I evo mene ponovo :) Ne znate koliko bi mi značilo kada biste ostavili po neki komentar. Stvarno bih volela znati vredi li uopšte što pišem ovu priču, čita li je neko... Nadam se da će vam se svideti :) Do sledećeg utorka...

Telefon se oglasio iritirajućom melodijom. Odložila sam alarm i prekrila se jorganom koji sam zbacila sa sebe tokom noći. Umirujući miris omekšivača činio me je spokojnom i podsećao na detinjstvo koje sam provela u drugom gradu, u kući mojih roditelja. Pobegla sam iz svog grada kada sam krenula na fakultet ni ne sluteći koliko će mi nedostajati miris ranog doručka i topli večernji zagrljaj roditelja. S vremena na vreme sam nostalgična. Rado se prisećam naše prijatne kuće i dvorišta iza u kojem su se nalazila tri drveta višnje. U proleće je dvorište bilo belo kao da je pao majski sneg. Ispod jedne višnje nalazio se drveni stol i dve klupe. Najviše letnjih večeri provodili smo baš tamo. Pili smo maminu limunadu ili jeli prijatno ohlađenu lubenicu i smejali se tatinim pričama. Nikada nisam imala svog psa. Moji su roditelji verovali kako mu ja ne bih posvećivala dovoljno pažnje zbog svojih školskih obaveza te kako bi sva odgovornost bila u njihovim rukama. Najlepši su bili dani kada je tetka ostavila na čuvanje svog psa. Sećam se kako sam ponosno ga vodila u šetnju te se hvalila devojčicama iz razreda kako sam odgovorna. Tek sada, nakon više od deset godina, shvatila sam kako sam imala bezbrižno detinjstvo. Iako još sklopljenih očiju smešila sam se zbog prelepih uspomena koje su navirale. Telefon se ponovo oglasio. Morala sam ustati kako ne bih ponovo zaspala i propustila priliku da svratim do prodavnice u tržnom centru pre posla. Juče kada sam otišla više nije radila, a imala sam u planu kupiti nešto pre nego što stvarno počnem raditi. 

Izašla sam iz sobe i po navici stavila vodu da proključa. Napravila sam si kafu i doručak te odnela u sobu. Uzela sam zalogaj žitarica i ponovo izašla u dnevnu sobu. Iza dvoseda pronašla sam veliku belu kutiju u kojoj sam donela svoje stvari iz stare kancelarije. Unela sam je i spustila na krevet. Uzela sam još nekoliko zalogaja doručka prelazeći pogledom po sobi. U kutiji se još uvek nalazilo nekoliko stvarčica, poneka vaza, slika ili sitni detalj koji je samo stajao kao dekoracija u mojoj staroj kancelariji. Uzela sam još nekoliko okvira sa slikama sa svoje police i spustila ih u kutiju. Dovršila sam doručak i odnela činiju u kuhinju. Uzela sam nekoliko sveća iz dnevne sobe i spremila ih kako bih se na novom radnom mestu osećala kao kod kuće. Iz svoje sobe sam uzela tri male saksije sa sitnim belim ružama. Otvorila sam ormar kako bih se spremila za posao. Prisetila sam se reči moje najbolje prijateljice kada mi je govorila kako ne postoje određena pravila oblačenja i da mogu obući šta god poželim. Izvadila sam belu haljinu te dodala nekoliko detalja. Iznela sam tešku kutiju iz sobe i spustila je do ulaza. Još uvek toplu kafu koju nisam popila presipala sam u zatvorenu čašu i spustila je na stol. Obula sam cipele sa potpeticom i otključala vrata. Otrčala sam do kupatila kako bih uzela svoj omiljeni osveživač vazduha i ubacila ga u gotovo punu kutiju. Želim da moja kancelarija miriše na vanilu i jagodu. Iznela sam kutiju ispred vrata i uzela torbu te zaključala vrata. "Kafa!", viknula sam te se osvrnula oko sebe kako bih videla je li ima nekog u blizini. Ponovo sam otključala vrata te pokupila svoj topli napitak. Odložila sam ga u kutiju kako bi mi bilo lakše nositi.

