Heej :) Za početak, sretan Uskrs svima koji ga slave sutra, da mi budete sretni, veseli, okruženi ljudima koje volite :) Želela sam vam objaviti još jedan nastavak pre utorka pre svega zato što ste toliko divni i svakodnevno me činite sretnom... Nadam se da će vam se svideti, ostavite vote i po neki usputni komentarčić, a mi se ponovo čitamo u utorak kada se vraćamo starom rasporedu :) Šaljem vam poljupce i zagrljaje :*

Sunce je obasjavalo sobu kroz nezamračeni prozor. Blago sam otvorila oči i ugledavši vesele zrake nasmešila se. I mene su činili veselom. Polako sam se pomerila kako ne bih probudila Damjana i pogledala ga. Duge trepavice milovale su mu obraze. Disao je polako. Jednom me je rukom bio obgrlio dok je drugu držao iznad glave. Izgledao je spokojno. Rukom sam prešla po njegovoj kratkoj bradi. Kratko se namrštio, a potom se i nasmejao. Privukao me je bliže sebi te okrenuo glavu i još uvek zatvorenih očiju me poljubio u teme.

"Dobro jutro, voljena", prošaputao je crtajući mi osmeh na licu. Uzvratila sam mu tiho te se oslonivši na laktove uzdigla i kratko ga poljubila, a potom ponovo legla kraj njega. Pronašao je moj dlan te me neženo uhvatio ispreplićući nam prste. "Voleo bih da nam je svako jutro ovakvo", rekao je upravo ono o čemu sam razmišljala celo vreme.

Nakon ukusnog doručka koji nam je pripremila mama otišli smo do Dorotee, Davida i Lene, a potom i do Brune kako bismo se pozdravili, a zatim smo se vratili u grad. Parkiravši ispred moje zgrade izašli smo iz naših auta. Tražila sam ključ od ulaza zgrade u torbi kada je Damjanu zazvonio telefon.

"Moram na kratko otići do firme, došlo je nekoliko ljudi na razgovor za mog novog asistenta, ali obećavam da čim završim dolazim i da ćemo ostatak dana biti zajedno", spustio je ruke oko mog struka nakon što je završio kratak razgovor. Klimnula sam glavom te ga poljubila i ušla u zgradu.

Pritisla sam dugme za lift te se prikazao broj sedam. Nisam želela čekati da se lift spusti te shvativši da mi nije ni potreban popela sam se stepenicama do trećeg sprata. Iz malog džepa torbe izvadila sam ključ od stana i prišla svojim vratima.

"Zar ljudi ne shvataju da imamo poštanske sandučiće na samom ulazu?", govorila sam za sebe kada sam na otiraču ispred svojih vrata ugledala belu kovertu. Sagnula sam se kako bih je podigla te kad sam ustala vrata stana pored mog su se otvorila. "Gospođo Marija, dobar dan!", osmehnula sam se vrteći među prstima kovertu.

"Dobro je što si došla, dete. Molim te, reci onom momku koji je proveo celu prethodnu noć ispred tvojih vrata lupajući na njih, da drugi ljudi u zgradi žele svoj mir. Stvarno je bilo nepodnošljivo, malo je nedostajalo da pozovem policiju", zbunjeno sam gledala u stariju gospođu ispred sebe. Shvativši kako govori o Damjanu, osmehnula sam se za sebe.

"Izvinjavam se u njegovo ime. Neće se ponoviti, obećavam", rekla sam te je ona prokomentarisavši još nešto sebi u bradu prošla pored mene. Otključala sam vrata stana te ušla unutra posmatrajući belu kovertu. Na poleđini je bilo ispisano moje ime te me je to još više zainteresovalo. Pokušavavši odlepiti je prošla sam kroz dnevni boravak i ušla u svoju sobu. Ostavila sam torbu na krevet i sela za stol sa ogledalom. Izvadila sam uredno presavijen papir te rastvorivši ga ugledala poduži tekst ispisan ukošenim slovima.

Nela,
Od prvoga dana verovao sam i još uvek verujem da si ti vila, nežna, lepršava, a tako hrabra i neustrašiva. Ja, dečak u duši, od prvog dana želeo sam te usrećiti, želeo sam da se smeješ zbog mene. Nisam verovao da ćeš ikada postati moja, no kada se to dogodilo shvatio sam da voleti vilu poput tebe nije lako. Nije lako jer je stalno prisutan strah, strah da ti neću znati pokazati ljubav, da ćeš zbog mene ostati bez krila, da ćeš potražiti čoveka koji će ti pružiti više nego ja. Imaš tako divno, čisto srce i umeš voleti s njim celim. Umeš voleti poput deteta, iskreno, paperjasto. I više od svega sam želeo da umem da te volim dovoljno dobro jer ti zaslužuješ da budeš voljena onako kako ti voliš, onako sa stilom. Boriću se još za tebe, obećavam, no ako je ovo usitinu kraj, nemoj nikada zaboraviti dečaka koji te je voleo, ali, nažalost, nije to znao pokazati.                                                                  Damjan

Prislonila sam papir uz sebe i duboko udahnula. Nekoliko rukom ispisanih reči učinilo je da se osećam posebno i zbog toga sam i volela Damjana. Zbog toga što je malim, jednostavnim činovima činio da se osećam posebno. Koliko je god on tvrdio da ne zna da me voli, ja sam volela njegovu ljubav i njegovo iskazivanje iste. Podjednako kao što sam volela i njega.

