Hej, hej! Kako ste mi? Evo mene nakon dugo vremena i obećavam da se ovo više neće ponavljati. Hvala vam svima na razumevanju, znajte da vas mnogo volim ❤️Nastavak možda nije previše zanimljiv, ali je bitan za nastavak radnje :) Nadam se da će vam se svideti, ostavite vote i svoje mišljenje u komentarima, a mi se ponovo čitamo uskoro ❤️

Zakopčala sam svoj kaput te izašla iz kancelarije. Krenula sam otvarati vrata Damjanove kada sam se osvrnula i ugledala Erika kako još uvek sedi za svojim stolom i razvrstava papire. Pustila sam kvaku te se okrenula i polako otišla do njega.

"Kako to da si još uvek ovde? Treba ti neka pomoć?", upitala sam ga pokušavajući pročitati šta piše na papirima koji su ležali po njegovom stolu. Odmahnuo je glavom.

"Ne, hvala. Uspevam se nekako snaći. Ovo su papiri sa nedeljnim planovima gospodina i moram ih razvrstati po datumu jer su potpuno izmešani. Potom moram još proveriti je li sve organizovano oko dolaska nekog gospodina Smita i pozvati restoran Renesansa kako bih potvrdio rezervaciju pa ću i ja ići", glavom su mi prošle slike prošlog sastanka sa gospodinom Smitom.

"Imaš vremena za sve to i sutra, ne moraš raditi do ovako kasno", osmehnula sam mu se te ponovo krenula ka Damjanovoj kancelariji kada je on izašao iz nje. "Upravo sam krenula po tebe. Mislila sam da odemo na jedno mesto, želela sam ti nešto pokazati."

"Odlično, a posle možemo kod mene na večeru", uhvatio me je za ruku te smo krenuli ka liftu zastajući pored Erika. "Dosta je za danas, hajde kući", rekao je te je Erik odložio papire i uzeo svoju jaknu.

Izašli smo iz firme i seli u Damjanov automobil. Odvezao nas je sa parkinga te sam ga počela usmeravati ka uskim ulicama koje su vodile do niske stare kuće. Damjan je zaustavio auto nešto dalje te smo sitnim koracima prišli visokoj drvenoj kapiji. Pokucala sam na prozor do vrata te sačekala da se neko odazove. U prostoriji se upalilo svetlo, a potom se na prozoru pojavio lik gospođe Margite. Otvorila je prozor, a ja sam je sa velikim osmehom pozdravila te joj rekla kako ću samo kratko ući.

Ponovo sam prišla Damjanu koji me je sve vreme začuđeno gledao te sam izvadila iz torbe krupniji ključ. Otključala sam kapiju i škripa se prolomila kroz tišinu oko nas. Ušli smo i prošli do poslednjih vrata u nizu. Otključala sam i njih te na zidu u mraku napipala prekidač i upalila svetlo. Na trenutak zaslepljeni bljeskom nalazili smo se u prostranoj prostoriji među mnoštvom naših odraza.

"Ovo je moj beg od realnosti. Nekada sam svakodnevno dolazila ovde kako bih plesala, no sada sam shvatila da se moram više suočavati sa stvarnošću, pa sam sve ređe i ređe ovde gost. Ili je moja stvarnost samo postala mnogo lepša", namignula sam mu te ga obgrlila oko tela.

Spustila sam svoju torbu na pod do zida te skinula farmerke ostavljajući na sebi crne helanke. Skinula sam i kaput te i njega spustila na pod. Iz torbe sam izvadila svoje baletanke i obula ih pokušavajući dobro zategnuti trake oko zglobava. Pustila sam muziku na telefonu te rekla Damjanu da slobodno sedne.

Ustala sam i polako se uzdigla na prste. Znala sam da nisam bila dovoljno zagrejana, no to me nije sprečilo da napravim nekoliko pirueta. Dopustila sam sebi da se prepustim tonovima koji su šarali zidove prostorije te sam se vrlo brzo i uskladila sa njima. Kao i uvek, uz ples sam se osećala potpuno i to me je činilo sretnom.