"Nela! Kako si?", začula sam muški glas iza sebe dok sam okretala ključ. "Kiki!", zagrlila sam ga. Kristijan je bio dečko stariji godinu dana koji je živeo na mom spratu. Ponekad bismo se našli na hodniku te ugovorili kafu. Mogli smo otvoreno pričati o svemu iako se nismo poznavali najbolje. Tia je oduvek govorila kako veruje da gaji neka osećanja prema meni, no bila sam uverena da nije postojalo ništa ni slično tome. "Pomoću ti", zaustavio me je kada sam pokušala podići kutiju. Zahvalila sam mu se i pozvala lift. Vrata lifta su se otvorila i ušli smo unutra. "Možeš spustiti dole", rekla sam gledajući kako mu se naprežu mišići dok je drži. "U redu je", osmehnuo se i pokušao dunuti kako bi sklonio pramen kose koji mu je padao tačno u oči. Nasmejala sam se i pomogla mu skloniti. "Vidiš, ja tebi pomažem, ti meni pomažeš", namignuo je. Vrata lifta su se otvorila i izašli smo. Juče sam blizu parkirala znajući da ću danas nositi stvari. Otvorila sam vrata gepeka te je Kiki spustio kutiju. "Hvala ti na pomoći", rekla sam dok sam uzimala zatvorenu šolju sa kafom. "Nema na čemu. Znam da nije pristojno, ali nisam mogao da ne primetim da nosiš neke stvari. Ne seliš se valjda?", upitao je te mi pomogao zatvoriti gepek. "Našla sam novi posao pa želim urediti kancelariju. Moram ići.", nasmejala sam se i ponovo ga zagrlila. Zahvalila sam mu se još jednom te sela u auto. Otpila sam gutljaj kafe i sa torbom je spustila na suvozačevo mesto. Mahnula sam mu te se odvezla iz garaže.

Gradske ulice su bile gotovo prazne. Još uvek je bilo rano prepodne i ljudi nisu izašli iz svojih domova. Stigla sam do raskrsnice te skrenula u usku ulicu koja je kraćim putem vodila do tržnog centra kada se ispred mene zateklo vozilo auto-škole. "A ja sam samo želela brže stići", otpila sam gutljaj kafe. "Vi mislite da će on voziti ovako sporo kada dobije vozačku? Ubrzaj se!", nikada me ništa nije moglo iznervirati kao saobraćaj. Izvadila sam iz fioke u autu pakovanje žvaka i uzela nekoliko. Skrenula sam u prvu ulicu desno te se vratila na glavni put i brzo stigla do tržnog centra. Parkirala sam auto na prvo slobodno mesto i ušla unutra kroz klizna vrata. Pokretnim stepenicama popela sam se na poslednji sprat. "Ovde bi negde trebalo biti", osvrtala sam se oko sebe dok nasuprot meni nisam ugledala prodavnicu koju sam tražila. Ostalo mi je još malo vremena pre nego što počne moje radno vreme. Dugačkim sam se koracima kretala ka prodavnici. Ubrzo sam se našla ispred staklenih kliznih vrata na kojima je velikim slovima bilo ispisano ime moje nove  firme. Vrata su se otvorila i ušla sam u prodavnicu. Nije bilo previše boja. Među tamnim zidovima na crnim policama nalazile su se lepo osvetljene torbe. Prišla sam odeljku sa sivim torbama. Jedna je od njih imala svetlo plavu prugastu postavu i savršeno bi pristajala mom garderoberu. "Izvolite, kako vam mogu pomoći?", prišla mi je devojka duge crne kose. "Mogu li videti ovu torbu?", pokazala sam joj onu koja mi se najviše svidela. Skinula je torbu sa police i dala mi je. Prišla sam ogledalu. Poveća siva trapezasta torba je u potpunosti pristajala meni. Otvorila sam je kako bih videla unutrašnjost i pogledala kartončić sa cenom. "Ode mi cela ušteđevina", rekla sam si u bradu. Sada sam već želela tu torbu više od svega. Devojka me je pogledala čudno, no verovala sam da me nije razumela. "Imate unutra i dugačak kaiš", rekla je kada sam se ponovo vratila pred ogledalo. "U redu. Uzeću je.", dala sam torbu devojci i krenula za njom do blagajne. Torbu je upakovala u platnenu vrećicu, a potom i u veliku papirnatu.

Vratila sam se do auta. Sela sam unutra i istresla sadržaj svoje stare torbe na suvozačevo mesto. Odložila sam je pozadi, a potom pažljivo otpakovala svoju novu torbu. Bila sam presrećna. Napunila sam torbu stvarima sa sedišta do mene te ubacila u nju rokovnik i nekoliko olovaka koje sam kupila na povratku. Siva torba sa plavom postavom mirno je sedela na suvozačevom mestu. Otpila sam gutljaj sada već hladne kafe te potražila ključeve. Pokušavala sam upaliti auto kada su mi ključevi ispali kod nogu. Sagnula sam se i videla crne cipele koje sam jutros obukla. Pogledala sam na beli ručni sat. "Da li da se odem preobuti? Ako je gužva neću stići", odlučila sam rizikovati. Upalila sam auto i izašla sa parkinga. Skrenula sam u usku ulicu u kojoj me je jutros zatekla auto-škola i ovoga puta brzo prošla. Parkirala sam ispred zgrade u hladu drveta i uzela ključeve. Otključala sam vrata te skinula cipele koje sam imala. Pretrčala sam stepenice noseći cipele u ruci. Stigavši na svoj sprat otključala sam vrata stana i bacila cipele na pod. Utrčala sam u sobu i iz bele velike kutije izvadila svetlo plave sandale i ponovo istrčala iz stana. Stepenicama sam se spustila do izlaza. Pred vratima sam obula sandale sa visokom štiklom i ponovo sela u auto. "Nije mi trebalo ni pet minuta. Ja sam svemoguća", upalila sam auto i odvezla se na posao.