Hej, hej! Kako ste mi? Ne znam da li znate, ali danas smo se popeli na prvo mesto u našoj kategoriji i ja sam presretna zbog toga! Hvala vam puno, najviše na tome što čitate, komentarišete, podržavate me! Kao mali znak zahvalnosti odlučila sam baš danas izbaciti još jedan nastavak. Malo je kraći nego prethodni, ali se nadam da će vam se svideti. Od sledećeg nastavka učazimo u taj poslednji, treći deo priče i ne znate koliko sam uzbuđena jer sam od samog početka jedva čekala da to pišem. No, da više ne dužim, ostavite vote i mišljenja u komentarima, a mi se čitamo ponovo u utorak :*

"Hej, Kristijane. Nela je. Trebala bi mi tvoja pomoć", stajala sam oslonjena na svoj auto nedaleko od firme u kojoj sam radila do pre nekoliko dana čekajući da dođe Ines i telefonirala sa Kristijanom. "Da ne dužim, potrebna mi je grupa mladih ljudi koji su završili žurnalistiku ili fotografiju i koji su spremni u potpunosti se predati jednom projektu koji će im ponuditi posao u struci. Nadam se da znaš neke ljude koji bi bili zainteresovani. Pozovi ih, molim te, danas u dvanaest u Harmoniju. Tamo ću reći nešto više o svemu", prekinula sam kada sam u daljini ugledala kako dolazi Ines noseći veliku kutiju.

Otvorila sam prtljažnik auta te preuzela kutiju i odložila je. Zagrlila sam Ines na kratko kako se ne bih morala suočavati sa njenim pogledom punim sažaljenja te joj rekla da sedne u auto i da je vodim na jedno mesto. Pokrenula sam auto i odvezla se sa autobuske stanice na kojoj sam se na kratko zaustavila. Promatrala sam put ispred sebe osećajući kako Ines ne skida pogled sa mene. Na trenutak je pogledala kroz prozor te se podsmehnula za sebe.

"Nela, kako si? Jesi li dobro?", upitala me je poklonivši mi još jedan pogled pun sažaljenja. Odjednom sam osetila kako mi neka težina sve više pritiska dušu te stvara knedlu u grlu. Uspevši donekle suzbiti taj osećaj, osmehnula sam se na kratko pogledavši u nju.

"Da, da, naravno. Odlično sam", vratila sam pogled na put te skrenula u ulicu levo. Krajičkom oka videla sam kako Ines odmahuje glavom.

Skrenuvši još jednom levo našla sam se na prostranom parkingu te sam zaustavila auto. Izašle smo iz njega i krenule ka najbližoj desetospratnici. Zaustavila sam na kratko Ines te joj prstom uperila u zgradu. Zrake sunca odbijale su se o staklene površine i zaslepljivale nas. Na trenutak je osmotrila zgradu te se okrenula prema meni.

"Možeš li mi reći u šta tačno gledam jer nisam sigurna da znam", još uvek sam promatrala sam vrh zgrade.

Rekla sam joj da me prati te sam prišla kliznim vratima. Polako su se otvorila, ušle smo unutra i u nekoliko koraka se našle u liftu. Pritisla sam dugme sa brojem deset i vrata su se zatvorila. Sa osmehom na licu promatrala sam kako se Ines zbunjeno osvrće oko sebe i kroz prozor lifta promatra kako se sve više udaljavamo od zemlje. Izašla sam prva, a potom je povela kratkim uskim hodnikom do prostrane, sunčevom svetlošću obasjane prostorije.

"Ines, dobrodošla u prostorije časopisa Sa stilom!", okrenula sam se oko sebe te duboko udahnula. Gledala me je zbunjeno. Znala sam da joj dugujem objašnjenje. "Odlučila sam napraviti nešto svojim rukama, odlučila sam otvoriti svoj časopis. Želim imati nešto svoje, raditi za sebe, a ne za druge."

Zaobišla sam je te se vratila u kratak hodnik. "Ovde će velikim svetlećim slovima biti ispisano Sa stilom", rukom sam pokazivala na zidu. "Ovde će biti recepcija, a ovaj ćemo prostor podeliti u kancelarije. Majstori bi trebali doći kroz koji dan i sve započeti", prolazila sam po praznom prozoru pokazujući joj kako sam sve zamislila. "A ovde, u uglu će biti moja kancelarija. Biće prostrana i iz nje će se videti ceo grad", osećala sam se ispunjeno dok sam govorila o svemu tome. Osećala sam se kao da je to ono o čemu sam oduvek sanjala.