S vremena na vreme mogla sam videti Damjana kako bez treptanja gleda u mene sve dok nisam nakon niza pirueta naletela na njega. Spustila sam ruke na njegova prsa te sačekala da me prođe blaga vrtoglavica. Zadihano sam ga pogledala, a on mi se već smešio.

"Pa ti si stvarno vila, upravo si to i dokazala. Vila i to samo moja vila", poljubio me je nedopuštajući mi da se lako izvučem iz njegovog toplog zagrljaja.

Muzika je već sama bila stala te sam odlučila da i ja skinem baletanke. Međusobno sam ih povezala te se ponovo obukla. Bili smo ugasili svetlo i izašli iz prostorije. Seli smo u auto i Damjan nas je odvezao do njegove zgrade.

Otključao je vrata stana te sam ušla unutra i pored ormarića na samom ulazu ostavila baletanke. Otišla sam do toaleta i vlažnim rukama rashladila vrat kako bih se osvežila. Nakon što sam izašla Damjan je već stajao za šporetom u kuhinji i pripremao meso. Pomogla sam mu napraviti salatu dok je on grilovao piletinu. Izvadila sam dva tanjira iz ormarića i postavila ih na stol, a potom sam uzela i viljuške iz fioke i odložila ih do tanjira. Nakon što je dovršio meso, izvadio ga je na naše tanjire te smo seli večerati.

"Znaš, u poslednje vreme sam mnogo razmišljala i shvatila sam da bih volela imati nešto svoje", odsekla sam komadić mesa te ga stavila u usta. Polako sam žvakala promatrajući njegovu reakciju. Videlo se da ga zanima šta imam reći. "Ti imaš čitavu marku koju si usavršio svojim rukama, a ja sam oduvek radila kod nekog drugog. Volela bih iskusiti taj osećaj, osećaj da se isplatio tvoj trud, da si nešto sam stvorio", birala sam komadić zelene salate po tanjiru.

"Ukoliko u bilo kom trenutku odlučiš nešto poduzeti, znaj da ću te ja podržavati", nagnuo se preko stola tražeći moje usne. Kratko me je poljubio te se vratio svom tanjiru i pokušavanju da preseče meso koje se nikako nije dalo.

* * *

Otključala sam poštansko sanduče te izvadila koverte i letke koji su bili ubačeni. Pogledom sam prolazila po svakoj koverti dok sam se kretala ka izlazu zgrade. Gotovo sve koverte bili su računi. Odmahivala sam glavom ne verujući da je već ponovo došlo vreme za njihovo plaćanje. Otvorila sam vrata zgrade iščitavajući jedan od letaka.

"Iznajmljivanje poslovnih prostora. To mi neće trebati zasigurno", ubacila sam poštu u torbu te sela u auto i odvezla se do firme. Na samom ulazu srela sam Ines koja je išla do obližnje banke. Pozvala sam je da dođe u moju kancelariju na kafu kada se vrati te se popela do našeg sprata. Zastala sam kod Erikivog stola i pozdravila ga.

"Je li Damjan stigao?", upitala sam ga sam osmehom posmatrajući vrata Damjanove kancelarije.

"Jeste i veoma je nervozan. Mislim da se nešto dogodilo", namrštila sam se ne znajući o čemu Erik priča te sam ušla u svoju kancelariju samo kako bih ostavila torbu, a potom sam otišla do Damjana.

Ušavši u kancelariju ugledala sam ga kako stoji pored svog stola i odsutno posmatra papire na njemu. Prišla sam mu sa osmehom i krenula ga poljubiti, no on se samo odmaknuo te otisnuo kratak poljubac na moje čelo brzo se vraćajući na papire.