Zakačila sam papir za okvir ogledala te ga dodatno prilepila kako ne bi pao. Želela sam da imam ove divne reči uvek ispred sebe. Želela sam da ih vidim kada se probudim i kada idem spavati. Obukla sam svoju omiljenu trenerku te se vratila do kuhinje i napravila sebi kafu. Uključila sam televizor i pronašla najnoviju epizodu svoje omiljene serije. Upravo kada je završila oglasilo se zvono na vratima.

"Doneo sam nam kinesku", Damjan je blago podigao vrećicu nakon što je zakoračio u stan. Nasmejala sam mu se i u kuhinji uzela viljuške. Nisam znala jesti štapići, nikada se nisam ni trudila naučiti. Izvadio je kartonske posude s hranom te ih spustio na stolić u dnevnom boravku.

Sela sam do njega i pružila mu viljušku, no on ju je odbio. Uzela sam svoju činiju te za razliku od Damjana viljuškom uzela poveći zalogaj. Smejući se gledala sam ga kako se bori sa štapićima i hranom koja mu je stalno ispadala. Nakon mnogo neuspelih pokušaja odložio je štapiće na stol te uzeo viljušku govoreći mi kako ne želi ostati gladan.

"Želim da ti pokažem nešto. Radila sam malo na izgledu internetske stranice firme", rekla sam veselo uzimajući laptop. Radovala sam se što ću konačno moći napraviti nešto za šta sam se školovala ili bar nešto slično onome za šta sam se školovala. "Možda sam previše ambiciozna, ali mislila sam da bismo mogli ubaciti deo na kojem bi posetioci mogli dizajnirati torbu kakvu bi voleli videti u novoj kolekciji. To bi se automatski slalo na adresu firme i onda biste imali i uvid u to šta ljudi zapravo žele", govorila sam listajući i pokazujući mu slike dizajnova koje sam napravila.

"Divni su. I to je odlična ideja, predložićemo je na sastanku kroz koji dan", nagnuo se ka meni odloživši hranu te me kratko poljubio. Zatvorila sam laptop kada je on uzeo fasciklu koju je doneo. Polako ju je otvorio te je izvadio nekoliko papira. Postavio ih je ispred sebe te se zagledao u slike na njima. Spustila sam glavu na njegovo rame i zajedno s njim promatrala ljude ispred nas.

Polako mi je opisao svakog dečka sa slike koji je tog dana došao na razgovor za posao. Po tonu njegovog glasa mogla sam raspoznati ko mu se od njih svideo, a ko ne. Jedan se, kako je rekao, "nije bio upoznao sa mutacijom". Imao je piskav glas koji ga je iritirao. Jedan mu je bio previše čudan i pomalo jeziv. Jedan je imao problema sa pamćenjem i bio je pogubljen u prostoru. Svega je dvojicu mogao zamisliti kao svoje asistente.

"Šta ti kažeš, koji ti se više sviđa?", okrenuo se na trosedu te legao spustivši glavu u moje krilo. Nasmejala sam mu se i rekla kako bi trebao sam odlučiti, a potom nakon još njegovog nagovaranja pokazala na plavog dečka u crvenoj majici. "U redu, znači ovaj drugi", bacio je papir sa slikom plavog dečka na stol. Kroz smeh sam neverujući odmahnula glavom.

"Mogu li te pitati nešto? Kako to da sada tražiš asistenta? Mislim do sada si radio sa devojkama", prolazila sam dlanom po njegovoj kosi.

"Ne želim da se ponovi ono sa Tiom, ne želim ponovo devojku koja će postati opsednuta željom da mi uništi ovo sa tobom", uzdigao se na laktove i poljubio me zakačivši mi pramen kose iza uveta. Rukom je dohvatio fasciklu sa kreveta te izvadio iz nje još jedan papir. "Ovo nam više neće trebati, zar ne?", pokazao mi je moj zahtev za otkaz. Odmahnula sam glavom te ga je on pokidao gledajući me pravo u oči. Ponovo me je poljubio, a potom se vratio ležati.

Zatražio je daljinski od televizora te nakon što sam mu ga pružila počeo je listati kanale sve dok nije pronašao naizgled zanimljiv film. Počeli smo ga gledati, no ubrzo sam primetila da je zaspao i tada je bio zaokupio svu moju pažnju. Sklupčao se na krevetu kao da je uistinu još uvek samo krhki dečak dok sam ga ja sve vreme milovala po glavi. Izgledao je tako umiljato, nevino, izgledao je poput anđela.

"Ti si moje veliko dete, Damjane. Volim te najviše na svetu", osmehivala sam se prizoru ispred sebe polako prstima prelazeći po delovima njegovog lica. Nežno sam dodirivala njegove obrve, te trepavice, usne, nos. Želela sam zapamtiti i najmanji delić njega kako bih ga zauvek pamtila, kako bih ga pamtila i onda kada se nešto dogodi i kada možda ne budemo zajedno.