"Zatekla si me. Pa čestitam, Nela, ovo je divno!", zagrlila me je snažno pružajući mi podršku. "Ali kako si tako brzo pronašla investitore, ljude sa kojima ćeš raditi?", upitala me je još uvek se osvrćući oko sebe.

"Razgovarala sam sa Brunom, mojim najboljim prijateljem iz srednje škole. On ima svoju, veoma uspešnu firmu u Beču pa mi je pristao pomoći i biti glavni investitor. David ima neke prijatelje koji će se pobrinuti oko štampe, a danas idem i na ručak sa Kristijanom i ljudima sa njegovog fakulteta da vidim žele li se upustiti u ovakav projekat. Prosto osećam kao da mi je ovo bilo suđeno, kao da sam oduvek bila okružena ljudima koji mi mogu pomoći u ovome", još jednom sam zagrlila Ines.

Još neko vreme smo obilazili prostorije koje su se pružale po gotovo čitavom spratu, a potom sam je odvezla nazad do firme kako bih još stigla nakon ručka sa Kristijanom obaviti neke papire.

"Znaš šta je najbolje? Kada krenemo raditi, moći ćeš dati otkaz u ovoj firmi i preći kod mene pa ćemo opet biti zajedno po cele dane", veselo je zapljeskala rukama, a potom me, po ne znam ni ja koji put, ponovo zagrlila. "I da, molim te, ne govori o ovome nikome. Ne želim da znaju u firmi", nasmejala sam se na silu te je Ines izašla iz auta, a ja sam otišla do Harmonije.

U Harmoniji sam zatekla Kristijana kako sedi u društvu velikog broja mladih devojaka te i nekoliko muškaraca. Prišla sam im i predstavila se. Ispričala sam im kako sam zamislila da časopis izgleda. Rekla sam im da ne želim da se bavi životima poznatih jer takvih časopisa ima već mnogo. Rekla sam kako želim da govori o modi, o dobrim knjigama i filmovima, kako želim da odvojimo par stranica za savete te da pišemo i iz perspektive muškaraca. Ispričala sam im kako želim da časopis bude namenjen prvenstveno devojkama, a potom i svima drugima kojima se svidi.

Nakon što sam završila, začuo se pljesak te sam se pomalo posramljeno zahvalila i upitala ko je uz mene. Svega nekolicina devojaka je rekla kako nije spremna prihvatiti rizik da časopis možda ne uspe ili propadne te sam im se zahvalila što su me saslušale. Naručila sam dve flaše šampanjca i zajedno smo proslavili ulazak u novi projekat.

Nakon što sam završila sastanak u Harmoniji odlučila sam predati još neke papire koji su mi bili potrebni kako bih dobila dozvolu za otvaranje časopisa te sam ostatak dana provela vozeći se sa jednog kraja grada na drugi.

Završivši sve što sam imala otišla sam kući i umorna ušla u stan. Odmah sam uključila laptop kako bih osmislila logo časopisa. Dugo sam listala slike koje sam pronalazila na internetu kako bih dobila inspiraciju, no ništa mi se nije sviđalo. Želela sam da slova u nazivu časopisa budu ispisana nekako posebno i unikatno, nekako sa stilom.

Prstima sam lupkala po rubu laptopa zagledavši se u stare časopise na polici u dnevnom boravku. Odložila sam laptop te otišla do kuhinje i napravila sebi kafu. Oslonila sam se na kuhinjski ormarić i otpila gutljaj kafe još uvek razmišljajući o mogućim rešenjima. Pred očima mi se vrtelo stotinu različitih opcija, no ni sa jednom nisam bila zadovoljna.

U trenutku sam se dosetila pravog rešenja te sam ostavila šolju kafe na stol i otišla u svoju sobu. Sagnula sam se i podigla kantu za smeće te sela na krevet spustivši je u svoje krilo. Među gomilom nepotrebnih papira pronašla sam Damjanovo zgužvano pismo. Blago sam ga izravnala te preletevši pogledom po ispisanim rečima naišla na deo u kojem govori kako volim sa stilom. Protrljala sam oči prstima kako ne bih zaplakala te još jednom osmotrila reči 'sa stilom'.

"Nela, ti si genije. Ovo su prava slova za naslov časopisa", pljesnula sam rukama te vratila kantu za smeće na svoje mesto. Ubacila sam papir u torbu kako bih sledećeg dana mogla otići i naručiti da izrade velika bela slova koja će stajati na zidu na samom ulazu u prostorije časopisa, a potom sam se vratila u dnevnu sobu i pustila novu epizodu moje omiljene serije.