"Nešto se dogodilo?", prošla sam svojom rukom po njegovoj nadlaktici dajući mu do znanja da sam tu za njega. Pogledao me je zbunjeno te se odmaknuo i seo za svoj stol. Prišla sam mu ponovo i oslonila se na stol promatrajući ga.

"Nije, samo imam mnogo obaveza, a još uvek nemam u potpunosti poverenja u Erika. Dolazi gospodin Smit pa moram proveriti i jelovnik i poslati odelo na hemijsko čišćenje, dovršiti gomilu papira...", neprestano je nadodavao još drugih obaveza.

"Znaš da mi možeš sve reći ukoliko se nešto dogodilo?", stala sam iza njega te ga obgrlila. Klimnuo je glavom te sam ga poljubila u obraz i izašla iz kancelarije još jednom se osvrnuvši da ga vidim.

Ponašao se čudno, drugačije, hladnije nego inače. Znala sam da ima mnogo obaveza, no nikada ranije nije bio takav. Rekla sam to i mojoj Ines, no ona me je uveravala kako je to normalno. Bila sam zbunjena i pomalo zabrinuta za njega. Ostatak dana ga nisam videla, a kada sam pred kraj radnog vremena želela svratiti do njega on je prošao ispred mene užurbano se krećući ka drugom kraju hodnika. Dozvala sam ga, no on se nije odazvao. Prišla sam Eriku te ga pitala treba li im ikakva pomoć makar to bilo i da odnesem odelo na hemijsko čišćenje.

"Stvarno si divna, Nela, ali ne treba. Odneli smo ga još juče ujutro pre nego što smo svratili u Renesansu da potvrdimo jelovnik za sastanak sa gospodinom Smitom", bila sam zatečena. Sve ono što je Damjan rekao da mora obaviti, uradili su još juče. Udaljila sam se od Erika te ušla u Damjanovu kancelariju i sela naspram njegovog stola. Razmišljala sam o svemu što sam upravo bila saznala dok sam ga čekala da se vrati.

Kada je ušao u kancelariju iznenađeno se ukopao u mestu. Ustala sam i prišla mu veoma blizu. Posmatrala sam ga pravo u oči, a on je svako malo sklanjao pogled. Osećala se neka nepodnošljiva nervoza u vazduhu oko nas.

"Ti to mene izbegavaš danas?", upitala sam ga pomalo zabrinuto.

Nasmejao se te odmahnuo glavom. "Nikako, voljena."

"Odlično jer sam mislila da nakon posla odemo do tebe i ponovo zajedno pravimo večeru. Ovoga puta možda nešto slatko. Palačinke, na primer. Šta kažeš? Taman da pokupim baletanke koje su mi ostale kod tebe", osmehnula sam se obgrlivši ga oko tela. Počešao se iza vrata. Izgledao je još čudnije nego pre.

"Mislim da je bolje da večeras izađemo negde na večeru", osmehnuo se na silu. Zbunjeno sam gledala u njegove oči pokušavajući u glavi povezati bar nešto, pokušavajući osmisliti dovoljno dobar razlog zašto je takav.

"U redu, a onda posle večere možemo otići do tebe i pogledati neki film", bila sam uporna. Želela sam otići kod njega i pokušati saznati zbog čega se tako ponaša.

"Dogovorio sam se sa prijateljima da gledamo finale lige, znaš muško veče", spustila sam ruke te napravila jedan korak u nazad.

"U redu. Zapravo, možemo odložiti večeru za neki drugi put. Pozvaću Ines kod mene, naručićemo pizzu i razgovarati", klimnula sam glavom, na silu se nasmejala te ga zaobišla i izašla iz kancelarije. Bila sam uverena da se dogodilo nešto loše i da ne želi da me opterećuje s tim kako se i ja ne bih osećala loše, a zanimalo me je više od svega. Uzela sam svoje stvari iz kancelarije te otišla do Ines i učinila ono što sam i rekla, pozvala je kod sebe na pizzu.