica te smo naručile kafe i čokoladne mafine za koje je Ines rekla da su preukusni.

"Ines, ja ću definitivno poludeti. Ako nisam dok smo bili zajedno, onda ću sada kada nismo", nasmejala se kada je shvatila o čemu se radi. "Ines, ja sam ozbiljna. Ne mogu spavati, stalno čujem njegove reči u glavi, samo razmišljam o tome šta će se dogoditi kada se sretnemo sledeći put. Stvarno ne mogu. Danas me je, dok se slikala Elena, počeo ispitivati o novoj frizuri, novom parfemu, zašto ne stavljam crveni karmin. Nemam se šta ja njemu pravdati."

"Polako, diši duboko. Slušaj, Nela. Dve godine se niste videli, dve godine on nije imao nikakvih informacija o tebi i normalno je da ga sad zanima sve što se događalo u tom periodu, pogotovo ako je istina to što je rekao da mu još uvek značiš. Nemoj se previše nervirati oko toga, nemoj razmišljati o tome, pusti da vidiš šta će uraditi vreme. Kada se sretnete postupi onako kako budeš mislila da je najbolje u tom trenutku."

"Stvarno misliš tako?", samouvereno je klimnula glavom. "U redu, tako ćemo", osmehnula sam se nakon kratkog razmišljanja te se okrenula ka konobarici koja je nosila našu porudžbinu.